Pravo na humor.
Ne očekujte da ovaj tekst bude posebno duhovit, jer žene, kao što je opštepoznato, nisu duhovite. Žene nisu smešne, rečenica je sa kojom sam odrasla, nepisano pravilo izvođačke struke, opšte mesto koje bez mnogo razmišljanja ispucavaju pripadnici oba pola. To je, takođe, fraza koja mi se ovaploti u glavi i aktivno radi protiv mene svaki put kad sednem da pišem nešto novo za pozorište ili televiziju. Paradoksalno, već dvadesetak godina, uredno (možda, čak, i uspešno) živim upravo od komedije i tek nedavno sam shvatila da samu sebe diskriminišem više nego što je to ikada radio bilo koji rival suprotnog pola.
Do ove neprijatne spoznaje sam došla tako što mi je bliska osoba stidljivo natuknula da bih mogla da razmislim o upuštanju u stendap komediju, a moja prva reakcija, sasvim visceralna, bila je da dreknem: E, jeste, baš će sad svi hteti da dođu mene da slušaju kako ja tu nešto histerišem. Dobro ste pročitali, rekla sam: histerišem. Ja, feministkinja, pominjem histeriju u kontekstu ženskog izražavanja. Zašto sam to izgovorila? Zašto sebe doživljavam tako? Zašto ceo svoj rod doživljavam tako?
Odlično se sećam razgovora sa jednim uglednim starijim kolegom rediteljem kome sam asistirala u pozorištu još dok sam studirala i koji je pronašao vremena, između proba, da mi objasni kako su žene izuzetno nadarene, osetljive i fascinantne umetnice, ali samo u okviru čiste drame i melodrame, a i to isključivo kao izvođačice. Autorstvo, pogotovo autorstvo u komediji, je njima, to jest meni – jedva dostižno. Žensko, po pravilu, može da razvije kvalitetan humor jedino iz velike životne frustracije. To je odbrambeni mehanizam. Mora prvo nešto ozbiljno da joj fali u životu (a mislio je, prvenstveno, na fizičku lepotu) pa onda ona počne, mučena, dobro da se sprda. “Pogledaj samo ko je od svih njih zaista uspešan u Holivudu. Vupi Goldberg? Je l’ ti ona ženstvena?”, ilustrovao mi je konkretnim primerima.
Mnogo godina kasnije, imala sam priliku da režiram komediju u kojoj igra Tanja Bošković, filmska i pozorišna glumica, jedna od najlepših žena u istoriji jugoslovenskog javnog života. Nisam je lično poznavala do tog momenta, pa sam pre početka rada na predstavi očekivala od nje iskonsku ozbiljnost, a možda, čak, i suvišni patos. Međutim, prva proba protekla je tako što je Tanja prepričavala najidiotskije anegdote iz svoje karijere, šibala je foru za forom, imitaciju za imitacijom, a moji saradnici i ja smo plakali od smeha. Pitala sam je da li je oduvek bila tako urnebesna, na šta mi je ona odgovorila: Naravno, maco, ali nije se videlo od nogu. Iako je to simpatičan pančlajn, iza štosa se krila prilično tužna i zaista ružna istina: humor joj pomagao da preživi, ali nije smeo da se vidi spolja. Budimo realni, prelepa žena koja ume da se sprda na tvoj račun opasnija je od nuklearnog naoružanja.
Čak i ako isključimo pitanje izgleda, stalno se događa da se mi, žene, nesvesno ukidamo sebi opciju kvalitetne sprdnje kada želimo da se dopadnemo suprotnom polu. Humor, po pravilu, emituje snagu, a pretpostavka je (često pogrešna) da muškarci neće želeti snažnu ženu pored sebe. Kad već pričamo iskreno, moram da vam se ispovedim: kao srednjoškolka bila sam prilično očajna u želji da se dopadnem drugima. (Šokantno, znam. Tinejdžeri su i inače poznati po svom golemom samopouzdanju i samopoštovanju. Naročito devojke). Pošto sam bila divna drugarica i nikakva zavodnica, shvatila sam da je jedini način da se temeljno rebrendiram pokušaj stvaranja alter-ega. Tako sam izmislila Lanu Stefanović. Bilo je to moje lažno ime i prezime kad izađem u grad. Lana je bila moja suprotnost, uvek tiha, zamišljena, misteriozna, i spremna na ljupki flert. Smejala se delikatno, vrcavo i uvek tuđim šalama. Lana nije bila smešna, bila je simpatična. I znate šta? Išlo joj je odlično. Njoj su prilazili više nego meni, nju bi zvali i na drugi dejt. Čim sam uvidela da je toliko efikasnija od mene, morala sam da je ubijem. Igrala je samo jedno leto, sirota.
