Sajsi MC: Današnje društvo zamera mi što sam žena (INTERVJU)

Kada je vidite kako prilazi u beloj košulji, bez kostima i šminke, teško ćete prepoznati jednu od prvih reperki na domaćoj sceni. Ona je Ivana Rašić, diplomac Fakulteta političkih nauka, odnedavno sa burmom na ruci i licem tinejdžerke iz njenih pesama… Sve dok ne progovori, i potvrdi kako je zaslužila nadimak koji je sebi davno dala.

Šta biste rekli na tvrdnju da niste “samo” tekstopisac nego i pesnikinja?

Krenula sam tako što sam pisala poeziju i poželela da od toga napravim nešto “veće od života”, da to “uđe u narod”. To sam jedino mogla sa rep muzikom, jer ja ne pevam. Deset godina sam svoje pesme “uglavljivala” u rep iako su me ubeđivali da je to nemoguće, da postoje pravila. Meni se sviđalo da nešto ne mora. Naučila sam da repujem u klubovima tako što sam se tukla za mikrofon. Takva scena više ne postoji. Na duže staze ispalo je dobro, izgradila sam stil – kada se čuje pesma, zna se da sam to ja. Na kraju je cela scena priznala “To je njen fazon”. Sebe mogu da smatram pesnikinjom jer sam krenula iz poezije. I dalje je pišem, ali sam tokom godina naučila razliku. Tekstopisac radi namenski za muziku, ima veštine, poznaje cake i zna kako da stihove prilagodi tako da šire odjeknu u masi. To je zanat. Gledajući kako oni rade, tek sada počinjem i ja da ga učim. Ipak, lepo ti bude kada vidiš da je na takvu pesmu došlo puno ljudi.

Zašto su u vašoj novoj pesmi “Yugo-dete” generacije rođene u prošlom veku potpuno “nesnađene”? Ima li ikakve nade da mogu opstati u današnjem svetu?

Osećam da pripadam jugo-generaciji, kojoj nema spasa. Došao je kapitalizam koji ovde nije dobar, toksičan je, a veštine koje su jugo-generacije naučile, više nisu upotrebljive u novom dobu. Prepušteni smo na milost i nemilost sami sebi. Izgleda da sam ja uspela da svoju mladost produžim do beskonačnosti, da i dalje živim neke tinejdžerske tripove i radim stvari koje ljudi od 40 godina nemaju privilegiju da rade.

Na primer?

Ovo čime se bavim se shvata kao faza u odrastanju, ono što roditelji čekaju da te prođe. Nije čudno ako se zna da je status umetnika katastrofalan. Zanimljivo mi je poređenje na koji je socijalistička Jugoslavija tretirala umetnike, a kako se to danas radi. Čini se da su umetnici tada bili bogovi. Uprkos cenzuri, ipak je bilo slobode da se prenese ideja. Znati kako je umotati u prihvatljiv oblik – takođe je bila umetnost. Zato bih ja radije pristala na polucenzuru nego na sadašnje stanje, gde je umetnost stavljena na slobodno tržiše i gde sve ima cenu. Smatram da institucije poput školstva, zdravstva, umetnosti nemaju cenu, država ih mora podržati. Međutim, država nikada nije ni imala viziju gde ovo društvo treba da ide.

Pesma “Mama” je dugo uzburkavala duhove, dobila čak emisiju na RTS-u. Kako se oseća reperka kada je zabrane na javnom servisu?

Meni je tada napravljen sjajan pi-ar. Tri dana se pričalo samo o meni. Ušla sam u lik srednjoškolke koja prezire vršnjake ako nisu bogati. Bila sam ponosna na to kako sam odglumila Tifani i iznela ceo spot. Međutim, gostima u studiju su pustili samo deo spota. Znam da oni moju pesmu nisu razumeli.

Zašto pevate u prvom licu čak i onda kada vam inspiracija nije lični život?

I kasnije sam koristila repovanje u prvom licu jer ima najviše efekta na publiku. U pesmi Papa kažem: “Ja sam feministkinja, da li mrziš me, ja sam lezbejka, hajde, tuci me”, a pesma je podstaknuta nasiljem na Prajdu. Nisam lezbejka (mada jesam feministkinja) i bila sam svesna da će se pričati da jesam, ali je moj cilj bio nešto drugo: da pokažem da su lezbejke dvostruko marginalizovane, i kao žene i kao homoseksualke. Ja ne znam kako se one osećaju, ali samim tim što ću pokušati da razumem, mogu da preuzmem deo tog tereta. Zato se uživljavam u likove koji nisu ja. Da pokušam da razumem nekog drugog kroz pisanje, a kada razumem drugog, onda mi je lakše da razumem sebe.

