Na svakom početku nove školske godine uvek ista dilema – kako će se naše dete snaći u školi, novom okruženju, da li će prihvatiti učiteljicu… Najviše strepnje uvek imaju roditelji đaka prvaka. Drage mame, vreme je da opušteno dočekate prvo školsko zvono.
„Zbog čega upisuješ dete u školu sa šest godina? Dečaci kasnije sazrevaju”, komentar je koji često čujem kada se povede razgovor o upisu mog šestoipogodišnjaka u prvi razred. Iako sam i sama bila u ovoj dilemi, u razgovoru sa stručnjacima saznala sam da je moje dete, iako ima problem sa držanjem olovke, a pomalo čak i s održavanjem pažnje, spremno za školu zato što je socijalno i emotivno zrelo. Ipak, budući da je svako dete različito, nemoguće je izvesti pravilo koje bi važilo za sve. „Uzrast je jedan od dominantnih faktora koji utiču na stepen zrelosti”, kaže Milica Ćućuz Okiljević, psiholog iz Instituta Psihopolis.
„Kod predškolaca razlika od nekoliko meseci pravi veliku razliku u stepenu zrelosti. Osim intelektualne zrelosti, za polazak u školu procenjuje se socijalna i emotivna zrelost deteta. Dešava se da deca rođena decembra, januara ili februara zaista jesu manje zrela za polazak u školu, češće dečaci. Rezultati testiranja pokazuju zrelost deteta u trenutku kada je ono testirano, ali to ne mora da znači da dete tokom naredna četiri meseca do polaska u školu neće napredovati u oblasti u kojoj je zaostajalo.”
Dok mnogi roditelji eventualno odlaganje polaska u školu smatraju ličnim neuspehom ili pokazateljem da njihovo dete nije sposobno poput druge dece, stvarnost je sasvim drugačija. „Svako dete je individua za sebe i ima svoj razvojni put. To što ćete odložiti polazak u školu za godinu dana, ne predstavlja nikakav korak unazad. Za tih godinu dana dete može da dobije i da izgradi sve ono što mu je potrebno da svojim punim kapacitetom krene u školu i da prema školovanju, upijanju znanja ima pozitivan stav i radoznalost, što je veoma važno jer ga čekaju duge godine učenja.”
Da li je škola osmišljena po meri devojčica?
Kao mama dečaka koji ima više interesovanja za smišljanje nestašluka sa drugarima iz komšiluka nego za sedenjem za stolom s olovkom u ruci, moram da priznam da su se u meni povremeno javljale trunke zavisti prema majkama čije ćerke vredno rade vežbe pisanja i crtanja bez ikakvog primoravanja ili animiranja. Ipak, obično u takvim situacijama vrlo brzo shvatam da imati živahnog sina znači smejati se vragolijama, posmatrati nepresušnu energiju, nekoga ko se uporno bori za ostvarenje svojih ciljeva i čija radoznalost dovodi do originalnih rešenja.
Imajući takvo ponašanje u vidu, postavlja se pitanje da li je školski sistem koncipiran tako da ove osobine koje često krase dečake moraju da budu potisnute prilikom polaska u školu kada su sedenje u klupi i slušanje uputstava ono najbitnije. „Školski sistem, generalno gledajući, jeste više naklonjen devojčicama. Mnoge studije su dokazale da se fine motoričke sposobnosti tokom prvih razreda osnovne škole sporije razvijaju kod dečaka nego kod devojčica”, kaže psiholog Ćućuz Okiljević. „Isto se dešava i sa verbalnim sposobnostima.
Međutim, sve je više mladih učitelja koji znaju ovu razliku i, u zavisnosti od njihove maštovitosti i motivisanosti, oni unose novine u načinu predavanja i prenošenja znanja. Ukoliko, recimo, objašnjavate razlike između dužine i visine, devojčice će vrlo brzo da nauče definiciju, ali ako upotrebite svoje telo u objašnjavanju ove razlike i legnete na klupu i kažete: ‘Sada sam dugačak 170 cm, pa ustanete i kažete sada sam visok 170 cm, imaćete u odeljenju i sve dečake koji su razumeli razliku jer ste iskoristili i njihovu lakoću razumevanja i snalaženja u prostoru.”