Izlaženje iz sopstvene kože je uvek dobro funkcionisalo kao ventil, ali i kao oruđe za rad u komediji. Kad sam počela da zarađujem pišući za televiziju, vrlo brzo sam shvatila da mi najviše prija kad pišem dve vrlo određene vrste likova. Prva sorta su bili cinični, depresivni muškarci koji koriste suv i britak humor kako bi se lakše nosili sa bolnim emocijama. Druga su bili priglupi, budalasti muškarci koji su nenamerno urnebesni, i zbog toga veoma dragi. Replike koje sam smišljala za njih tekle bi iz moje tastature spontano, bezbolno, uz mnogo radosti. Osećala sam se slobodno dok ih pišem. Nasuprot tome, ženski likovi bili su naporan domaći zadatak, korektno sklopljeni, ali uvek u funkciji pratećih vokala. U najboljem slučaju bivale su glas razuma. A kada bih ih nesvesno lišila ženstvenosti ili odvela u ekstrem, tada bi zasijale nešto jače. Žene nisu toliko smešne“, ponavljala sam u sebi staru, poznatu mantru.
Nije pomagalo što su ljudi iz posla često poredili komediju sa profesionalnim sportom. Da, naravno da postoje genijalne teniserke koje igraju fantastično i vrlo verovatno su bolje od mnogih muških kolega, ali cifre su više nego jasne – ženski tenis se drastično manje prati od muškog, pa samim tim manje i zarađuje. Tako je i sa komičarkama. Ljudi su skloni tome da prevrnu očima kad čuju u startu da se žena bavi komedijom, pa kako onda očekivati da ona može da opstane na tržištu? A danas je sve tržište i ono diktira sve, te ako ne možeš da opstaneš na njemu, onda će tvoja jedina publika biti plišane igračke poređane na kauču u devojačkoj sobici.
Ovo tržišno saznanje učinilo je da potonem dublje u lečenje spisateljskih frustracija, tako što ću se iskaljivati na svojim likovima. Nastao je niz izuzetno komercijalno uspešnih projekata, nakon kojih sam uvidela da postoji jedna neobična pravilnost u ponašanju publike. Ljudi su progresivno postajali sve željniji ženskih likova i ženskih priča i to je uticalo na prodaju karata. Zašto? Zato što su žene najvernija pozorišna publika i dozlogrdilo im je da prate nešto u čemu nisu adekvatno zastupljene. Skoro kao da su… Porasle? Sazrele? Razvile samosvest?
Zapitala sam se koliko ja kao autorka zapravo kaskam za svojom publikom? Šta propuštam? Kako očekujem da mi neko da šansu, a ja prva nisam dala šansu koleginicama koje su u istom sosu kao i ja? I tako sam rešila da promenim paradigmu i upustim se u istraživanje savremene ženske komedije, u svim njenim predivnim oblicima. Sve je bilo uključeno u ispitivanje, od kompleksnih pozorišnih predstava, preko opskurnih TV serija, pa sve do najjednostavnijih mimova. I onda mi se otvorio čitav multiverzum saznanja.
Među najvažnijim zaključcima bilo je to da ženska komedija najbolje funkcioniše onda kada je ženska do srži i kada se bez zadrške bavi onim što je istinski život žena (umesto onoga za šta marketinške agencije smatraju da je naša stvarnost). Umirala sam od smeha na dijaloge o čarima menopauze iz klasika Fleabag briljantne Fibi Voler-Bridž, kao i uz potpuno suludu i jezivo urnebesnu scenu stomačnog trovanja u filmu Bridesmades (Deveruše) Kristen Vig. S druge strane, naučila sam i šta ne funkcioniše. Baš slabo šljaka kada stendaperke insistiraju na forama koje oponašaju rutine njihovih poznatijih muških kolega. Kao da se sav humor dezintegriše istog trenutka kada pokušaš da budeš nešto što nisi. Naučila sam i kako to da prepoznam kod sebe.
Posebno sam se posvetila praćenju domaće proizvodnje. Usredsredila sam svoju pažnju na stvaralaštvo regionalnih komičarki i trudila se da uvek ispratim i podržim kad se god se neka hrabra žena usudi da uplovi u vode čiste komedije. Malo ih je, strašno ih je malo. I tako su hrabre. Te, tako, kada se postavi pitanje vezano za lažnu tržištu dilemu Ko će to da gleda?, odgovor se sam nameće. Mi žene ćemo da gledamo druge žene. Mi ćemo biti to tržište. Ne iz puke ideologije, ne radi prazne forme i popunjavanja kvota, već zato što je to jedini način da se stvori poštena šansa za napredak. Tako će porasti i standard, pa će biti sve manje autorki koje osećaju pritisak da moraju da imitiraju muške kolege, a sve više onih koje se oslanjaju na svoj autentični glas i svoja stvarna iskustva u izgradnji humora koji gađa pravo u metu. Na kraju krajeva, samo tako ćemo dobiti i poštovanje za kojim žudimo, a koje nam izmiče.
I baš kao kada je reč o drugim ljudskim pravima, ništa ne ide po automatizmu – pravo na humor se ne dobija, ono se osvaja.
Tekst: Staša Koprivica
Ilustracije: Sandra Lakićević
