Fotograf Nemanja Knežević pasioniran je po pitanju fotografije i putovanja. Samim tim, njegove fotografije imaju detaljnost i kuriozitete koji nas privlače i uvlače u prostor koji je on krišom ovekovečio. Bio je ljubazan da nam ustupi rolne filma i pokaže poljsku prestonicu iz njegovog ugla
Na veliko zadovoljstvo fotografske zajednice u Srbiji i regionu pojavila se garda fotografa koji imaju jasnu viziju. Njihov kadar je izrazito njihov, predmete i subjekte koje koriste kako bi definisali kompoziciju kao rezultat ima sliku koja intrigira. Kada kažemo da se ova garda pojavila bila bi greška. Ona je bila tu, samo se svojom pasijom bavila u potaji. Nemanja Knežević jedan je od zaljubljenika u fotografiju. Kao subjekt njegovih fotografija ističe se samo mesto, ili pak određeni kurioziteti koji nam privlače pažnju. Njegov ponovni odlazak u Varšavu poslužio nam je kao okidač za intervju u kom Knežević govori o svojoj velikoj ljubavi.
Kada je počela ljubav prema fotografiji?
Krajem srednje škole sam shvatio da sam dugo želeo da fotografišem, a da nikad zaista nisam posvetio vreme da to naučim i radim. U istom periodu sam i dobio svoj prvi digitalni fotoaparat od 2 megapiksela, nakon čega sam polako krenuo da učim o fotografiji. Hodajući opsesivno po Beogradu, uglavnom bez nekog cilja, fotografisao sam i otkrivao svoj grad. Recimo da se sve to dešavalo u prvoj deceniji 21. veka.
Koliko je analogni aparat kompleksna stvar i šta je razlog njegove nove popularnosti?
Analogni aparat nije toliko kompleksna stvar, ništa komplikovaniji od bilo kod digitalnog aparata. Čini mi se da se mistifikacija analognog fotoaparata javlja pre svega zbog nemogućnosti da se rezultat odmah vidi i eventualno koriguju “greške”, kao i zbog toga što nemamo potpunu kontrolu nad krajnjim rezultatom. Meni se ta neizvesnost jako dopada i unosi deo magije u ceo fotografski proces. Sa druge strane, postoji nešto u strukturi slike što je značajno drugačije nego kod digitalne fotografije, i u toj činjenici moguće da leži privlačnost anelogne fotografije.
Kako su se vremenom isfiltrirali subjekti koji su deo vaših fotografskih kompozicija?
Siguran sam da je do toga došlo zbog svih mojih interesovanja koja se ne tiču same fotografije. Verujem da je za fotografe (kao uostalom i za sve stvaraoce) dosta bitno to koliko su zainteresovani za sve što ih okružuje. Shvatio sam da nije dobro živeti jednodimenzionalan život zaključan u okvire jedne profesije i svega što se iste tiče. Potrebna je širina i bogato životno iskustvo, ali možda najviše od svega za fotografiju je potrebna stalna radoznalost.
Na koji način je putovanje deo vaše svakodnevice i koliko putovanju pridajete značaj u formiranju vašeg estetskog doživljaja?
Putovanja, kao i sve što se tokom njih događalo, su me u velikoj meri oblikovala i značajno uticala na kasnije odluke i izbore. Imao sam tu sreću da krenem da putujem jako rano, pre svega sa izviđačima u periodu osnovne i srednje škole. Kasnije se ta “glad za novim i nepoznatim” nastavila i privatno, tako da koristim svaku priliku da putujem, nevezano od toga da li je to u lokalno selo, na planinu, ili negde dalje po Evropi i svetu. Svako pomeranje iz poznate gradske sredine mi znači i otvara neke nove vizure.
Postoji li šablon kako izgleda kada stignete u nepoznat grad ili mesto i krenete u obilazak sa fotoaparatom?
Šablon ne postoji, dosta zavisi od dinamike i raspoloženja. Jedno je uvek isto, a to je da imam aparat i da dosta hodam. Dogodi se da mi neki grad/mesto/prostor ne prija i da se vratim sa malo ili bez fotografija. A desi se i da odem negde gde sam već bio pa da budem ponovo jednako inspirisan. Ne silim sebe da uvek stvaram, naučio sam da je potrebno nekada i ne fotografisati.
Kakve su bile impresije Varšavom?
U Varšavi sam prvi put bio kratko pre 20 godina, zatim ponovo pre desetak godina, da bih u poslednje dve godine dva puta posetio glavni grad Poljske. U ovih 20 godina i nekoliko poseta, grad se dosta promenio, postao je moderniji. Nekada deo istočnog bloka, Varšava je grad sa monumentalnim građevinama, širokim bulevarima i dosta parkova. Naravno, tu je impresivno staro gradsko jezgro koje je obnovljeno nakon nemačkog bombardovanja u WW2. Sa druge strane, sada deo zapadnog sveta, osetan je uticaj nove moderne arhitekture, postoji dosta tržnih centara, ali i jako kul barova, restorana i klubova. Kulturna ponuda je na visokom nivou, tu su jako dobri muzeji i galerije.
Šta vas je u tom gradu zateklo, šta niste očekivali da vidite, a privuklo vam je pažnju?
Varšava nije baš destinacija za koju će se naši ljudi odlučiti kada biraju gde će putovati. Nije bila ni meni, ali me je grad pozitivno iznenadio. Mnogo istorije, spomenika, muzeja, parkova i predivnih ulica su nešto što me je privuklo. Od svih stvari izdvojio bih fenomen mlečnih restorana koji i dalje žive, to je nešto što ne treba propustiti. I da, direktan let Beograd-Varšava dosta pomaže!
Kako se Beograd promenio kroz vaš objektiv od kada ste počeli da se bavite fotografijom pa do danas
Beograd se mnogo promenio, nažalost smatram da se promenio na loš način. Bez obzira na to, moja motivacija da ovaj grad fotografišem i istražujem je i dalje prisutna, verovatno ne u istoj meri kao nekada. Sigurno da se na mojim fotografijama vidi ta promena i od nje ne treba bežati, to je naša svakodnevnica i moramo je živeti na najbolji mogući način. Jedan od zadataka koje mi kao fotografi imamo jeste da dokumentujemo život i da se trudimo da nešto iz tih dokumenata naučimo, kako o gradu, tako i o nama samima.
Da li imate omiljeni grad kom se uvek vraćate i zašto?
Definitivno je to Sarajevo, grad koji me uvek intrigira i privlači i kome se vraćam aktivno već 10 godina. Ne mogu lako da objasnim zašto. Verovatno je to posledica nekoliko stvari, pre svega su to ljudi koji ima neverovatnu energiju i želju za životom, a onda i istorija tog grada. Bejrut je isto magičan grad, voleo bih da tamo ponovo odem.
Koji su to parametri da bi vam se neko mesto ili prostor dopao?
To su ljudi i energija samog mesta. Ne postoji pravilo koje bih mogao da definišem, funkcionišem na nivou osećaja i instinkta. Nekada je potrebno biti strpljiv, “izdržati” neko mesto i vratiti mu se, ponovo prošetati, sesti u lokalnu kafanu, pričati sa ljudima na pijaci, istraživati i investirati se—onda dođu i rezultati u vidu iskustava, a onda se to nepogrešivo oseti i na fotografijama.
FOTOGRAFIJE: NEMANJA KNEŽEVIĆ
RAZGOVARAO: MARKO MRKAJA
