Niko se nije rodio sa potrebom da bude usamljen. Za mnoge od nas, isprva pusto mesto u kome ne osećamo povezanost sa drugima, stanje usamljenosti paradoksalno predstavlja jedino moguće odredište za produbljivanje odnosa sa sobom. Ne postoji prisustvo izvan nas samih koje bi poništilo samoću, niti postoji neko ko osećanje nepovezanosti nije pokušao da nadomesti odnosima. Ipak, kapacitet da budemo sami odrediće kvalitet naših veza, a partnerski odnosi bi upravo trebalo da služe i kao utočište u kome osećaj povezanosti, poput najtačnijeg ogledala, omogućava da osećamo da nismo sami.
Na sličan način, niko se nije rodio bez želje za stopljenošću sa negovateljem, dok potonja usamljenost uključuje fantaziju o reparaciji odnosa i povratak na mesto beskonačne bliskosti. Šta se, međutim, dešava kada naši ljubavni odnosi postanu usamljeni i isprva monogamni odnosi počnu da otvaraju vrata drugima? Otvorene veze, bilo da predstavljaju zajedničko uključivanje “Velikog trećeg” ili konsenzus da se ljubavni zavet obogati pojedinačnim pravima na avanturu, posebno su uzbudljivi za promišljanje naših (uvek najpre fantazmatskih) iskustava.
Da bismo bili u otvorenoj vezi, potrebno da budemo u odnosu. Iako isprva deluje divlje i rizično, iskorak u ovakvu avanturu ipak je psihiloški sasvim bezbedan. Naše osećanje krivice tada odmara u naručju partnera sa kojim smo se dogovorili da nas neće osuditi. Dogovor ove igre je da niko od učesnika neće plakati, niti se osećati osramoćemo. Postavlja se pitanje da li se u otvorenim vezama više igramo ili odigravamo, odnosno živimo li realnost ili one dečije “kao da” fantazije? Jedno je sigurno, a to je da naš partner u ovim situacija uzima ulogu nalik brigujućem roditelju koji će nam pridžati sopstveni stud i učiniti osećanje srama nedostupnim. Dok nema osude, nema ni osećanja gubitka i bekstvo u slobodu može da počne.
Gde smo sa sobom kada smo u otvorenim vezama? U ovim najvešće privremenim zajednicama, dolazimo da osetimo kako je to napustiti onu primarnu, a ne osećati proždirući strah od separacije. Rečju, bolje da nas pojede uzbuđenje njego osećaj odvajanja. Još sitnijom rečju, lakše je napustiti delove sebe nego ljude bez kojih ne možemo. Nije nezabeleženo da je neko platio za seks, i da je to vreme iskoristio da se dobro isplače, dok je protiv pravila igre da smo u trojci ranjivi. Ranjivost je možda teška, ali ju je još teže osetiti kada nismo u situaciji potpunog i posvećenog pripadanja.
O fenomenu odigravanja napuštanja i pripadanju govori i psihoanalitičar Salman Ahtar koji smatra da je promiskuitet predstavlja odgovor na anksioznost odvajanja od doma i primarnih negujućih odnosa, pa razne oblike seksualnih sloboda navodi kao odigravanje (acting out) sposobnosti da zaista odvojimo. Ako ne pripadamo samo jednoj osobi, deluje kao da smo utekli čitavoj drami ne-pripadanja, gde nas sloboda drži daleko od priče o vezanosti. Čini se da su iz sličnog razloga otvoreni odnosi zgodni, jer nam niko neće zatvoriti vrata kada želimo da se vratimo na ono izvorno. Božanstveno je uživati na ostrvcu iskustva oslobođenog stida, ali je užasno ne moći vratiti se na bezbedno kopno odnosa. Stoga nam različiti vidovi konsenzualnih avantura omogućavaju gotovo izmaštani prostor bez straha od osude, u kome dogovor na privremenu slobodu kuću gradi. Sve i da sa osobom koja kao dolazi kao treća odigravamo fantaziju ponižavanja, ona nas ne može zaista degradirati jer sa njom ne osećamo bliskost. Koliko god paradoksalno zvučalo, ništa ne može da nas boli kada nismo ranjivi. Oslobađajuć doživljaj ovde upravo predstavlja odsustvo bola koje bi nam visokoinvestirani odnosi svakako doneli, a koji nastupa samo kada razočaramo naše primarne objekte vezanosti. Dogovor je da napustimo svoje bezbedno mesto, ali da se u istu poziciju sigurnosti, kako fizički, tako i psihološki, smemo vratiti bez osećanja unutrašnjeg proganjanja ili osude partnera.
