Iako je prelepih devojaka u modnoj industriji bilo oduvek, zlatno doba modelinga počelo je tek erom supermodela. A njih je bilo svega pet: Sindi Kraford, Linda Evanđelista, Naomi Kembel, Tatjana Patic i Kristi Tarlington. Prozvali su ih Velikih pet (Big Five) nakon što su se početkom 1990. pojavile na naslovnici britanskog izdanja magazina Vogue. Upravo je njih izabrao renomirani nemački fotograf Piter Lindberg, da mu se pridruže na ulicama Njujorka i zajedno sa urednicima postave pitanje: Šta nas čeka u novoj deceniji? Tada niko nije mogao da nasluti da će se ova fotografija postati „izvod iz matične knjige rođenih“ supermodela, kako ju je nazvao autor. Kasnije iste godine, Velikih pet su “igrale” u čuvenom spotu Džordža Majkla za pesmu Freedom, i to je bilo dovoljno za stvaranje legende. One su od profesije manekenki napravile elitno društvo, čiji su značaj i slava prvi put bili ravni rok zvezdama. Nosile su garderobu sa najprestižnijim potpisima, šetale glamuroznim pistama, čuveni kreatori su se otimali o njih. U stvari, one su često bile omiljenije od odeće koju su reklamirale.
Trideset tri godine kasnije, ponovo gledamo Kristi Tarlington, Naomi Kembel, Lindu Evanđelistu i Sindi Kraford na septembarskoj naslovnici magazina Vogue, što je bila najava za mnogo veći projekat. Dokumentarna serija The Super Models jedna je od onih koja obeležava ovu jesen. U spoju arhivskih snimaka i intimnih intervjua, Apple TV+ ponudio nam je priču u četiri dela: Izgled, Slava, Moć i Nasleđe, prateći nekada najlepše žene sveta u sentimentalnom putovanju: ulazak tinejdžerki u modni svet, uspon do vrhunaca profesije, sve do poslovnih poduhvata danas. Kada su reditelji Rodžer Ros Vilijams i Larisa Bils uspeli da ih okupe pred kamerama, dvoje je nedostajalo. Lindberga nema već nekoliko godina, a Tatjana Patic je, nažalost, u januaru izgubila bitku protiv raka dojke.
Sa Sindi, Naomi, Lindom i Kristi, koje su i koproducenti, film istražuje priču o moći i o tome kako su se okupile da bi moć zahtevale, utirući put onima koji će ih slediti. Sa ekskluzivnim snimcima iza kamera, serija Supermodeli nam pokazuje kako se postaje poznato ime, na putu koji, nasuprot popularnom mišljenju, ima više trnja nego šampanjca.
Naomi Kembel je iskusila rasizam od malih nogu. Odrasla Londonu u strogoj porodici, pohađala je privatnu školu. – Kada sam imala pet godina, zvali su me rečju na n (nigger – crnja). Nisam htela da prihvatim da me maltretiraju u školi zbog boje kože. Moja majka je plaćala školovanje kao i svi ostali. Imala sam svako pravo da budem tamo, pa sam govorili, idi, odnesi svoje maltretiranje negde drugde – priča ona. Sa rasizmom je nastavila da se suočava i u karijeri, dajući primer koji sve govori. – Pružila sam ruke mnogo puta na ulicama Njujorka da pozovem taksi, i oni bi samo proleteli. A onda bi Kristi (Tarlington) pružila ruku i oni bi stali. Govorili bi mi: “Ne želim da idem u Bruklin”, a ja bih odgovorila: “Ja ni ne idem u Bruklin, zašto mi to govorite?” Nije me pogodilo sve dok Kristi nije morala da stane ispred mene na ulici i pozove mi taksi da stignem na posao… Počela sam da shvatam, moraće mnogo da se poradi u kulturi da bi crnci bili prihvaćeni – zaključila je još tada. Kaže da su joj nepravedno nakačili etiketu modela „teškog“ za saradnju. – Bilo je teško biti otvoreno ponosna jer sam crnkinja i dobila sam po leđima zbog toga, mnogo puta – kaže Naomi. Kada ju je Džon Kazablankas, osnivač agencije Elite Models, odveo da potpiše ugovor sa Revlonom, odbila je, jer nije bila zadovoljna honorarom. – Džonu je bilo veoma neprijatno (pred predstavnicima brenda). Odlučio je još da ode u medije i kaže da sam bila “teška” za saradnju i da me je otpustio – otkriva Kembel. “Stigma” reči čoveka koji je bio izuzetno uticajan u svetu mode je, kako kaže, “ugrozila” njen rad za dugi niz godina. – Čula sam za sebe da sam luda, da sam noćna mora, da sam teška. Prozvali su me tako jer sam podigla glas, i tačka – kategorična je ona. Kembel je takođe progovorila o borbi sa zavisnošću, koja je počela nakon smrti Đanija Versaćea 1997. godine. – Zadržala sam tugu u sebi, sama sam se nosila sa njom. Kada sam počela da koristim (drogu), tuga je zapravo bila jedna od stvari koje sam pokušala da prikrijem. Zavisnost je tako grozna. Zaista jeste. Mislite da će izlečiti tu ranu. Neće. Samo može izazvati ogroman strah i anksioznost. Tada sam se stvarno naljutila – priznaje Kembel.
