Strahovito me nervira kada javne ličnosti u uglednim časopisima pišu romantična, inspirativna i potresna pisma mlađim verzijama sebe. Ti tekstovi su u najvećem broju slučajeva revija patetičnih opštih mesta i pretencioznih laži. “Ako budeš stvarno verovala u sebe, videćeš kako se čitav kosmos otvara pred tobom!”, “Prelepa si, iznutra i spolja, samo još uvek to ne shvataš!”, “Ljudi će odlaziti i dolaziti iz tvog života, ali samo oni pravi će uvek biti uz tebe!” i tome slično. Kad god naiđem na takav članak zamislim situaciju u kojoj je autor zaista sreo mladog sebe i izgovorio mu sve te olinjale motivacione frazetine, a klinac bi na to uljudno klimao glavom dok potišteno misli: “Lako je tebi. Ti si to sve već prošao. I zaboravio si kako je meni sada. Smaraču.”
“Sit gladnom ne veruje”, ali važi i obrnuto. I ne treba! Ne razumem zašto bismo čuvali decu u sebi od neizbežne patnje kroz koju će proći tokom odrastanja? To je isto kao kad vodiš dete na injekcije, pa ga lažeš da boca ništa ne boli, umesto da pošteno objasniš kako boca, brate mili, baš peče. Ali od nje ćeš ozdraviti. A i neko će ti, već, kupiti kinder-jaje kao nagradu što si bio hrabar. Metaforičnih kinder-jaja nema baš previše u životu, ali se ipak dese kada uradiš ono što svaka odgovorna i zrela osoba treba da uradi – odrasteš.
Evo, priznajem, ta poetična obraćanja po novinama su i mene podstakla da razmislim šta bih ja, četrdesetogodišnja Staša, poručila osamnaestogodišnjoj Staši.
“Nemoj da upisuješ umetnički fakultet, ipak idi na medicinu.”
Mlađa ja iz mašte mi nije ostala dužna, kao što ne bi ni u hipotetičkoj stvarnosti.
“To što si ti nezadovoljna svojim trenutnim učinkom ili statusom ne znači da ja neću uspeti. Ja mogu bolje od tebe.”
“Ali ti si ja!”
“Ti si samo jedna verzija mene. I ko zna da li si ti baš prava verzija mene kad odrastem. Možda si samo neko slepo crevo paralelnog univerzuma.”
“Misliš da postoji više paralelnih verzija ovog našeg života?”
“Normalno! I ako sada uradim sve što mogu da ne budem kao ti, onda ja u budućnosti neću biti ti, nego neko drugi. Neko bolji.”
“I onda će ta bolja Staša da se vrati kroz vreme i objasni drugoj mlađoj Staši da je mogla sve drugačije?”
“E, ali ja uraditi sve kako treba.”
“Otkud znaš?”
“Znam, zato što si me sad upozorila.”
“Aha, znači, ipak misliš da je moguće da završiš ovako?”
“Ne. To jest… Da. Čekaj, sad sam se zbunila…”
Gledamo se tako ja i izmišljena ja, obe jednako zbunjene paradoksom putovanja kroz vreme koje još nijedan pisac fantastike nije uspeo da raščivija kako valja, samo da lepo zamaskira zabavnim stilom pisanja.
“Dobro, upiši šta god hoćeš, samo vodi računa da se nikada ne zaljubiš u…”
“Pošto se zaljubljivanje planira?”
Bravo, mala. U pravu si.
Dok pridikujemo tinejdžerima u sebi, zaboravljamo na to kako su se ti tinejdžeri zaista osećali, kako smo se mi onomad zaista osećali. Razumemo sami sebe manje čak i nego što su nas roditelji tada razumeli.
Imam tu sreću (ili nesreću) da zapravo posedujem magični portal koji vodi direktno u život pubertetske mene. Između šesnaeste i osamnaeste godine, otprilike negde u tom kratkom trenutku kada si u najvećoj svađi sa samim sobom, prilično redovno sam vodila dnevnik. I na sreću (ili nesreću), sačuvala sam ga do dana današnjeg u perfektnom stanju. Možda ne mogu da se obratim toj osobi iz prošlosti, ali mogu da probam da je saslušam.
Nevoljno sam odškrinula teške dveri sopstvene ispovedne proze i potrošila sate i sate prebirajući po sumornim, ciničnim, samoprekornim izveštajima iz škole, sa bleje iz parkića, iz kluba, iz stana sa roditeljima. Većina problema koje je ta devojčica tada imala, iz ove današnje perspektive, deluje banalno. Ne kukaj, dete, zbog kontrolnog iz matematike, samo navežbaj te zadatke. Ne kukaj što si debela, samo jedi manje i vežbaj. Ne kukaj što ti niko nikad ne prilazi, priđi ti prva. Ne žali se stalno na majku, nećeš je imati zauvek. Ne moraš da plaćaš račune, ne moraš da misliš o kreditu, ne brineš ni o kome, budi dobro dete i ne brini.
