Vodio sam majku u pozorište krajem novembra. Celu jesen me pritiska da gledamo nešto a kako je, iako na samom pragu sedamdesetih, veoma vešta u korišćenju društvenih mreža brzo sazna za gotovo svaku premijeru. Pronašao sam lakše rešenje, jer pored svih obaveza pred šizoidni decembar, kada su u medijima svi rokovi kraći, nisam imao vremena i volje da jurim karte za nove predstave. A možda sam baš želeo da pogleda baš tu na koju sam je odveo.
U Hartefact kuću stigli smo pre vremena. Želeo sam da Našeg sina Patrika Lazića gleda sa što bolje pozicije. Scena – trpezarija povezana sa kuhinjom u prosečnom beogradskom stanu. Mogao bi biti i zagrebački, podgorički, novosadski, sarajevski. Muškarac i žena, bivši supružnici. Ona sprema salatu, punačka, na izvestan način zapuštena. On u punoj snazi. Odeven mladalački i sveže ofarban. Ima novu, naravno mladu ženu, pa ne ide da izgleda onako kako se na Balkanu očekuje za muškarce njegovih godina. Sav u poletu, elanu, očigledno ponosan na sebe. Na svoj novi život i svoje novo ja. Došao je kod supruge na večeru da zajedno sačekaju sina koji dolazi iz inostranstva. Nevolja je u tome što je sin gej, a pitanje kako je i zašto to postao, odnosno da li je zaista sklon istom polu ili samo malo zbunjen, osnova je razgovora bivšeg para.
Kasnije će se tom ribarenju po prošlosti priključiti i sam sin. Dijalozi su puni duhovitih momenata, smeh prati raspadanje jedne odavno disfunkcionalne porodice, ali je predstava iz minuta u minut sve bolnija i bolnija. Ja znam da prepoznam kako se moja majka oseća i kada je vidim kao siluetu u daljini i pre nego što podigne slušalicu. Smejala se glasno, a potom je disala sve teže. Potom je plakala nemo, ali mnogo. U trenutku kada sin sa scene pita svoju majku, parafraziram – Sećaš li se kad u spavaćici držiš sa obe ruke sestru i mene u pidžamama i ne znaš kuda da pođeš u pola noći – moja majka je prekrila lice rukama. Jer, otac sa scene bio je alkoholičar. Taj sveži, podmlađeni, ofarbani, u modernim patikama, moderno podšišan. U razgovoru sa sinom hvali se kako mu je frizer uradio odličan fejd, prelaz od kraće kose sa strane do duže na temenu.
I taj tata priznaje da je grešio, ali se mnogo toga i ne seća. Mnogih teških noći, straha koji je pijan širio oko sebe, masnice koje je ostavljao na telu svoje žene dok su deca sve to slušala iz druge sobe. On smatra da ima pravo da zahteva da mu se za greške progleda kroz prste, da mu se oprosti, da sa sinom u čijem životu gotovo nikada nije bio prisutan sada, kada je taj isti sin, u dvadesetim počne da gradi odnos. Iz razgovora sa brojnim psiholozima, ali i sopstvenih iskustava, shvatio sam da se nasilnici – od pijanih muževa do bulija iz školskog dvorišta – gotovo nikada ne sećaju toga što su radili onako kako se sećaju njihove žrtve. I jedni i drugi nastavljaju da žive, ali samo druga grupa jutro sledećeg dana čeka sa ožiljcima. I ono jutro posle. I jutro posle dvadeset godina. Svako jutro, dok je sveta i veka. Ništa taj trag na duši ne može da skine. Ni vodopadi suza, ni tomovi reči podrške ni laseri. Može se samo ublažiti uticaj ožiljka na doživljaj sveta u godinama koji dolaze, ali on je i dalje tu. Neizbrisiv i večan.
– Odigrali ste moj život – rekla je moja majka glumici Dragani Varagić posle predstave. U Hartefactsu je druženje s glumcima običaj posle predstava. Ni moja majka ni majka sa scene nisu otvorile novo poglavlje života onako kako bi to svaka žena, žrtva lošeg braka, trebalo da uradi. Mama iz predstave se razvela, ali je nastavila da živi u senci svog nekadašnjeg života. Sprema se za operaciju kancera materice i sin je između ostalog došao da bude uz nju dok to traje. Moja majka je i danas u istom braku. Kancer dojke pobedila je pre petnaest godina. Otac mi nije bio alkoholičar, ali je bio nezgodan kad popije. Danas, u četrdesetim godinama, volim da se sa nekom perverznom gorčinom prisećam izraza, eufemizama kojima patrijarhat prekriva i opravdava muško nasilje, muški način života koji podrazumeva tako mnogo prava i tako malo obaveza. U jeziku je sve. Sva lepota i sav užas života.
Moji majku su hvalili. Hvalile su je starije žene iz njene i muževljeve porodice, prijateljice i komšinice, zato što je sačuvala brak. Za te starije generacije žena razvod je bio sramota. Ženski neuspeh. Čak i kada je pticama na grani jasno da sve strahote u tom odnosu idu sa one druge, muške strane. Ali šta ćeš muško je šaputalo se vekovima, i ja sam tako, i moja majka, i njena. Žena koja bi odbila sveti kult žrtve postajala bi raspuštenica. Nešto kao ona koja je digla ruke, koja je sada ničija i svačija. Ona koja nije uspela da zavredi oreol u maratonskoj seriji punoj bola i poniženja. Muškarac posle razvoda nikada nije dobio ime iz surovog rečnika patrijarhata. I zato je mogao komotno da se ofarba, skine koji kilogram i počne ispočetka. Bez prezira i etiketa. Na sreću, danas to mogu i žene. I sve su bolje u tome.
piše: Milan Nikolić
Fotografija: Marko Vulević
