Krajem leta prestala sam da se ogledam. Počela sam da izbegavam svoj odraz u izlozima prodavnica i kafića. Munjevito sam ulazila i izlazila iz kade i hitro se zamotavala u bade-mantil kako nipošto ne bih uhvatila obrise svog tela u velikom ogledalu iznad lavaboa. Selfiji su takođe izašli iz svakodnevne prakse. Zabranila sam suprugu da me fotka. Čak sam se plašila i kako će me mala ćerka nacrtati na porodičnom portetu, iako je klinka još uvek u fazi univerzalnih čiča-gliša.
Da me je neko pitao od čega tačno bežim, ljutnula bih se. Nemam razloga za bežanje, ne postoji u mom odrazu baš ništa čudno čega bih se postidela. Hej, pa ja sam zdrava i prava žena od uskoro četrdeset godina, obrazovana, iskusna, prosvećena, prošla kroz višegodišnji terapijski proces, ponosna na sav minuli rad. Otkud onda strah? Pa… Verovatno otud što taj odraz više nije bio moj. Iz ogledala me je posmatrala neka fina gospođa, ali to svakako nisam bila ja. Ovo je bila neka… Neka tetka.
Odmah da se razumemo, bore nisu problem. Neke od njih imam od svoje devetnaeste, moj intenzivni (i naporni) karakter koji se bahato razbacuje facijalnim ekspresijama je odavno od kože napravio rebrasti somot. Strije koje vučem iz trudnoće su isto okej. Nosim ih kao ordenje iz rata, jer sam jedva preživela bitku s bebom i zaslužujem da se okitim. E, ali silueta… Silueta, ljudi, nije moja! I ne mogu da krivim trudnoću za to, prošlo je pet i po godina i u međuvremenu sam čak nekoliko puta odlazila i vraćala se svojoj “normali”. Ovo, sada, bilo je drugačije. Jezivije. Oteta sam.
Daleko od očiju, daleko od srca – mislila sam. Ali fotografije bi uvek našle put do moje anksioznosti. Pa dobro, tako izgleda starenje, zar ne? Guglala sam sve zvezde Holivuda koje oduvek volim i poštujem, čisto da vidim kako su se one tokom godina “raskrupnjale”, “otromboljile”, “raskokale” (i tome slični odvratni izrazi proizašli iz čiste mizoginije). Neke se jesu promenile, neke nisu uopšte, a ja bih u sebi ritmično ponavljala mantru svake moderne žene: “Samo nežno prema sebi, sve smo mi lepe, svako telo je telo za plažu, zahvali se svom telu na svemu što čini za tebe, zdrava si i zadovoljna, ljudi te ne vole zbog tvog tela” i tako dalje, i tako dalje. Džabe. To, prosto, nisam bila ja. Starila jesam, ali… Nedostojanstveno.
Puka spoznaja ipak nije bilo dovoljna da me pokrene na promene. Da sam ikada bila zaista posvećena i disciplinovana, ne bih ni bila tu gde sam sad. Popularna psihologija nije pomagala, pa sam probala sa laganim i jeftinim trikovima. Ukinuću slatkiše, ukinuću sokiće, prošetaću tu i tamo, rešen problem.
Nije bio rešen problem. Naprotiv, samo je ukazao na vrh ledenog brega koji je preteći virio iz vode. “Dokle god stajem u svoju uobičajenu odeću, nema razloga za brigu, verovatno me dere strašan PMS, pa mi je slika o sebi iskrivljena. Ja sam, bre, dismorfična!”, tešila sam se. Nažalost, PMS-ovi su se smenjivali sa ovulacijama, odeća je bivala sve uža, a ja sam počela da prihvatam spoljašnju ljušturu tetke kao nužno stanje. Tetka je postala moja spiritualna životinja. “Makar sam tetka sa lepim licem, šta sad!” – glasio je diplomatski zaključak.
