Seks je, kao i uvek do sada, najdominantnija opsesija vremena, dobitna karta moćnih industrija i izazov za pojedinca. Vredan samo kada je, da se poslužimo pojmovima iz teorije drame, neobicen ili začudan, seks u trećoj deceniji dvadeset prvog veka postaje zastrašujuće očišćen od intime, oslobođen romanse i uzajamnosti, miljama distanciran od emocija. Vežite seks za ljubav, romantiku i udvaranje i bićete u deliću sekunde smešteni u ekipu dosasnih bumera koji ne mogu da prihvate da se svet menja. Lično, daleko od toga da sam zagovornik udvaranja u đul bašti ali mi ne smeta ako neko još uvek povezuje seks i emocije. Jer, seks gotovo da više nema nikakve veze sa tim, što ne mora nužno da bude loše, ali je iritantan taj pomodni prezir prema bilo kakvoj vrsti osećajnosti u vezi sa seksom. Osim ličnih dilema – bio sam dobar ili loš, ostavila sam ili nisam ostavila utisak. Brinemo oko toga kako će nas u krevetu oceniti ljudi koje ne nameravamo nikada više da vidimo. Nije li sve otišlo do vraga? Tu smo na tragu razumevanja krupnog paradoksa – zašto je seksa sve manje u vremenu kada svi samo o seksu govore.
Seks kao da je otet ljudima, ali ovoga puta sasvim. Popularan proizvod bio je i pre Gutenberga, sa rađanjem masovnih medija postao je neprikosnoven artikal, danas je sasvim konceptualizovan. Velike industrije su hiljadama svojih ruku od prirodnog načinile artificijelno, impertivno, obligatorno i, na kraju, frustrirajuće.
Seks u našem vremenu zahteva savršena tela, dopadljive ambijente, zadovoljavanje čitavog niza parametara. Kao nikada pre, neprestano se govori o dobrom i lošem seksu, o uspešnom i promašenom. Seks je polje samopotvrđivanja, prostor nepodnošljive sujete i samoljublja koji skrivaju bolnu ranjivost svih tih savršenih figura.
Ono što je nekada bilo pitanje nagona, popularno rečeno „hemije” između dvoje ili pak troje i više aktera, sada zavisi od štimunga, procene, sigurnosti, količine pilula u džepu, atmosfere, popularnih droga koje pojačavaju iskustvo. Seks nam se, kao koncept, obraća sa bilborda i poziva nas u trku. Vrlo često, procenjivanje utemeljeno na savremenim kultovima mladosti, lepote, uspeha, moći, eliminiše potencijalno dobar provod.
Rešenje, ili bar deo rešenja, paradoksa o sveprisutnosti seksa svuda osim u krevetu, neraskidivo je vezano za profil jedne narcisoidne epohe. Kao i u ogledalu od kojeg se ne razovaja, covek današnjice u seksu traga sa sopstvenim odrazom i procenjivanjem ličnog učinka odnosno slike. Procenjivanje se vrsi u skladu sa diktatima dominantne kulture. U raskoraku između željenog i postignutog otvara se novi ponor frustracija koje će obeležiti sve buduće odnose. O uživanju tu gotovo da i nema reči. Osim ukoliko se ne misli na uživanje u rezultatima seksa. O ostvarenoj slici o sebi bez obzira na drugo biće. U zadovoljenju pubertetskih zahteva ega koji se više ne prerastaju. Naprotiv, stare sa nama. Kao takvi, utisci o seksu nisu ni u kakvoj vezi sa damarima, toplinom, ispunjenošću, znojem i glađu. Skopčani su iskijučivo sa minutažom, efektnom promenom poza, mitovima o uzastopnim orgazmima, nepopuštanjem čvrstine, obilnošću ejakulacije, položajem bicepsa u kljčunom trenutku, obavljenim kozmetičkim tretmanima pre svlačenja. I, kada se sve to uzme u obzir, kome je uopšte do seksa?
Piše: Milan Nikolić
Foto: Unsplash
