A ko niste modni stručnjak, ali povremeno zapratite modne feedove na Instagramu, morate primetiti da se oni utrkuju u čudnoj mešavini kiča i naučne fantastike. Mini-haljine nalik na disko kugle, neonsko zelene PVC sandale, bucket šeširi u boji lavande, trenerke od velura, motivi sa voćem i leptirićima, maskirno, maskirno, maskirno… I kao začin, teški nakit na tašnama.
Sve ove modele povezuju dve stvari. Jedna je potpis poznatih dizajnera, a druga to što ih ponosno nose dive od kojih očekujemo da budu navigatorke stila. Tako vidimo manekenke poput Bele Hadid kako se ljuljaju pod teretom gigantskih naušnica, Rijanu koja pozira u jeftinoj havajki i šortsu od isečenih farmerki, dok se ostale njene koleginice, izgleda, rađaju u bodiju od likre. Nismo li još juče aplaudirali Kendal Džener što je odabrala minimalizam u haljinama krojenim po meri i bez istaknutih logotipa brenda? Šta se to dogodilo?
Pandemija je podigla sve brane pa je svaki znak lošeg ukusa iz bliske prošlosti eksplodirao u naletu sukobljenih printova, nametljivih aksesoara, bizarnih tekstura i boja. Za to vreme, dosta ljudi je radilo od kuće. Tako su pauzirane visoke potpetice i sve drugo što ima veze sa besprekorno sašivenim i ispeglanim haljinama, košuljama, pantalonama. Mnogi su iskoristili savršenu priliku da eksperimentišu s modom i da se zabave. Virus nije bio veliki ekvilajzer društva, kako su nam to obećavale zvezde šou-biznisa, dok su odlazile u karantin, kao sav običan svet.
Ali, pandemija jeste potkopala potrebu za modom kao društvenim performansom. Ima li danas većeg neukusa nego hvaliti se brendiranim cipelama kada toliko ljudi (pa i mi sami) strahuje da će ostati bez prihoda ili zdravlja? Osim toga, nije li vrhunac besmisla i dalje trošiti mnogo novca na odeću da biste impresionirali ljude koje, u stvari, baš ne volite, a taman vas je izolacija naučila koliko vam znače ljudi koji vas istinski vole?
Sada osećate kao da možete da ponesete šta god želite i kad god želite, a to, priznaćemo, deluje oslobađajuće. Milenijalce jako zabavlja i to što generacija Z ponovo otkriva radosti nevaljale mode na TikToku, inspirisane nostalgijom. Tačnije, modom sa prelaza milenijuma, nazvane Y2K. Plitke farmerke, tange koje vire iznad pojasa, korseti, bubblegum pink i UGG čizme ponovo šetaju okolo. Nova etiketa Mark Jacobs pod imenom Heaven je ostvarenje sna te nevaljale groznice. Američki dizajner se dosetio da prodaje modele iz ilma Smrt nedužnih (Virgin Suicides, 1999) Sofije Kopole vraćajući nam tako tartan mini-suknje, zajedno sa majicama i kardiganima koji su se skupili pri pranju. Mark Džejkobs najavljuje i kapsula kolekciju sa Devon Li Karlson – kreatorkom psihodeličnih maski za telefone. Ona je počela kao blogerka, a danas je poznata po tome što kombinuje nove komade Chanel, Louis Vuitton i Prada sa komadima bez imena koje pronalazi u vintage i internetskim prodavnicama.
Nova modna garda ohrabruje sledbenike da prihvate sopstveni ukus – što eklektičniji, tim bolji. Upravo ovo pravilo donosi nam stilski senzibilitet za 2022. koji bi se do juče nazivao prosto – loš ukus. Naime, svet mode se često posmatra kao nedostupan onima koji nisu rođeni u bogatstvu i nameće ideju da je stil isključiva svojina (i karakter) bogataša. Ili, kako kaže modni analitičar Rejven Smit u novoj knjizi Trivijalne potrage: – Ukus je izmišljeni sistem kodova koji su namerno napravljeni da bi sprečili ljude da se penju društvenom lestvicom.
NOVI I STARI NOVAC
Na sreću, modna industrija je umela da se odupre ovakvim elitističkim idejama. Tako je osamdesetih godina 20. veka loš ukus uzdignut do vrtoglavih visina. Žan Pol Gotje je u visoku modu uveo korset sa konusnim grudnjakom. Karl Lagerfeld je uzeo otmenu nisku bisera od Chanel žene i napravio čitave slojeve bisera. Versace nam je poklonio zlatne detalje, jake printove i motiv leoparda. Nije to bilo slučajno. Kičasti trendovi su pratili brzi uspon srednje klase. Eksploziju novog novca najbolje su ilustrovali Donald i Ivana Tramp – živeli su u pozlaćenoj kuli, a pojavljivali se u reklamama za Pizza Hut.
Moda je učinila da nečije bogatstvo i status postanu odmah očigledni. Potom je devedesete potresla globalna recesija, pa je i moda prihvatila novonastali prezir prema obožavanju novca iz osamdesetih. Glam rock je zamenjen grandžom, diskretna odeća Calvin Klein postala je nova uniforma superbogataša, a Kejt Mos je slip haljinama postavila ideal nonšalantne elegancije. Sve se ponovo promenilo sa razvojem interneta.
