Kao i sve slobodne djevojke, Foto: Jelena Janković
Prolazan i kratkotrajan protok energije kroz dijalog živog čoveka sa živim čovekom je istovremeno i glavna čar i prokletstvo pozorišta, jer na kraju nam ostaje samo sećanje – kaže u intervjuu za Harpers Bazaar Nataša Barbara Gračner, legenda slovenačkog glumišta.
Ona je ovih dana gošća Beograda i Bitef festivala kao članica međunarodnog žirija. Bavi se i pozorišnom režijom i predaje glumu na Univerzitetu u Ljubljani. Igrala je na velikim festivalima širom Evrope, Amerike i Azije i osvojila više od dvadeset glumačkih nagrada. Kao pozorišna rediteljka režirala je sedam predstava, a njena solo komedija „Odbrana pećinskog čoveka” najizvođenija je u Sloveniji, igrana skoro 800 puta. Na Bitefu je 2019. godine igrala glavnu ulogu, Emi, u predstavi „Ali: Strah jede dušu”, koja je osvojila Gran pri za najbolju predstavu, Nagradu publike i Politikinu nagradu.
Kao deo ovogodišnjeg međunarodnog žirija 57. Bitefa, na šta ćete najviše obraćati pažnju u ocenjivanju predstava? Kojim kriterijumima ćete se voditi?
– Svesna sam da je Bitef jedan od najvažnijih međunarodnih festivala, koji se svake godine širi internacionalizacijom i politizacijom različitih tema različitih scenskih strategija i ideoloških prostora. Kao takav, može ponuditi izvanredan spektar umetničkih praksi, putem kojih gledalac može naslutiti nove oblike scenskog izraza. Ali, bez obzira na sve, zajednička tačka svih pristupa svakako je prolaznost. Prolazan i kratkotrajan protok energije kroz dijalog živog čoveka sa živim čovekom, što je za mene glavna čar i istovremeno i prokletstvo pozorišta, jer na kraju nam ostaje samo sećanje. Zato je važno da je taj „trenutak” u dvorani magičan i neprevaziđen. Za mene svaka umetnost proizilazi iz osećanja i na tome se bazira. Na pozorište ne reagujem samo racionalno, pre svega, reagujem neracionalno. Ne zanimaju me tezna saopštenja predstave, jer me kao gledaoca i stvaraoca ograničavaju. Umetnost mora povraćati, izražavati, plašiti i ispovedati. Ona je ontološka vrtoglavica mnogobrojnih aspekata metafizičkog ludila, koji me odvaja od surove svakodnevnice. Istovremeno je pokretačka snaga kreativnosti, inovativnosti, komentara, kritike, hrabrosti, istraživanja i slobode. Ali ako ima edukativnu moć, nikada ne bi trebalo da podučava didaktički, već snagom autonomnog doživljavanja i osećanja sveta. Ja sam samo čovek moćan unutar sebe i zarobljen u raspadajućem telu. I ta nesloboda u meni rađa fantazmagorije pune teskobe i uživanja. Možda je zato tako nedostižan cilj za kojim svi pozorištarci teže, katarza. Tako ću kao strastveni gledalac ocenjivati izražajnu moć koja me mora potresti, uzburkati i oduševiti a kao profesionalni stvaralac, virtuoznost izvođenja konceptualnog dizajna, predanost, originalnost i, pre svega, interpretativnu snagu predstave. Ovo poslednje je za mene sigurno najvažnije.
Žiri 57. Bitefa, Foto: Tanja Drobnjak
Vaša solo komedija „Odbrana pećinskog čoveka” je najizvođenija predstava u Sloveniji. Šta biste rekli, koji je recept za uspeh (gledanost) jedne predstave?
– Nema recepta. Ako bismo ga znali, svi bismo ga neprestano koristili. No, dve komponente su svakako ključne: dobar glumac i dobar tekst.
Koja je najvažnija lekcija koju dajete svojim studentima glume?