Sindi Kraford takođe nije prijalo detinjstvo, ali iz drugih razloga. Ona je mrzela mladež iznad usne, ne znajući da će joj baš to prirodno obeležje postati zaštitni znak. – Kad si dete, ne voliš ništa što te čini drugačijim – kaže ona. Sestre su je najviše zadirkivale da je to „ružni znak”, jer je na levoj, “đavoljoj” strani. – Kada sam počela da se bavim manekenstvom, raspravljalo se da li da mladež prekrijemo šminkom, što je bilo teško učiniti – kaže. Tako su na njenoj prvoj naslovnici britanskog Voguea mladež retuširali. Međutim, posle rada sa poznatim fotografom Ričardom Avedonom, Sindi je dobila dve naslovnice za američki Vogue. – Oni su ostavili mladež i to je bilo to. Više nikada nije bilo rasprava. Ako je dovoljno dobro za Vogue, dobro je za sve – kaže Kraford.
Supermodeli otvaraju temu koja je osetljiva i danas – kako stvarno izgleda rad kada tinejdžerke uđu u ovaj glamurozni svet. Dok se prisećala svog prijateljstva sa pokojnim dizajnerom Azedinom Alajom, Naomi je govorila o zabrinjavajućoj interakciji sa umetničkim direktorom na setu. – Pošto je osećao potrebu da mi kaže da su moje grudi savršene, to je učinio kroz potrebu da ih dodirne – kaže Kembel. U sličnim okolnostima se našla i Kristi Tarlington, koja je opisala iskustva sa pokojnim modnim fotografom Patrikom Demaršeljeom. Nakon što je snimio portret manekenke koja rukama prekriva grudi, nju su nastavili da ubeđuju da ipak grudi otkrije na snimanju. – Možeš li da spustiš ruke malo niže, malo niže – rečeno joj je. – Sećam se da sam bila samosvesna, ali se nisam uvek osećala loše. Osećala sam se dobro nakon tog snimanja, lepo u tom trenutku. Patrik me nije plašio, ali se sećam da sam rekla: „Ne bih trebalo da radim ovo.“ A onda je videla sliku na naslovnici magazina Photo. – Ne znam šta sam mislila, čemu će služiti te fotografije, ali definitivno nisam znala da je za naslovnicu časopisa. Mislim da ni u jednom dobu ne bi trebalo da vam se objavi fotografija na kojoj ste goli. Ali tada niko nije ni nadgledao niti regulisao bilo šta od toga – ističe Tarlington.
Linda Evanđelista je imala 22 godine kada se udala za Žeralda Marija, šefa čuvene pariske modne agencije Elite Models. Bilo je to 1987. i njihov brak je trajao šest godina. Nema sumnje da je on bio zaslužan za karijeru njenu, kao i drugih poznatih modela, ali se u to vreme dobro krilo da je reč o nasmejanom monstrumu koji je žrtve, navodno, najviše tražio među devojčicama. – Napustiti vezu koja je nasilna je lakše reći nego učiniti. Razumem taj koncept jer sam ga živela. Ako se radilo o tome da kažem da samo želim razvod – to ne funkcioniše tako – kaže Evanđelista, dodajući: – Znao je da ne sme da me udara u lice, da ne dira zarađivač novca – ističe ona. Žerald Mari je pre tri godine optužen za niz seksualnih delikata iz osamdesetih i devedesetih godina, što je on porekao. Istraga je zatvorena. – Volela bih da pravda bude zadovoljena. Volela bih da takvi kreteni dvaput razmisle i uplaše se. Volela bih da žene znaju da nisu same – ističe Evanđelista. Ova hrabra žena je iskreno progovorila i o teškoj bolesti, otkrivajući da joj se rak dojke vratio uprkos dvostrukoj mastektomiji. Takođe se otvorila i u vezi sa estetskim tretmanom CoolSculpting kojem je bila podvrgnuta 2015. godine. Umesto “revolucionarnog” efekta u oblikovanju tela, ostala je unakažena. – Volela bih da možemo zaista sebe da vidimo onakve kakvi jesmo, neispravljene, i da nikada ne vidimo sebe sa filterom ili retuširane. To je ono što me je bacilo u ovu duboku depresiju. To je poput zamke, kada si zarobljena samom sobom – koju mrziš. Najpre su prošle su godine otkako sam prestala da radim, a onda su usledile godine skrivanja – kaže Linda Evanđelista.
Okupljanje prvih supermodela oduševilo je svet. Četiri prva supermodela su otkrile ne samo da nikada nisu ostale u senciji generacija modela koji su dolazili, nego i zato što su dokazale da je klasika večna, a da original nema ni cene, ni roka trajanja.
Foto: Profimedia
Tekst: Milica Đorđević