U novi milenijum smo ušli sa demokratizacijom informacija i širenjem tabloidnih portala. Većina ranih izveštaja bavila se 21-godišnjom Paris Hilton, devojkom iz visokog američkog društva kojoj koreni nisu u šou-biznisu. Nema sumnje da su digitalni tabloidi maltretirali Hiltonovu, ali im se i ona udvarala, koristeći hirove nove modne klime. Postalo je važno samo ono što je novo. To je dobro razumela naslednica hotelske imperije, pa je stvorila pravilo kojeg se i danas pridržava: nikada ne nosi istu stvar dvaput. Lični senzibilitet Hiltonove podsećao je na ukus svrake, koja skuplja sve što blješti. Ona se okretala predmetima koji su bili ružičasti, ukrašeni cirkonima ili je, jednostavno, pokazivala golu kožu, što joj je osiguralo stalnu pažnju medija. Paris Hilton je bila do tada neviđeni spektakl: kao ćerka ugledne porodice držala je prestiž starog novca, a oblačila se kao prostitutka novog novca. Dok je Ivanka Tramp decu nazvala Teodor i Arabela i počela da oblači elegantne meke bluze i olovka suknje, Paris se pojavljivala u Von Dutch kapama od 40 dolara i majicama na kojima je pisalo da voli cipele, tašne i dečake.
Nemoguće je govoriti o lošem ukusu, a da ne pričamo o staležu, kaže Jone Gembl, urednica kultnog magazina Poliester. Osnovala ga je na devizi Veruj u sopstveni loš ukus čim je uočila hijerarhiju u modi tog vremena. Ko voli Yohji Yamamoto i Comme des Garcons – odnosno minimalističku estetiku – dobija intelektualne poene, a ostaje bez njih ako voli, na primer, Miu Miu. – Svidela mi se ideja da kreiram nešto što slavi loš ukus, a to je je, za mene, samo prihvatanje onoga što voliš bez stida i ignorisanje onoga što ti neko drugi kaže da voliš – kaže Gembl. Stalna inspiracija Poliesteru su reditelj Džon Voters i njegova muza, glumac, pevač i transgender Divajn. Voters je čuven po tome da je loš ukus uveo u visoku umetnost. Njegovi ilmovi Pink Flamingos, Female Trouble i Cry Baby pomerili su granice prihvatljivog za prikazivanje na velikom ekranu i postali klasici. – Džon Voters i Divajn su bili poput otpadnika. Nisu bili bogata deca, i zbog toga je trebalo mnogo vremena da se Votersov rad prepozna kao umetnost – ističe Gembl.
POGREŠNO JE ISPRAVNO
Dakle, povratak lošeg ukusa trebao bi da bude demokratski pritisak na modu. A da na modu utiče, u to nema sumnje. Štaviše, već je u kolekcijama cenjenih dizajnera. Brend Jonathan Anderson je za 2022. pokazao trenerke u mornarskom stilu, prekrivene printovima jagoda i duge pantalone, boje lavande, nošene sa čarapama do kolena i neonskim papučama za bazen.
Miu Miu je poslao modele na Dolomite gde je Miučija Prada skijala u bikiniju kao tinejdžerka, kako bi pokazala kolekciju sa ružičastim pletenim bluzama, krznenim čizmama do butina, balon-haljine i klompe sa potpeticom. U kući Balenciaga, upad u modu neukusnog ukusa uključuje hotelske papuče sa štiklama, majice sa maskirnim printom i vrhunsku verziju cipela iz pornića. Ako se loš ukus deiniše kao dah pogrešnog za koji se ispostavi da neobjašnjivo ispravan, onda je u pravu reditelj Voters kada kaže: – Da biste razumeli loš ukus, morate imati veoma dobar ukus. Pandemija je uzdrmala temelje tzv. univerzalnih istina. Naš osećaj sigurnosti se poljuljao pod uticajem raznih ograničenja. Nije čudno što je morao da se promeni i odnos prema modi.
Nije li vam preko glave instagramske estetike jer izgleda kao da se svi oblače na isti način, a baš to je suprotno od stila koji bi, po deiniciji, trebalo da bude odlika ličnosti. Zato neukus Bele Hadid ili haljina-disko kugla čitavog niza zvanica na poslednjoj Met Gali izgleda tako originalno – kao da nose ono što ih čini srećnim umesto onoga što misle da će zadovoljiti instagramski algoritam i pribaviti im više lajkova. – Videti ljude na internetu koji su u stanju da budu ono što jesu, koji ne mare za percepciju drugih ljudi o tome da li su moderni ili ne, oduvek me je inspirisalo – zaključuje osnivačica Poliestera. Znala je to odavno legendarna modna urednica Dajana Vrilend kada je stvorila sledeću izreku: – Svima nam je potrebna mrvica lošeg ukusa. Biti bez ukusa – to je ono protiv čega sam.
Foto: Profimedia
Tekst: Milica Đorđević
