Beograđanka Mirosanda Rosa Satarić bila je lepa žena. Imala je lep brak i lepu decu, sve dok se u nju nije zagledao Milorad Golubović. Video ju je u prodavnici gde je radila za kasom i počeo redovno da dolazi. Milicajac u miru, narodni heroj iz rata, smatrao je da mu država duguje bar toliko, ženu da mu nađe. Samo Rosa to nije razumela. Odbijala je godinama njegove nasrtaje. Jednog dana, dok se vraćala kući na Dorćol, Miroslav je na nju pucao iz revolvera. U tom trenutku, ona je držala za ruku malu ćerku. Kasnije se na suđenju čulo da je “narodni heroj” zapravo bio egzekutor hiljadu partijskih neprijatelja, da je komšiluk sve znao, a da niko, pa ni Rosin suprug, nije mogao da mu stane na put. O nasilniku se i posle zločina pričalo u pola glasa, o bolesnom umu koji je rešio da razbije ono što nije mogao da ima. Plašio ga se i jedini svedok, verovao je da će mu se milicajac svetiti jer će izaći iz zatvora već za “za godinu – dve”. Tako je i bilo. Prvobitno osuđen na dugogodišnju robiju, Miroslav je, navodno, vrlo brzo pušten na slobodu, gde je doživeo duboku starost. Sve to je saznao Rosin suprug tajno, pošto su se vlasti trudile da zataškaju “slučaj”. A na drugom kraju Beograda, na Čukarici, još jedna žena je stradala od ruke “zaljubljenog” progonitelja. Gordana Kukolj je, kao svakog dana, otišla na posao u pekaru. Tamo joj je Ahmo H, inače redovni kupac, pucao u glavu. Potom je pokušao samoubistvo. Osim što je, na sreću, Gordana preživela, ništa nije različito u sudbini njenoj i radnice sa Dorćola – obe su stradale od progonitelja za koga su svi znali šta radi – osim jedne razlike, ali ta je najvažnija: Rosa Satarić je stradala pre više od pola veka. Pošto se to dogodilo u glavnom gradu jedne evropske ratne saveznice, zainteresovali su se strani novinari, pa se i gnev domaće javnosti raspirio. “Radni narod Beograda” joj je Osmog marta 1970. postavio spomen ploču. Ploča i dalje stoji, na mestu gde je poginula.
Ako spomenici služe kao opomena da se zločin nikada ne ponovi, onda je Rosa Satarić umrla uzalud. U nedostatku državne evidencije, danas nevladine organizacije pronalaze u medijima i beleže sve primere rodno zasnovanog nasilja. Tako je utvrđeno da je za poslednje tri godine u Srbiji stradalo više od 80 žena, uglavnom od ruke partnera, člana porodice ili progonitelja “od spolja”. Do Osmog marta 2023. crni rekord je oboren: deset žena je ubijeno od početka godine. (Do izlaska ovog broja, ugašen je život nove žrtve, 16-godišnje devojke). Umesto reakcije vlasti, ulicama Beograda zavaljao se protest pod nazivom Nijedna više – stop femicidu, na poziv nevladinih organizacija FemPlatz i Ženska solidarnost. Ubrzo su na zgradama nekoliko državnih institucija osvanule zastave Stop femicidu u ime kampanje #KojaJeSledeća. Kampanju vodi FemPlatz, u okviru programa UN Women i Evropske unije, kojem je cilj zaustavljanje nasilja prema ženama na Zapadnom Balkanu.
Da bi se došlo do rešenja, moraju se najpre razumeti koreni problema. Zato je Grazia razgovarala s dr Kosanom Beker, programskom direktorkom FemPlatza, a prvo pitanje je: koji su glavni uzroci tako učestalog femicida kod nas, odakle treba početi s promenama.
– Najpre moramo da razumemo da femicid nije obično ubistvo, već je to rodno zasnovano ubistvo žene zato što je žena. U patrijarhalnim društvima kakvo je i naše, položaj žene je lošiji od položaja muškaraca i u javnoj i u privatnoj sferi. Muško nasilje prema ženama je veoma rasprostranjeno, a femicid je najekstremnija manifestacija nasilja prema ženama. Uzroci su složeni i ima ih mnogo. Žene se često percipiraju kao „vlasništvo“ muškaraca. Femicidi se često dešavaju upravo kada žena napusti nasilnika, kada on izgubi kontrolu i moć koju je imao nad njom. Država ne štiti adekvatno žene koje su u situaciji nasilja, a na kraju, kada se femicid desi, kazne za učinioce su prilično blage. To šalje nasilnicima poruku da mogu da se izvuku sa blagom kaznom – kaže dr Beker.
Ostatak teksta pročitajte u majskom izdanju magazina Grazia.
Tekst: Milica Đorđević
Foto: Profimedia