Međutim, što sam dalje odmicala sa čitanjem tog čemernog štiva, sve više sam cenila klinku koja ga je napisala. Možda su njeni problemi bili naivni, ali njeni uvidi koji bi proizilazili iz tih analize tih problema bili su sasvim na mestu. Često bi mala ja uspevala u dve kratke rečenice da objasni nešto na šta bih ja danas potrošila čitave stranice. Falilo joj je informisanosti, ali ne i pronicljivosti. Ima tu još jedna, pomalo dirljiva stvar. Dirljivija od svih govora koje velikani poklanjaju mladima – a to je da se klincima u tom uzrastu svakoga dana najmanje nekoliko puta slomi srce u paramparčad, ali oni ga ekspresno brzo zakrpe i nastavljaju dalje, ne dovodeći u pitanje činjenicu da se mora nastaviti dalje.
“Zalepila mi je keca iz biologije pred kraj tromesečja, seljanka. Pa dobro, naučiću glupu anatomiju puža, dobro je da nije neka veća životinja.”
“Iskulirao je sve moje poruke i čak mi se nije javio ni na odmoru u dvorištu. Ali realno, nije kao da sam htela da se udam, bože sačuvaj!”
“Mama je u PMS-u i ne da mi da izađem dok ne popravim ocenu, a bukvalno će svi biti na toj žurci. Sad ću da uzmem sve pare iz kućnog šteka i kupim sebi šest CD-ova, napraviću joj žurku kod kuće…”
Kakva sila prirode! Kakav sićušni stoik! Kakav hrabri, mali toster! Ona stoji postojano kano klisurina i ne da ni pubertetu, a ni raspadnutom Balkanu početkom dvehiljaditih da je smlave. Trenutno nemam u sebi ni petinu njene snage. A strasno želim da i danas svaki svoj propali posao ili odnos ispratim u ništavilo uz ovakve otresite pančlajne, umesto što se žalim na duh vremena i lamentiram o besmislu. Ispostavlja se da je potrebnije čitati dečje dnevnike, nego toj deci pisati didaktična pisma.
Otrežnjujuće iskustvo suočavanja sa objektivnim dokumentom sazrevanja, osim što mi je održalo lekciju o skromnosti, dalo mi je i jednu prilično praktičnu ideju. Treba da obrnem stvari naopačke, izokrenem igricu i napišem pismo staroj sebi – nekoj maglovitoj verziji penzionerke Staše iz nesigurne budućnosti. Čisto da se seti ko je i šta je.
“Hej ti, namrštena starice, uspela si da dođeš u godine koje mnogi tvoji vršnjaci nisu dočekali. Evo čestitam ti, ali nema opuštanja. Mora da se radi. Sećaš li se pandemije? Kako ti se tada činilo da je sve zauvek gotovo i da se svaki poznati poredak nepovratno urušio? I kako se samo par godina nakon toga ispostavilo da je sve manje-više isto? Nepredvidivo, naporno i stresno, ali isto? I kako si se sa četrdeset osećala bolje nego sa trideset pet, a svi su te upozoravali da će te taj rođendan dokrajčiti i fizički i emotivno? Budalaštine. Ljudi su budale. I ti si budala, normalno. Ali, makar nikad nisi pisala patetična pisma samoj sebi iz mladosti, i to za neki časopis! Da li se sećaš koliko si puta morala da počinješ iz nule, i ne da ti nije bilo teško, nego si se još i radovala toj nuli? Nula je sloboda, iz nule ideš u plus. Koliko sad imaš godina? Devedeset? Svaka čast, ali i to je nula. Još tu ima prostora da se radi. Opet mora da se ide u školu. Svaki put kad si mislila da nema više šta da se nauči, ispostavilo se da nisi ni načela kolač. Idi sad i pravi nešto, umesto što se žališ kako te sve boli. Ne budi razmaženo derište, kao što sam ja sada.“
Ta nesnosna baba će pročitati ovo pismo jednog dana, opsovaće mi sve po spisku, ukazati na sve strašne događaje koji su se desili u međuvremenu i obesmislili svaki voljni napor da se svet učini boljim mestom. Onda će malo da plače i da se žali, ali poznajem je – na kraju će priznati da sam u pravu. Biće na visini zadatka i baciće se na posao jer su mlađe verzije nas samih u zamišljenim vremeplovnim razgovorima neprikosnoveni autoriteti. Mi smo njihova deca, a ne oni naša.
Piše: Staša Koprivica
Akvareli: Sonja Gajić