Svaki odnos je neminovno i projekcija naših delova u drugog, a čini se da trijadni i ostali otvoreni odnosi često predstavljaju za istraživanje naših raznih latentnih, dobrih i loših delova. Telo se time prazni od sebe samog i otvara za osećaj uživanja bez granica, rasterećenog potrebe za integracijom.
Da nije sve tako nesvesno i vezano za afektivnu vezanost, svedoče i moderne teorije odnosa i seksualnosti, pa psihoanalitičarka Džesika Bendžamin predlaže nešto što nas može približiti potrebi da otvaramo odnose. U takozvanom sveuključujućem (overinclusive) modelu razvoja seksualnosti i roda, autorka sugeriše da naše senzacije u ranom razvoju liče na kolaž iskustava koje prikupljamo tako što se identifikujemo sa svime sa čime se povežemo. Njena teorija otvara prostor za suptilno povezivanje sa sličnostima koje dete opaža oko sebe, pa ostavlja mnogo više prostora za to da je u ljudskoj prirodi da kolažira i kolektuje iskustva, radije nego da ih striktno diferencira i vezuje se samo za jedan objekat. Otvoreni odnosi, da bi uopšte postojali, zahtevaju neku vrstu fantaziranja uživo i svojevrsnu socijalnu situaciju, kao i sposobnost da se igramo što nam omogućavaju upravo naši zdravi infantili delovi kojima pristupamo kroz fantaziju, a koji su nekada uključivali baš sve što nam se dopadalo.
Kakvu perspektivu o otvorenim vezama nam daje vedska astrologija? Otvaranje veze je eksperiment, a eksperimentacija se u zodijačkoj evoluciji rađa u razmeđu Bika i Blizanaca, lunarnoj kući Mrigashira, mestu rađanja našeg fantazmatskog života. Tada svest napušta bikovsko obilje rajskog vrta i prelazi u igrivi znak Blizanaca. U desadovskom maniru, najbrži način da se spojimo sa smrću je kroz blud, a ova lunarna kuća osim erosa, u razmatranje prirode seksualne želje uključuje i tanatos, motiv smrti. Sama psihoanalitičarka koja govori o odnosu mrtvog i seksualne želje, Julija Kristeva, ima poziciju Meseca upravo u ovom delu Blizanaca. U uvodnom eseju “Ljubavnih povesti”, Kristeva naglašava suštinsku nekompatibilnost ljubavne dijade. Pošto je svaka ljubav individualna, ona je neuporediva sa ljubavlju drugog, a jedina mogućnost da se dve ljubavi sretnu je preko treće strane: ‘idealne, boga, posvećene grupe”. U ovom kontekstu, treći u odnosu ili izvan njega može simbolizovati našeg malog boga koji prihvata sve oblike kreacije.
Njen pojam odbačenika (abject) koristan je za razumevanje delova nas koji kroz seksualnost žele da se povežu sa mrtvim, dok oživljavanje fantazija u stvarnosti može predstavljati i potrebu da (se) oživimo. Samim tim, treći u odnosu medijum je naše fantazmatske stvarnosti, onaj koji nam dozvoljava da virimo u ekran sopstvene fantazije u realnom svetu. Trijadama ne napuštamo svoje partnere, već eskiviramo delove sebe kojima ne možemo da pristupimo u dijadnom partnerskom odnosu, već moramo da odemo i oživimo nešto što je u nama mrtvo. Koliko god nas bliskost čuvala od besmisla smrti, ona nekada ubija osećaj da će naši latentni delovi nastaviti da žive onda kada se obećamo na bliskost. Stoga je dozvola na otvorenost svojevrstan pokušaj da jedni drugima dozvolimo neke male, privremene večnosti.
Kada zamišljamo skladno, utopijsko društvo, zamišljamo ga sazdanog od ljubavi u svakom njegovom kutku. Međutim, kada maštamo o ljubavnom idealu, retko ćemo u ovaj fantazam uvrstiti želju da neko drugi pređe granicu našeg ljubavnog gnezda. Svet bez osude i stida postoji samo u fantaziji, ali ako damo sve od sebe da razumemo tuđe realnosti, sve i da ih ne delimo, možemo samo obogatiti sopstveni erotizam ispasiti ga od užasa (samo-osuđivanja). Ljubavni jezik je istovremeno apsolutan, sveprožimajuć, ali i najeluzivniji od svih jezika i zato bilo da ljubav otvaramo u fantazmu ili realnosti, činimo to tako da svako zadrži pravo na svoju verziju beskonačnosti, intimnosti i pripadanja. Ljubav nam garantuje osećaj spasa od konačnosti, dok nam otvaranje za nove verzije ljubavi obećavaju neko sasvim drugačije zauvek.
PIŠE: DUŠAN JURIĆ
FOTOGRAFIJE: VELJKO LALOVIĆ