Šta bi se dogodilo na našoj sceni kada bi muški reper pevao o tabu temama koje vi obrađujete? Kako vidite razliku između ženskog i muškog repovanja?

U našoj sredini je uglavnom sve dozvoljeno – muškarcima. Jedino što muškarac ne sme je to da previše pokaže “žensku” stranu. Današnje društvo, ne samo kod nas, nekom ljudskom biću može da zameri ako je žena ili je feminizirani muškarac, jer se to smatra slabošću. A u realnosti je potpuno drugačije. Vidite šta sve žena može da uradi.

Rep je mnogima upravo simbol borbe za slobodu.

U pravom repu su uvek poželjne žene koje će da obrađuju iste teme kao muškarci, i na način na koji oni to čine. One su uvek deo ekipe, a ja sam otpadnica jer sam gledala da budem art i da se odvojim od njih. Moj ego je želeo da budem mnogo više od dela ekipe. Još kao dete sam bila dosta zatvorena. Bila sam štreberski konzument muzike, čitala sam recenzije, časopise, fanzine, i to me je odredilo da ne pristanem da budem projekat vodećih repera. Uvek mi je bila bitna originalnost. To je jedino što imam i što niko ne može da mi uzme.

Skoro 20 godina ste na sceni. Kome se danas obraćate, primećujete li publiku koja je rasla s vašim pesmama?

Pošto skačem s teme na temu i svaka pesma se razlikuje od prethodne, to ume da zbuni vernu publiku. Loše je to za biznis, ali moja duša to želi. Najveći fanovi konzumiraju sve što uradim. Njih ima manje, ali su najsrčaniji na koncertima. Naučili su moj sleng, razumemo se. Saznala sam koliki uticaj imam kada sam pisala diplomski rad o nemačkoj feministkinji Petri Keli. Pošto sam je pomenula u jednoj pesmi, hardcore publika je guglala njeno ime jer ih zanima do kraja šta imam da kažem. Javljaju se i devojke kao što je, recimo, Soraja za koju ne bih nikada pomislila da je moj fan, i kažu mi: “Tebe slušamo pred izlazak u grad jer ta matrica ima tako dobar beat, nas to podiže”. Svako od mene uzme šta mu je zgodno. Ljudi koji me vole su najrazličitiji. Ali svi oni liče na mene: pomalo pogubljeni, pomalo svoji, čudaci.

Pod kojim uslovima biste napravili izlet u druge žanrove, poput folka?

Ušla bih u saradnju “na keca” samo ako me neko poštuje kao ljudsko biće. Zbog tog kriterijuma sam odbila neke uspešne projekte. Bitno mi je da budem okružena dobrim ljudima, jer sam ranije bila u društvu problematičnih. Naučila sam kroz posao kako biti profesionalac upravo pored ljudi koji se nisu ponašali tako iako su poznata imena. Da imam dar da pevam kao Silvana, odmah bih prešla na takve pesme. Moja sestra Tijana svira klavir i ne bih imala problem da više ne repujem nego samo da pevam, i pod šatrom i u sali. Scena je scena. Pesmu Meni se ne udaje sam pisala imajući u glavi trube.

Šta ste naučili iz saradnje sa Severinom?

Sa Severinom je bilo sjajno, odmah me je prihvatila kao koleginicu. Kada je izašla moja pesma sa njom, pričalo se kako sam se ja prodala. Potom sam nastupila na Beer festu. Dovezli su me na binu u kolicima iz samousluge kako bih pokazala stav: “Sajsi se nije prodala. Sajsi se rasprodala”. Od tada sam krenula da radim ozbiljno na performansima.

Kako biste uneli bunt u folk?

Uspela bih. Zato što mi je polazilo za rukom da mi prođu stvari za koje su me ubeđivali neće proći. Imam privilegiju koju sam sama sebi obezbedila, da izbacim tri pesme koje su slabije, i da meni to niko ne zameri, jer nemam šta da izgubim. A pevačica koja je na višem rangu ne može sebi da dozvoli luksuz da radi šta hoće. Objavila sam dva albuma koji nisu uopšte u muzičkim standardima. “Daleko je Dizni” je postao klasik, uskoro izlazi reizdanje. Nisam imala viziju da će se to dogoditi, samo sam tada mislila kako moram da izbacim te pesme iz sebe.

Koje su vaše opsesivne teme, a ima li novih koje vas privlače?

