Imam utisak da je sloboda večita igra čoveka sa sopstvenom realizacijom u tom jedinom, što je još uvek važeća oficijelna istina, životu koji ima. Biti ono što želiš nije uvek jednostavno. Živeti onako kako hoćeš teško je i zahteva hrabrost. Filozofsko predvorje i neophodni preduslov i jednog i drugog je znati šta jesi jer samo su tada želje i htenja pravi. Sve ostalo su zablude. Do istine je put dug, podrazumeva samospoznaju i istraživanje, kopanje po sebi, a i za to je sloboda neophodna. Priča o slobodi je, po svemu sudeći, priča o lavirintu u kojem neki ostaju na vratima zadovoljni time da robuju okolnostima, pravilima, svemu što ih je na rodjenju sačekalo.
Neki drugi se izgube na tom putu, u prvoj ili završnoj trećini što ih dovodi u istu poziciju u kojoj su i oni koji u lavirint nikada nisu ušli ali ih od njih odvaja viša svest. Znaju da su nešto tražili, svesni su da u postojećem nije suština a život sa tim zavisi od čoveka samog. Od toga šta će osećati u vezi sa sopstvenom neslobodom. Setnu pomirenost ili gorčinu poraza. Jedino retki, pobunjenici u odnosu na zadate okvire sveta koji ih je sačekao, stižu do kraja. Do pune mere individualnosti. To je za mene sloboda. Svoje vreme u svojim rukama.
Nije nimalo slučajno što likovna, literarna, filmska uopšte umetnička predstava slobodnog čoveka koji je svemu što ga ograničava rekao ne, od mreže porodičnih odnosa preko radnog vremena do očekivanha drugih, uvek rezultira likom otpadnika ili pustinjaka. Nezavisno od toga da li govorimo o Sartru, filozofu koji nije voleo da se kupa pa, opsednut idejom slobode, to nije ni radio ili o Hemingvejevim junacima koliko i njemu samom ili o filmskim likovima čiji nas vrli potezi i nagli rezovi sa dotadašnjim životom instantno inspirišu da već sutra svima i svemu što nas ograničava okrenemo ledja. Nije jednostavno jer se sa slobodim mnogo dobija i dosta toga gubi. Zbog toga su ljudi rešeni da žive uprkos poretku, sistemu i bilo kojoj vladajućoj matrici ili formuli uvek posmatrani ili sa divljenjem od onih zastalih na polovini lavirinta ili sa podozrenjem i otvorenim prezirom gomile koja svakom poretku, od onog koji nalaže kada je vreme za ručak do onog koji formuliše obrazac uspeha i ostvarenosti u bilo kom trenutku istorije sveta, omogućava da traje. Ponekad ih jako mnogo mrze i oni koji su probali, donekle stigli i shvatili da ih sve što je dalje prevazilazi.
Samim tim, slobodan čovek ima svoje mesto za barom u kojem rado provodi vreme ali nema svoje mesto u svetu koji živi po pravilima većine. U tom otpadništvu, u autsajderskoj poziciji, mešaju se i nelagoda i strah i uzvišenost. I jako mnogo odgovornosti što je jedan od najčešćih razloga da se pred slobodom uzmakne i prigrli konformizam.
Pripadam onima koje slobodni ljudi nadahnjuju. Divim im se sa neke sopstvene distance sa punom merom svesti o tome gde sam. Čini mi se da me ta saznanja čupaju iz osrednjosti. Znam ali još uvek ne mogu da se otisnem do kraja. Ne verujem ću se ikada pridružiti retkima. Tim ekskluzivcima jedinstvenog iskustva slobode. Onima koji su uspeli. Ne dozvolite da vas zavaravaju banalnim predstavama o slovobodi. Nije svaki čovek koji živi sam slobodan. Nije svaka otvorena veza slobodna. Free lance ne znači slobodu. Baš kao ni promiskuitet. Sloboda je pitanje svih pitanja. Potpuna svest o sebi je trenutak kada se može odlučivati o slobodi ili prihvatanju, o nezavisnosti i izloženosti ili komforu kao ugodnoj vrsti ropstva. Od trenutka kada se rodimo stvaramo veze, sartrovskom terminologijom kazano – probijamo ljusku i stupamo medju ljude, bivamo “čovek medju ljudima” a to je nužno prostor ograničavanja. A do saznanja ko si put je dug, uspunjen odisejskim iskušenjima. Zbog toga pustinjaci uvek imaju bore, sedu kosu i šire sakralni mir oko sebe.
Tekst: Milan Nikolić
Foto: Unsplash