Stvari se ne menjaju ako nisi dobrano prestravljen, to svi znamo. Moje totalno otrežnjenje dogodilo se svega nekoliko dana nakon što sam odustala od fitnesa. Šetala sam se sa svojim detetom pored idilične obale mora, ona je potrčala da pomazi neku mačku koja nam je preprečila put, a ja sam pružila korak ne bih li iskontrolisala taj susret na vreme. U tom trenutku sam osetila nešto užasno, ma, nešto nezamislivo. Shvatila sam da se… Teško mi je i da napišem tu reč, ali ako već pričamo otvoreno, ona je neizbežna: shvatila sam da se – GEGAM. Kada smo se vratile kući (ćerka se vratila, a ja se odgegala) prevrtela sam sve snimke sa letovanja koje sam dotad izbegavala da vidim. Proučila sam svoj hod na njima. U meni je bila ovaploćena jedna ležerna, lenja patka.
Sledeći korak u suočavanju sa sopstvenim gabaritima bio je da stanem na digitalnu vagu koju sam pune dve godine bojkotovala i uporno tvrdila (pod krivičnom odgovornošću) da pokazuje najmanje četiri kile viška, iako je svim ostalim ukućanima pokazivala njihovu tačnu težinu. Vaga je, eto, imala nešto lično protiv mene kao žene. Nakon što sam skinula sve sa sebe, uključujući i nakit koji nikada ne skidam (sve se računa, apsolutno sve), spazila sam brojku koja me je prenerazila. Izgleda da sam se ponovo našla u svom petom mesecu trudnoće, samo bez bebe u stomaku. Istina više nije mogla da se sakrije. Zakukala sam na sva zvona kako sam se upropastila i kako više nikad neću izgledati, a ni osećati se – normalno. Srećom, moja porodica je sastavljena od izuzetno pametnih ljudi, pa su brzo naučili da me ignorišu. Na moje opersko prenemaganje kako moram nešto drastično da preduzmem sad i odmah, dobila sam jedno unisono: “Radi šta hoćeš, samo prestani da smaraš.”
“Putovanje od hiljadu milja počinje jednim jedinim korakom!” – kaže premudri Lao Ce. Povratak fitnesu jedne lenje osobe počinje jednim jedinim trbušnjakom – kažem pokunjena ja. To je bio praktičan način da pobedim svoju nepraktičnu sve-ili-ništa psihologiju u koju sam ogrezla od malih nogu. Kako je moguće da se jedan perfekcionista tako zapusti? Lako: perfekcionista ne pristaje na kompromise. Ili će vežbati svakog bogovetnog dana po dva i tri sata i jesti isključivo zdravu hranu u idealnim količinama, ili neka sve ide dođavola, i dodaj mi tu porodičnu picu ovamo! Ne biste verovali koliko gojaznih ljudi van kondicije nisu ništa drugo do apsolutni perfekcionisti.
Te tako, vodeći se mudrošću Lao Cea, ja sam netaknutu planinu od dvanaest kilograma viška načela jednom malecnom vežbom i izbacivanjem polovine večere. Nakon pune dve nedelje shvatila sam da je planina opet ostala neokrnjena. Još jednom sam, sigurno ne i poslednji put, ispala isuviše nežna prema sebi. Ali, ako postanem prestroga prema sebi (dešava se retko, ali se ipak ponekad desi) pouzdano znam da će da mi pukne film. I eto nas ponovo na nuli. I porodičnoj pici. Morala sam hitno da smislim kako da ceo proces postane ne samo podnošljiv, već i zabavan. Rešenje se naziralo u putovanju kroz vreme, natrag u detinjstvo i ranu mladost, u evociranju uspomena na jednu neviđeno nezdravu aktivnost koju sam, logično, obožavala. Bićete zapanjeni, ali, solucija koja mi je pomogla da formiram održiv sistem zdravog života bazira se na – video igrama.