Od prve pesme provejavaju seksualnost, socijalne i političke teme, a ja ih umotam u jedno. Gledala sam intervju sa Dalijem (ili je to ipak bio Pikaso) gde sam čula: “Posle deset sati rada inspiracija dolazi sama”. U početku sam pisala skribomanski, a od tada sam sebi dala zadatak da svakog dana napišem tri pesme, da vidim šta će da se desi. Tako sam napisala neke od najboljih. Radom, a ne tako što legnem u krevet i čekam da mi sine ideja. Inspiraciju je bolje da ne čekaš, nego da zapadneš u krizu. Nekada sam izlazila uveče, pa se vratim kući prekosutra, usput doživim milijardu stvari i onda pišem o svemu tome. Više ne vodim superzanimljiv život, osim kada idem na nastupe, pa sam tokom vremena morala da koristim maštu i uživljavam se u izmišljene likove.

U kom smislu nam treba oslobađanje ženske seksualnosti? Čini se da danas ima manje stida nego ranije.

Imamo dve situacije. Jedna je da se suočavamo sa osudom društva – vidim zalutale primerke na mom nastupu koji ne mogu da prezupče to što sam ja uopšte stala na binu i što je masa na mojoj strani. Bude mi krivo jer sam ja mogla da prihvatim muške autore, ali oni ne mogu mene kao autorku. Kažu mi: “Okej je to što ti radiš, ali ja ne mogu te ženske teme”. Pa, mi živimo u istom društvu, i moji problemi bi trebalo da su tvoji i obrnuto. Bićeš bolji otac, suprug, brat. Dakle, ja sam u drugoj situaciji, da prihvatam da ponesem taj “žig”. Otuda za mene kažu da sam autorka bez dlake na jeziku, ali ja ne pričam baš sve što mi padne na pamet. Moj jezik je medved koliko je dlakav. Klima u društvu je takva da imamo žene koje ne žele javno da prihvate ono što jesu ili imamo žene u diskursu “Hajdemo sada u oslobađanje”, a ne mogu da shvate da stvari dolaze postupno, da neke stepenice ne mogu da se preskoče.

Kako je bilo odrastati uz oca rokera? Jovan Rašić je prvi pevač grupe Generacija 5.

On razume scenu, iako je mojim rođenjem izašao iz muzike i postao stomatolog. Olakšao mi je time što me nikada nije ometao, čak je govorio da bi nešto uradio još ekstremnije od mene. Na Egzitu 2013. nastupila sam u kupaćem kostimu iz 60-tih godina. U jednom trenutku, stavila sam mikrofon u gaće i napravila falus. Moj otac je video snimak i samo ga je zanimalo šta stoji iza toga. Mogla je to da bude prazna provokacija, ili “na dve stolice sedim” ili znatiželja, kakav je osećaj imati falus. Neki drugi roditelj to ne bi mogao da razume, a meni je lakše kada ne moram da mislim da bini da li ću ih povrediti. Ili, i reči i spot pesme “Ja bi da me ti” su preseksualizovane, ali roditelji uopšte nisu reagovali. Sa druge strane, bilo je situacija kada strašno iritiram određene muškarce već čim se pojavim. U klubovima je bilo situacija na ivici incidenta. Ali to mene ne može da poremeti.

A suprug? Marko Trmčić je takođe muzičar. Jeste li razočarale obožavateljke svog hita Meni se ne udaje.

On je radio muziku za Meni se ne udaje! Tu pesmu mi je tražio jedan novinar za Natašu Bekvalac, ali da uradim sve. Morala sam da odbijem jer mi za to treba ekipa. Marko je slušao naš razgovor, otišao u studio i sa drugarom uradio celu kompoziciju. Kada sam je čula, bila sam srećna što se Nataša predomislila…

Znači, tandem za koji će se tek čuti.

On je veoma talentovan u muzici i kreativan u smislu performansa. Ne bih mogla da se udam za čoveka koji nije takav. Ovo što ja radim retko ko bi podržao. Bila sam u vezama koje su bile “zategnute” upravo zbog mojih pesama i nastupa. Desilo se čak da me je jedan dečko “tužio” tati da idem u Osjek i snimam pesmu gde pevam o oralnom seksu. I tata mu odgovori: “Pa šta?”. Tata razume, dečko ne. Kroz sve sam prolazila sama. Kada sam upoznala svog budućeg supruga, konačno sam imala nekog ko me podržava. Toliko sam bila u šoku da sam se udala. A moja prva muzička familija smo najpre bili sestra Tijana, di-džej i ja. Kada je suprug počeo da nas vozi na nastupe, postali smo četvorka.

Moguća karijera u inostranstvu?

Govore mi da bih u Hrvatskoj, na primer, bila voljenija, poštovanija, osećam to i na nastupima. Tamo je položaj muzičara bolje uređen zakonom. Ipak, mislim da bi mi bilo jako teško da negde drugde počnem iz početka. Jedino bih otišla negde na dve godine, ali da živim u hotelu, da ne moram da mislim šta ću da jedem, niti da pospremam. Mesto nije bitno.