Ne volim septembar. Oduvek sam ga doživljavao kao iskrcavanje u realnost, kao preteći podignut prst koji upozorava – dosta je bilo! Kao pripadnik generacije X, mnogim stvarima sam učen pogrešno. Pođimo od onog osnovnog – Ne smej se, plakaćeš! Vaspitavani smo tako da verujemo da se za svako zadovoljstvo plaća i da ništa lepo ne dolazi bez mnogo truda. Naučeni smo da ne verujemo u iznenadnu sreću i u to da okolnosti mogu raditi u našu korist. Usađena nam je sumnja u sopstvenu vrednost, dobre namere drugih i svega što nam život sprema. Iz tmurne kuhinje života dolazile su samo prepreke, problemi i neizvesnost.
Čitavo detinjstvo mi se danas čini kao predvojnička obuka, kao decenijski kurs koji bi trebalo da te osposobi da preduprediš ono što crni dani nose sa sobom. A oni će, bez sumnje, doći… Šta se zapravo očekivalo od nas? Ne da budemo neustrašivi jer sedi di si, ni za disi nisi, ne da verujemo u to da vredimo jer videćeš ti kakve dece ima, ne da se borimo i grabimo jer ništa ne ide bez naplate… Ne, očekivalo se da ne tražimo previše i da se zadovoljavamo malim. Posle toliko godina, to guranje u kalup života većine, prosečnosti i ne odudaranja od normalnog sveta, mogu da razumem samo kao strah onih koji su nas odgajali od svega nepoznatog što nosi drugačiji životni put. Čak i kada taj put nagoveštava velike stvari. U uspeh se sumnjalo, u glavni dobitak da ne govorim.
U skladu s tim, za razliku od savremenih generacija, mi nismo na posao dolazili s jasnim zahtevima (što uopšte nije loše), naši roditelji su se u svemu slagali sa nastavnicima i nije ih intersovala naša strana priče, učiteljica je u socijalizmu bila Atila bič božiji, a ne neko koga roditelji šamaraju (što nikako nij dobro), povratak sa roditeljskog sastanka se čekao sa zebnjom čak i kada bi je sve bilo u redu. Učeni smo da se ne suprotstavljamo autoritetima i to nas je u kasnijim godinama činilo savršenim plenom mobera i osobama koje su najslabije u disciplini borbe za svoje interese. U sistemu vrednosti u kojem smo se
kalili, trpljenje je bilo viđeno kao vrlina. Ne pobuna, trpljenje! Ilustracije radi, nama nisu govorili da promenimo posao ukoliko se tu gde radimo ne osećamo sasvim dobro već – ćuti, dobro te i drže!
Staneš, racionalno razmisliš o svojim kvalitetima, pristupu radu i postignućima i zapitaš se – Čekaj, zašto me ne bi držali? Ali, uzalud. Uvek je preko puta neko moćniji, jači i bolji. Ako nije osoba, onda je onaj život s početka priče, koji će nas za čas podsetiti na to šta sve možemo izgubiti tražeći idealno. Zbog toga, nikada nisam savladao averziju prema septembru. Leto sam oduvek doživljavao kao ostrvo slobode kada slabe svi mehanizmi kontrole i kada su očekivanja na minimumu.
Septembar je značio ono što je Hegel nazivao životnom prozom i mene taj osećaj nikada nije napustio. Čak i danas kada radim posao u kojem neizmerno užuvam, osećaj da je septembar došao u grad guši i tera te da žuriš i kada ne žuriš. Septembar je jedinstveni miks stresa i melanholije, podsećanje na to da su na ovom svetu slobodni samo pustinjaci i milijarderi. Protiv toga se ništa ne može ili može ako si vaspitan da veruješ životu.
Tekst: Milan Nikolić
Foto: Unsplash