Kao što su naše majke i bake ubijale vreme pasijansom, tako je moja generacija (uglavnom) žena mozak opuštala čuvenom igrom “The Sims”. Ukoliko niste od ranije upoznati sa ovim bezobraznim potrošačem slobodnog vremena, treba da znate da je u pitanju totalna simulacija života. Vi vodite, od rođenja do smrti, niz čovečuljaka koji žive u ekranu vašeg računara i sve vreme ih trenirate kako da budu što efikasniji u svim životnim veštinama. To mu dođe nešto kao bezbedni rijaliti program u kome na kraju niko ne bude zaista povređen. Minimum odgovornosti, maksimum zabave. Dakle, ako sam mogla moje male, virtuelne Simse da izmuštram da žive zdravo i slede zadate im rutine, zašto ne bih mogla to da uradim i samoj sebi? Parametri su bili više nego jasni – treba da pratim pravila, prelazim nivoe, skupljam poene i iskustvo, a nagrada je više nego raskošna: moći ću da se krećem bez geganja za svoj četrdeseti rođendan. Malo li je?
“Gejmifikacija” fitnesa i zdrave ishrane je ludački kompleksna stvar ako to radite potpuno samostalno, bez pomoći stručnjaka. Brojanje kalorija uz pomoć aplikacija koje ti mere makro i mikro nutrijente svake namirnice koju uneseš u sebe je doslovno partija sudokua. Valja uklopiti u budžet i vlakna i proteine, a bogami, važno je ubaciti tu i tamo i po koji čvarak. Jer, gde je tu zabava, ako u igri baš nigde ne postoji skriveni, čarobni čvarak?! Bilo je jutara, a i večeri, kada mi se činilo da je sve to jedna velika, nategnuta izmišljotina i da moje zapisivanje svega što pojedem vodi u opsesivno kompulsivni poremećaj. Ipak, kada su se dogodili prvi pravi rezultati koje je potvrdila čak i oklevetana digitalna vaga, osetila sam kako lagano prelazim nivo u igrici.
Drugi i jednako važan deo slagalice bili su treninzi. Vratila sam se svojoj staroj ljubavi uz pomoć koje sam sređivala kondiciju nakon porođaja – trčanju. Trčanje je, ako ćemo najiskrenije, iako veoma efikasna, jedna izrazito monotona i naporna rabota. Međutim, kada trčanju dodaš društvenu mrežu Strava na kojoj se trkači (i drugi vežbači) međusobno bodre i takmiče, kao i zanimljivu audio pratnju u obliku podkasta o psihologiji, ono postaje ne samo podnošljivo, nego i inspirativno. Najveće zadovoljstvo mi pričinjava da pronađem deonicu u gradu po kojoj baš niko ne trči, i onda me aplikacija proglasi “Kraljicom Segmenta”. Već sutradan će tu projuriti izvesna moćna sugrađanka triatlonka i oteti mi virtuelnu titulu bez imalo truda, ali ja ću sigurno naći još neki zabačeni kutak i iznova zapljunuti svoju trkačku teritoriju.
Kada sam se detaljno premerila krojačkim metrom nakon puna tri meseca moje nove omiljene igrice, cifre mi nisu delovale realno. Kako je moguće da sam uspela i da postignem nešto, a i da se zabavim u isto vreme? Gde je tu iskonska patnja? Gde je pregalaštvo i stradanje? Na red je došao i konačni test: fotografije tela u ogledalu. Selfiji kojih sam se bojala kao smrti. Kada sam, na jedvite jade, uporedila slike od letos i ove nove, ugledala sam nešto istinski dirljivo. Sa prve fotke me je rezignirano posmatrala tetka-patka, jedna pokiskla malodušna žena bez plana. Na drugoj sam, pak, ponovo videla sebe. Okej, nećemo preterivati, videla sam sredovečnu sebe sa milion i jednom manom, ali nije bilo greške – to sam zaista bila ja, od glave do pete. Moja ja!
Put od hiljadu milja broji još mnogo koraka do svog cilja, ali sam ga načela junački. I što je najlepše: više se ne gegam po njemu.
Tekst: Staša Koprivica
Ilustracije: Jelena Milićević custom made za Grazia Srbija
