Modno okruženje često pronalazi svoje najuzbudljivije trenutke u onim dizajnerima koji se usude da preispitaju granice i izazovu ustaljene obrasce. Jedan od njih, koji je nedavno privukao pažnju na Beogradskom fashion weeku svojom kolekcijom Neću nikada jeste Marko Feher čije kreacije nose i najveće regionalne zvezde poput Marije Šerifović i Dina Merlina.
Kroz svoj rad, Feher nije samo prezentovao modu, već je ispričao priču o ličnom putovanju, oslobađanju od ograničenja i hrabrom izražavanju sopstvenog mišljenja. Za majsko izdanje magazina Grazia otkrivamo dublje slojeve Feherovog kreativnog procesa, njegove etičke principe i viziju za budućnost.
Otkrivamo svet u kome je moda izraz slobode, autentičnosti i hrabrosti
Kako biste opisali interesantan koncept koji stoji iza poslednje kolekcije sa prvobitnim nazivom Zaziranje/Blacklist koju ste predstavili na Beogradskom fashion weeku? Šta vas je inspirisalo da se upustite u ovakav dizajnerski pristup?
Od kako znam za sebe, zazirem od mnogo toga. Postoji gomila stvari, koje su na mojoj crnoj listi, za koje sam rekao da ih nikada neću uraditi, jer to nisam ja ili ne pripada meni.
S vremenom sam shvatio da me te stvari opterećuju i da ih se dosta nagomilalo, te da je vreme da ih nekako skinem s vrata. Otuda je i nastala ideja za ovu kolekciju. Mnogo puta sam se doveo u situaciju da mi se dopadne neki materijal sa šljokicama, ali sam sebi rekao da neću raditi sa takvim materijalima, pa se automatski povučem i kažem sebi da to nije Marko Feher. Shvatio sam da je toga previše, pa sam odlučio da to promenim.
Koje su glavne stavke koje ste stavili na crnu listu tokom kreiranja ove kolekcije i zašto? Kako se osećate sada kada ste se oslobodili tereta i ograničenja koje ste sami sebi nametnuli u svom radu? Kako to utiče na vašu kreativnost i samopouzdanje?
Bilo je mnogo toga, nije sve stalo u jednu kolekciju, ali stići će i sve ostalo na red. A neke od glavnih stavki bili su materijali sa šljokicama, popularni materijali, aktuelni krojevi, leopard print, logo brenda na komadima, folk muzika na reviji, manekenski hod noga ispred noge, sve su to neke stvari koje su za mene bile nezamislive, jer ne rezonuju sa mnom. Ovog puta sam kontaktirao prodavnicu materijala i Viberom tražio najprodavaniji srebrni materijal sa šljokicama. Uzeo sam rolnu, hteo sam da vidim kako se snalazim s tim materijalima od kojih stalno zazirem, tako sam poručio i leopard print, bez da sam znao sirovinski sastav ni kako on zapravo izgleda. Poručio sam ga samo iz razloga što sam rekao da to nikada neću raditi.
Koliko je važno za dizajnera da se povremeno oslobodi ograničenja i pravila koja sam sebi postavlja i zašto?
Mnogo je važno opusititi se, ali je još važnije otpustiti teret zato što su to putevi koje sami sebi zatvorimo iz nekog razloga. Dobro je upoznati se i rukovati strahom, pa shvatiti da li to zaista želimo ili ipak ne želimo. Neće svet sigurno stati i ako napravimo grešku. Pogotovo to sada mogu potvrditi nakon revije, toliko je oslobađjuće i na kraju, zabavno je upustiti se u avanturu koja vam nije u komfor zoni.
Takođe, moram pomenuti intervju koji je išao pre revije, ja mrzim da se snimam, meni je to zaista toliko nelagodno, ali sam hteo da i taj deo uradim i ispoštujem koncept do kraja, koji uključuje moju glavu emitovanu tokom čitave revije na dva velika ekrana. Sve to ne bi bilo moguće da Saša Savičić nije to sve snimio i osmislio, kao i sve video-vizuale koji su se vrteli tokom revije. Muzika na revijama je za mene važna stvar. Miran Kapor je ovaj put napravio sjajnu traku za ovu priliku, pomogao mi je da moja ideja zaživi kao soundtrack i znatno je unapredio, te je i sama muzika bila izlaz iz komfor zone, sa folk momentom koji je publici ostao baš urezan u sećanju. Mnogo ljudi je već pitalo gde mogu ponovo da čuju muziku, pa verujem da ćemo je postaviti na neku platformu.
Mislite da će ova kolekcija promeniti percepciju vašeg dizajnerskog stila kod publike i kritičara?
Nikada neću da pustim očekivanja da me vode kada i kako da stvaram kolekciju, to se nije promenilo ni ovaj put. Ja stvaram iz čiste potrebe, tako da svaka kolekcija nađe svoj put, a meni je važno da je ja razumem i osećam, a opet, moram reći, vidim da se dosta novih ljudi povezalo sa brendom, a svima onima koji me prate od početka ovo je bilo super osveženje i opet, kako kažu, vrlo jasan koncept i totalno Marko Feher uprkos svim novitetima.