– Da znaju i mogu više nego što misle da znaju i mogu. Kada postanu svesni svog tela, svog govora i svoje unutrašnje snage, onda mogu preuzeti kontrolu nad tekstom i ući u polje slobode za stvaranje sopstvenog pečata. Različite metode i smernice nisu apsolutne, već samo alati pomoću kojih svaki student može razviti svoj individualni pristup. Kao mentor, ja sam njihov podržavalac, a ne autoritet, jer iz sopstvenog iskustva znam koliko je ovo školovanje psihički izazovno. Senzibilizacija neuralgičnih tačaka koje izazivaju autentična emocionalna stanja je delikatan proces, stoga smatram da je od suštinskog značaja da studenti osećaju da su u sigurnom okruženju u kojem mogu slobodno razvijati svoje potencijale, istraživati i sami sebe upoznavati. Zaista je neverovatno koliko i sama učim od njih. Veoma sam zahvalna za ovu aktivnu razmenu.
Kada i kako ste odlučili da se bavite režijom?
– Još tokom studiranja na akademiji tajno sam razmišljala o tome da bih možda studirala i režiju, ali je ta želja kasnije zamrla. Međutim, 2002. godine, nakon što me je islandski producent Karsten Kaie video u predstavi “Woyzeck” na sceni SNG Drama, kontaktirao je sa mnom i ponudio mi da režiram tu solo komediju. Još uvek mi nije sasvim jasno na osnovu čega se odlučio za mene. Ponavljao je samo da ima jako razvijen instinkt. Možete li da zamislite koliko sam se preplašila, ali ipak sam pristala. Predložio mi je da potpišem ugovor gde ću biti plaćena po svakoj izvedbi posebno i da ne uzimam fiksni honorar. Samo sam se nasmejala, jer sam mislila da će biti svega desetak izvedbi. Nakon 798 izvedbi, vidim da je njegov instinkt zaista dobar.
Šta je najvažnije u odnosu glumac-reditelj?
– Poverenje.
Učestvovali ste na Bitefu 2019. sa predstavom koja je osvojila Gran pri. Kakve utiske nosite sa tog boravka na festivalu?
– Bila sam na BITEF festivalu i 2017. godine, sa predstavom “Biblija, prvi pokušaj”, koju je režirao Jernej Lorenci. To je bila poslednja gostujoća predstava u kojoj je takođe briljirao izvanredan prijatelj i čovek i jedan od najvećih slovenačkih glumaca, nažalost već preminuli Jernej Šugman. Predstavom “Ali: strah jede dušu” zaista smo oduševili i publiku, što je najvažnije. Nakon predstave koja se odvijala u Luki Beograd, jednostavno nas nisu mogli pustiti. Vaša temperamentna otvorenost me uvek iznova očara. Odlično raspoloženje i srdačni ljudi.
Žiri 57. Bitefa, Foto: Tanja Drobnjak
Slogan ovogodišnjeg Bitefa je „Snago, ne pristaj da budeš nečija”. Šta je za vas snaga, u čemu se ona ogleda?
– Što sam starija, sve više shvatam da je snaga u tome da živim svaki trenutak svog života punim plućima. Sigurno je snaga da prepoznaš svoje greške i poštuješ različita mišljenja i da živiš odgovorno. Za mene čovek, odnosno, društvo, postaju snažni kada stoje iza svojih uverenja i ne prodaju ih ni za kakve pogodnosti.
Bitef je poznat kao neko ko redovno upoznaje srpsku publiku sa slovenačkim komadima i autorima. Samo prošle godine dve predstave su bile u glavnom programu – „Solo” i „Krize”. U čemu je tajna tog „buma” (eksplozije) slovenačkog teatra?
– Naša pozorišna tradicija je beskrajno duga i snažna, posebno tradicija režijskog pozorišta, koja zahteva izuzetne i kvalifikovane glumce kako bi mogli beskompromisno i precizno ulaziti u tako različite poetike, bez straha i otpora. Nemamo zatvoren sistem sličnih pozorišnih konceptualnih poetika. Zaista smo mala nacija, ali s tako različitim pogledima i mišljenjima, zapravo o mnogo čemu, što često čini situaciju napetom. Ali svet je sačinjen od krivina i zato ima trodimenzionalnu dubinu. Ako bismo želeli živeti u svetu gde je sve pravolinijsko, morali bismo ga naslikati geometrijskim trouglom gde umetnosti, naravno, ne bi bilo.
Foto: Promo
