Godinama unazad, Japan privlači putnike širom sveta. Za mnoge je to mesto zadivljujuće lepote i nečeg nepoznatog, za druge je egzotična destinacija koju bi voleli da posete samo da je malo bliže. Na fotografijama i na ekranu, često se zateknemo očarani japanskim pejzažima, mirnim hramovima u šumama, ali isto tako i visokim zgradama sa neonskim znacima i svetlima. Ipak, pored sve te vizuelne raskoši, postoji još nešto – osećaj neobičnog i egzotičnog, i ritam života koji se znatno razlikuje od našeg.
Japan me je oduvek fascinirao. Poseta Japanu je uvek bila neka ideja koja se završavala sa ma biće prilike, prvenstveno zbog verovanja da organizacija ovog poduhvata zahteva dosta vremena i novca. Dugo me zanima njihova kultura, volim sve što ima veze sa samurajima, gejšama, njihovu prirodu, i verovao sam da je Japan jedan potpuno drugačiji univerzum od onog na koji smo navikli. Zato su se na mojoj listi ove godine morala naći tri japanska grada – Tokio, Kjoto i Osaka.
Tokio je grad koji oduševljava, i bilo mi je potrebno nekoliko dana da ga obiđem kako valja. Sreća nas stranaca (ali i njihova, očigledno) je što je njihov metro savršeno organizovan i omogućavao mi je lako kretanje po celom gradu. Vozovi stižu na svakih pet minuta, i to tačno u sekund, što čini Tokio jako zgodnim za turiste koji žele da obiđu što više njegovih čoškova. Teško je reći šta bi tačno trebalo posetiti u Tokiju, jer je svaki kraj poseban i nudi nešto potpuno drugačije. Šibuja, možda najpoznatiji deo Tokija, pruža neverovatno šoping iskustvo, zajedno sa legendarnim pešačkim prelazom. Akihabara, takođe poznat i kao električni grad neverovatan je deo grada u kome su visoke zgrade ukrašene neonskim znacima i anime posterima, dok se na ulicama može videti brdo ljudi kojima je anime stil života, ili ući u futuristički gejming univerzum u tzv. Sega zgradi (GiGo). Akihabara možda i predstavlja Tokio na najbolji mogući način, svaka ulica u ovoj metropoli izgleda kao ulica koja je ispala iz neke ultramoderne igrice. Tu blizu je i deo grada Okačimači i pijaca Ameyoko Ueno, idealna za lokalne specijalitete, dok Ginza, sa obližnjim TeamLabs zabavnim parkom, nudi nezaboravna isksustva.
Neverovatno je koliko je Tokio fuzija modernog i autentičnog, i to se najbolje možda može videti u delu grada koji se zove Šindžuku. Ako pogledate sa leve strane i vidite Godzilu koji viri iza zgrade, a sa desne veliki 3D bilbord sa kog vas mačka poziva u Cat Cafe, znate da ste u ovom delu grada. Ali, na najvećoj raskrsnici tog grada, kriju se dve male povezane uličice, Omoide Yokocho, gde smo osetili autentični tokijski život. Ove uličice, širine metar, prepune su malih gostionica za hranu. Te gostionice, kao i većina drugih japanskih restorana, su toliko uske i sastoje se samo od šanka u kom se sprema hrana i nekoliko mesta duž šanka gde sednete, naručite šta želite da jedete, platite i idete. Ovo je grad koji se čini da nikad ne spava, i grad u kom možete doživeti da vidite kako izgleda budućnost. Sa vidikovaca Tokyo Skytree ili Shibuya Sky pruža se spektakularan pogled na ovu metropolu. Karte za prvopomenuti je moguće uzeti taj isti dan i vredi svakog jena.
Ali nikad nije samo ono moderno i futurističko razlog za posetu Japanu, bar meni nije bila. Njihova kultura i istorija takođe dovlače veliki broj turista. Iako je Kjoto prava adresa za ovo, može se videti malo starog Japana i u Tokiju. Osim Kraljevske palate, ogromnog kompleksa bašti i parkova, u kojima se mogu videti i temelji nekadašnje kraljevske (imperijalne) palate, postoji nekoliko mesta poput Asakuse. Asakusa je možda najpoznatija turistička zona, gde posetioci iz čitavog sveta šetaju obučeni u kimona i kostime gejši i samuraja. Tu se nalazi i čuveni hram Senso-Ji, koji je takođe pod obavezno teba posetiti.
