Ženske priče iz Avganistana: Koliko košta kada se sloboda osvoji pa izgubi?

Dok žene širom zemlje beže i pokušavaju da se sakriju, donosimo vam priče o Avganistankama koje su pokazale koliko košta kada se sloboda osvoji pa izgubi.

Počelo je proleće kada je Grazia objavila priču o dvema umetnicama, jednoj Avganistanki i jednoj Izraelki. Nisu iste vere, nisu u istoj državi, nisu nam ni blizu iako su sa Bliskog istoka. A opet, sestre su po svemu što svet gura u progres. Crtež, taj univerzalni jezik umetnosti, pokazao se u njihovim rukama i kao megafon ženskog glasa. Podsećamo, Sara Barakzaj je prva žena profesionalni animator u Avganistanu. Nadala se da će jednog dana otvoriti privatni univerzitet. Ipak, još tada je strepela da će sav trud otići u vetar ako… Ne, nego kad se talibani vrate.

Nisu svi naši čitaoci bili zadovoljni što objavljujemo priče o ženama s Bliskog istoka. Zašto bi to zanimalo “belu, pravoslavnu hrišćanku”, kako nam se predstavila jedna čitateljka. Svega tri meseca kasnije, mračne slutnje 27-godišnje umetnice iz Avganistana su se obistinile, a o njoj više ništa nismo čuli. Ne znamo da li je Sara Barakzaj uspela da se ugura u neki od prenatrpanih aviona koji su nosili poslednje begunce iz Avganistana. Ako jeste, možda je i njoj, kao hiljadama drugih, Balkan postao privremeni dom i stanica ka Zapadu. Ili je i ona ostala da čeka svoj kraj, zajedno sa drugim ženama kojima talibani odavno prete smrću jer vole filmove, muziku i društvene mreže, rado pokazuju svima koliko su srećne i lepe, žele da budu naučnice, direktorke, sportiskinje, pevačice, vlasnice radnji, šminkerke, jutjuberke, taksistkinje…

Osveta za progres

Amnesty International upozorava danas da talibani proganjaju žene i devojke zbog jednog istog “zločina“ – jer su rođene kao žene. Ekstremni islamisti su se vratili na vlast zemlje koja je za 20 godina njihovog odsustva dosta postigla. Obrazovanje dece je bio samo jedan, ali značajan korak. Pomogao je borbi za ravnopravnost više od 14 miliona žena koje Avganistan smatraju domovinom. Te slobode su – znalo se, ali nije želelo da se veruje – stajale na staklenim nogama.

Zamajac su dobile posle invazije vođene Sjedinjenim Državama i otišle zajedno sa “darodavcima”. Iako je grupa najhrabrijih žena Kabula krenula u proteste protiv vlasti kojoj je zakon u kalašnjikovima, nemamo mnogo nade da se istorija neće ponoviti. Nedavno je sa ministarstva za ženska pitanja u Kabulu skinuta tabla i zamenjena natpisom “Ministarstvo za poroke i vrline”. Snimci su pokazali žene koje mole talibane da ih vrate na posao mada je reč o ministarstvu koje je postojalo i pre talibana, i pročulo se samo po zlu. Glavni posao mu je bilo strogo sprovođenje islamskog zakona, šerijata. To je uglavnom značilo da je ulicama krstarila policija za moral i premlaćivala svaku ženu za koju bi na licu mesta procenila da nije obučena dovoljno skromno i smerno ili bi se našla napolju bez muškog staratelja. Devojčicama nije bilo dozvoljeno obrazovanje posle osnovne škole, što je mera koju su talibani sada, navodno, vraćaju. Svi za koje je bilo utvrđeno da su prekršili pravila, kažnjavani su bičevanjem, premlaćivanjem, amputacijama, javnim pogubljenjima. Dok žene širom zemlje beže i pokušavaju da se sakriju, donosimo vam priče o Avganistankama koje su pokazale koliko košta kada se sloboda osvoji pa izgubi.