Jedan ste od retkih regionalnih dizajnera koji je imao priliku da se školuje na univerzitetu Central Saint Martins u Londonu. Kako je iskustvo studiranja na uticalo na vaš pristup modnom dizajnu i kreativnom procesu?
Imao sam sreću da budem jedan od retkih koji je dobio priliku da studira na tako značajnom fakultetu. Moram reći da me je studiranje tamo mnogo promenilo, oslobodilo me, dopustilo mi je da izađem iz svojih sigurnih zona, doprinelo da budem ovo što sam danas.
Vaš rad često komunicira sa socijalnim, kulturnim i političkim kontekstom u kojem se nalazi. Vaše kolekcije su refleksije vašeg stava prema društvenim normama, očekivanjima, problemima? Kako vidite svoj doprinos tom širem kontekstu?
Pa ne znam da li sam ja relevantan da prosudim kako to doprinosi širem kontekstu, verovatno nisam, ja radim ono što osećam da moram i da treba, nekada pomislim da je za uspeh kolekcije zaista dovoljna samo jedna osoba ako je promislila na temu o kojoj sam kroz kolekciju pričao, onda je to nekako imalo smisla.
Kako se nosite sa dilemama etike i morala u modnoj industriji, poput korišćenja radne snage, ekoloških problema i kulture rasipništva?
Tu je kod mene nulta tolerancija, glede svih navedenih stvari, a dodao bih i okrutnost prema životinjama. Prosto, to su neke stvari koje sebi zeleni dizajner ne sme da dopusti, i ne samo dizajner, jer to nije stvar mog poziva, to je stvar ličnog uverenja i standarda. Svi moji proizvodi su etički proizvedeni, bez izuzetka, uključujući sve gore navedene stavke.
Kako vaša kreativnost i estetika doprinose kulturnom dijalogu i razumevanju među ljudima?
Ne znam, voleo bih da doprinosi. Znam da često studenti obrađuju moje kolekcije u seminarskim radovima, pa čak trenutno se radi i jedan doktorat u Sloveniji, o obradi mojih etno kolekcija. Meni je sve to vrlo zanimljivo i počastvovan sam. Nadam se i da među ljudima koje ne poznajem, ponekad moja kolekcija postavi neko pitanje i da neki odgovor.
Kako biste opisali trenutnu dinamiku i razvoj bosanske modne scene, posebno u kontekstu evolucije u poslednjih nekoliko godina?
Kao jednu juniorsku reprezentaciju koja mora da raste i napreduje. I dalje smo juniori, jer naši ljudi koji vrede i doprinose, rade to za druge zemlje u kojima je taj proces lakši i cenjeniji. Zato mi koji smo tu, moramo duplo jače da grizemo.
Imali ste priliku da sarađujete sa najvećim regionalnim zvezdama. S kim do sada niste sarađivali, a baš biste voleli?
Zaista sam imao sreću što sam radio i radim sa najvećim i najistaknutijim umetnicima u njihovim oblastima. Često sam pominjao, sada već pokojnu Aleksandru Slađanu Milošević, mislim da bismo se mi odlično razumeli, nažalost za to je kasno i jako mi je žao zbog toga. Svakako neko koga stalno ističem je i Josipa Lisac, čiji sam CD u svom tinejdžerskom periodu izlizao od slušanja. Album O jednoj ljubavi ostavio je veliki trag na mene, pogotovo pesma O jednoj mladosti, neponovljiva.
Kakve uspomene nosite iz Beograda, sa Fashion Weeka? Da li imate neka omiljena mesta koja posećujete kada ste tu?
Uvek fenomenalne. Svaki put dolazak u Beograd za mene je kompletno uživanje, poslovno ili privatno, svejedno je. Nakon revija sam uvek veoma umoran, ali energija koju dobijem od publike, poznanika i prijatelja iz Beograda, prosto je tako intenzivna da se umor vrlo brzo zaboravi. Gotovo svaki put odem u Etnografski muzej, evo ovaj put nisam stigao, jer sam morao odmah nazad nakon revije.
U čemu se ogleda vaš lični stil i šta privatno najviše volite da nosite?
Privatno, crno i jednostavno, oversized, sportsko, ponekad kada sam baš u posebnom moodu uključim i poneku boju, recimo pink.
Kakvu budućnost priželjkujete za Marka Fehera, kako za brend tako i lično?
Prošla godina me je naučila da je jedino važno zdravlje, a sve ostalo u životu je poklon. Ne znam šta želim, možda mi je lakše reći šta ne želim. Puštam se nekako vetru da me nosi, gde misli da treba, a meni ako se dopadne, ja ću se zadržati.
Razgovarala: Milena Kitić
Fotografije: Milica Belojica