Tokio me je potpuno osvojio za šest dana, i zahvaljujući organizovanom gradskom prevozu, pružio priliku da se vratim na mesta koja su mi se najviše i dopala, poput Šibuje, Akihabare i Okačimačija. Parkovi su zaista impresivni, savršeno uređeni i simboli japanske brige o prirodi, kao i disciplina i čištoća grada koju verujem da se ne može videti ni u jednom drugom gradu na svetu. Ulice su besprekorno čiste, svi čekaju u redovima, a javni toaleti su neopisivo uredni, čisti i futuristički.
Međutim, budući da je je razlog mog puta i stari Japan i njegova istorija, Kjoto je bio drugi grad na mojoj listi. Najbržim vozom na svetu (šinkansen) iz Tokija do Kjota stiže se za nepuna dva i po sata i košta oko sto evra po pravcu. Kjoto nije mesto za šetnje po centru, već za istraživanje hramova, šetnje kroz Gion, gde su radile gejše, i obilazak bambusovih šuma. Stoga, imati plan u Kjotu kad šta obilazite i koji dan je preko potrebno. Nidžo dvorac, nekadašnje sedište samuraja, mesto je koje me je odmah zadivilo. Osim prelepih bašti koje ga okružuju, ulazak u dvorac pruža uvid u život samuraja. Iako je snimanje i fotografisanje zabranjeno, šetnja kroz drvenu, jednospratnu strukturu sa niskim plafonima stvara poseban doživljaj. Tu se takođe može saznati zašto su drveni podovi dizajnirani da im škripa podseća na tihe cvrkute ptica, i čemu je to služilo.
U Kjotu se nalazi i nekoliko veoma impozantnih hramova, uključujći Kyomizu-dera, sa kog se pruža najspekakularniji pogled ikada, i Kinkaku-Ji, takođe poznat i kao zlatni hram. Ulaznice za hramove su simbolične. Ne smem zaboraviti ni Fushimi Inari, hram koji je možda napopularniji među turistima. Fushimi Inari nalazi se na obodu planine Inari, i hiljadu tori kapija vode do samog vrha planine.
Posete hramovima u Kjotu je ono što ovo putovanje čini nezaboravnim. Oni su raštrkani, a gradski prevoz nije toliko organizovan kao u Tokiju, pa je planiranje bilo neophodno. Jedan dan uputio sam se u Arashiyama bambusovu šumu, dvadesetak minuta od Kjota, i osetio pravo značenje čistog vazduha. Ako na kraju Arashiyama staze skrenete desno i hodate petnaestak minuta, stići ćete do Adashina, manje posećene bambusove šume gde se može još bolje fotografisati, jer je manje poznata među turistima. I u Adashinu se nalazi jedna predivan hram okružen mahovinom i hiljadama kamenih nadgrobnih spomenika iz 8. veka. Drugi odmor od posete hramova bila je šetnja Gionom, delom grada koji je poznat po gejšama. Kultura gejši je rođena ovde, i one su danas najveći simbol ovog grada. Zahvaljujući dobrom planu, obišli smo i Naru, gradić udaljen 45 minuta od Kjota, poznat po Todai-Ji hramu, najvećoj drvenoj zgradi na svetu i statui Bude visoke petnaest metara. Nara je takođe poznata po jelenima koji slobodno šetaju ulicama, a nakon šetnje popila se mača u skrivenoj, ali vrlo autentičnoj čajdžinici Salon Naramachi.
Kada su aktivni dani u Kjotu prošli, treća i poslednja stanica bila je obližnja Osaka, odakle smo i leteli nazad. Idealno mesto za kraj putovanja. Iako je Osaka milionski grad, moguće je obići ga za dva dana, jer su sve glavne atrakcije smeštene u centru, kod ulice Dotonbori. Dotonbori je jedna od nekoliko ulica zbog kojih sam pustio uzvik divljenja, a verujem da je činjenica da sam tamo slučajno bio za vreme zalaska sunca samo je doprinela tome, jer je panorama spektakularna.
Znate kako to ide – kada posetite neko mesto koje vam se svidi, često pomislite da ćete se tu i vratiti. Ali mnoga od tih mesta ostaju samo na planovima, jer ćete novac radije uložiti u neko drugo putovanje. Japan nije jedno od tih mesta. Sigurno ću se vratiti, i nova tura je već uveliko isplanirana. Ali neizmerno mi je drago što sam se odlučio da posetim ova tri mesta i to u sopstvenoj režiji, jer sam imao potpunu slobodu da se krećem gde i koliko želim. Ali i narednog puta Tokio i Osaka će mi biti na listi. Tokio je jedan ludilo grad, a Japan jednostavno neverovatna država. Druge reči nemam.
Piše: Marko Kovačević
Foto: Privatna arhiva