Šampionka u tekvondou Zakija Kudadadi trebalo je da da bude prva Avganistanka koja će predstavljati svoju zemlju na Paraolimpijskim igrama u Tokiju. “Samo želim da budem tamo sa ostalim sportistima iz sveta i pružim sve od sebe. To je prilika da pokažem svoju sposobnost i biću tako ponosna što ću stati uz sve te sportiste”, nije krila oduševljenje u izjavi za portal Međunarodnog paraolimpijskog komiteta (MPK). Zakija osvaja prvenstva od punoletstva. Žarko je želela da svojoj zemlji podari prvu medalju na paraolimpijadi. Nije otišla jer su za svega nekoliko dana talibani preuzeli glavni grad Kabul i zatvorili aerodrome. MKP je povodom nedolaska takmičara iz Avganistana “izrazio žaljenje”. Sada ona neće moći ni da trenira, a kamoli učestvuje u takmičenjima. “U ranijem dobu talibana ljudi nisu mogli da se takmiče niti su mogli da učestvuju na takmičenjima, posebno ne sportistkinje”, potvrdio je za Al Jazeera Rohulah Nikpaj, prvi avganistanski osvajač olimpijske medalje.

Rangina Hamidi je prva žena ministar obrazovanja u vladi Avganistana. Njena porodica je pobegla u Pakistan još tokom sovjetske okupacije. U SAD je stekla diplomu iz rodnih studija i religije na Univerzitetu u Virdžiniji. Vratila se u domovinu pre skoro dve decenije kako bi pomogla duhovnoj obnovi i među prvima se zalagala za prava devojčica i žena. Otvorila je prvo preduzeće u vlasništvu žena “Blago Kandahara” u istoimenoj provinciji. Obezbedila je da 400 žena koje se bave proizvodnjom ručno vezenih tkanina budu plaćene za taj posao. Ipak, znala je da je obrazovanje pravi ključ za oslobađanje. Od kada je zadužena za taj resor, uvela je inicijative za bolju rodnu ravnopravnost i podržavala druge slične projekte. Nedavno je Hamidi rekla za BBC da se plaši, “kao i svaka žena u Avganistanu”. “Stalno govorim sebi da mislim da nisam učinila ništa loše i nadam se da neću morati da platim cenu za prihvatanje položaju u vladi. Ali sada bih mogla da se suočim sa posledicama o kojima nisam mogla ni da sanjam”, priznala je ona.

Snovi veći od straha

Šamsija Alizada je mogla da bude prva žena predsednik Avganistana. Ima svega 19 godina i oduvek je bila “čudo od deteta”. Bila je prva na prijemnom ispitu za Nacionalni univerzitet, u konkurenciji od skoro 200.000 studenata. Upisala se na Medicinski fakultetu u Kabulu. “Bila sam u devetom razredu kada sam odlučila da postanem lekar. Privuklo me je to što mogu da spašavam živote bez obzira na kastu, veru, boju kože. Pored medicine, zanima me politika, jer smatram da dok nemate potpuni autoritet i moć, ne možete služiti svom narodu na odgovarajući način. Zato se moram pripremiti da postanem prva žena predsednica Avganistana, baš kao što je Benazir Buto izabrana za prvu ženu premijera u islamskom svetu (u Pakistanu 1988)”, izjavila je Alizada. Njen uspeh je pohvalio i tadašnji predsednik Hamid Karzaj, rečima da je uspeh Šamsije i drugih mladih ljudi na prijemnom ispitu znak “nade za svetlu budućnost u Avganistanu”. Ona ipak nije tinejdžerka kakvu zamišljamo. Sa šesnaest godina je preživela napad Islamske države na školu, kada je poginulo 40 učenika. Neko vreme je odbijala da ide na nastavu, ali se predomislila i vratila. Avganistanci je zovu “Malala”, prema Pakistanki Malali Juzafsaj, koja je sa 17 godina postala najmlađi dobitnik Nobelove nagrade za mir. Prošle godine, Šamsija je za Guardian rekla: “Imam neke strahove u vezi sa povratkom talibana, ali ne želim da izgubim nadu, jer su mi snovi veći od straha.”

Zarifa Gafari je postala prva žena gradonačelnik u istoriji Avganistana. Kabinet je dobila u provinciji Majdan Vardak pre tri godine. Do dvadeset sedme, koliko danas ima, talibani su pokušali da je ubiju čak tri puta. Zbog toga je premeštena u odeljenju za bezbednost u Ministarstvu odbrane i dobila zadatak da se brine za vojnike i civile povređene u terorističkim napadima. Dok su talibani preuzimali kontrolu nad glavnim gradom i vladom, iNews je preneo njenu poslednju izjavu: “Sedim ovde i čekam da dođu. Nema nikoga da pomogne meni ili mojoj porodici. Samo sedim sa njima i mojim mužem. I oni će doći po ljude poput mene i ubiti me. Ne mogu ostaviti porodicu. A i gde bih otišla?”, rekla je Gafari ono što misle mnogi Avganistanci.