Kakav problem predstavlja olovka?
„Mama, sva druga deca završe crtež i idu da se igraju dok ja i dalje moram da sedim i da crtam”, žalio mi se moj šestogodišnjak na iskustvo iz predškolskog. Ne znam da li je potrebno da kažem da sam provela sate u guglanju o problemima vezanim za držanje olovke kod dece. U svom mini-istraživanju naučila sam razliku između disleksije, koja je u težim slučajevima problem koji traje čitavog života i koji može samo delimično da se ublaži (disleksična deca zapravo su posebno talentovana rešavanje nekih drugih zadataka), i teškoća sa grafomotorikom, koji mogu uspešno da se saniraju vežbom i strpljenjem.
Problemi sa držanjem olovke su česta pojava kod mališana i pokazuju se kroz preterano jako ili slabo stiskanje olovke, pomeranjem ruke iz ručnog zgloba umesto iz lakta, nejednakom veličinom slova i nečitkim rukopisom. „Vežbe držanja olovke mogu da budu dosadne, pa ih treba osmisliti”, smatra psiholog Ćućuz Okiljević. Problem leži i u tome što deca često generalizuju, pa ukoliko imaju teškoća u jednoj oblasti, misle da su manje vredna u svemu. Treba im objasniti da postoje mnoge druge oblasti u kojima su odlična. Osim toga, dete treba podsticati da se takmiči sa sobom samim i nakon završenog zadatka je mnogo bolje reći detetu: „Hej, pobedio si danas sebe, bio si brži za tri minuta, nego ga porediti sa decom koja su završila zadatak pre pet minuta.”
Da li su deca stvarno razmažena?
Pretpostavljamo da ste čuli za slučajeve nastavnika (ili ste možda sami doživeli tako nešto) koji uplakani hodaju hodnicima škole nakon održanih časova. Nekada sa štapom u ruci (što nikako ne opravdavamo), nastavnici danas često predstavljaju žrtve. Može li se odrediti uzrok tako drastične promene? Prema podacima britanskog magazina Independent, osnovnoškolska deca koja pokazuju nasilje u školi četiri puta češće potiču iz siromašnih i problematičnih porodica. Kao još jedan od razloga za nasilničko ponašanje Independent navodi stalnu izloženost dece scenama nasilja prikazanih u kompjuterskim igricama i filmovima.
S ovim uzrokom problematičnog ponašanja slažu se i rezultati ispitivanja iz 2005. godine postavljeni na sajtu education.com, prema kojima je, kada se uzmu svi socioekonomski faktori, uticaj agresije prikazane u video-igricama i filmovima kojima su deca bila izložena oko osme godine života predstavlja najjači pokazatelj da li će pokazivati agresivnost sa 18 godina. Dakle, pre nego što nasilnu decu okarakterišemo kao onu kojoj u životu niko ništa nije zabranjivao, razmislimo da li se nasilje na suptilniji način uvuklo u naše živote.
Sa druge strane, zakon je danas nastavnicima zabranio mogućnosti za disciplinovanje. „Nastavnici su ranije imali mnogo veće mogućnosti u vaspitnom smislu. Sada su im mogućnosti minimalizovane i škola je postala isključivo obrazovna ustanova, ali ne i vaspitna. Postavlja se pitanje koliko je moguće obrazovati dete u okruženju u kojem nije zadovoljen minimum discipline”, kaže naša sagovornica. Ukoliko dođe do problema, razgovori sa nastavnicima su obično nešto najkonstruktivnije što možemo da učinimo.
I gde smo tu mi, roditelji?
Dok slušamo sve te poznate ličnosti kada objašnjavaju kako su se preporodile kada su postale roditelji i kako su im deca postala izvor životne snage, možemo da se osetimo krivim ukoliko smo osetili umor od roditeljstva ili čak pali u depresiju? Roditeljska depresija je problem o kome se retko govori, verovatno zbog pogrešnog ubeđenja da, ukoliko se javi, označava manjak ljubavi prema detetu. Ipak, budući da su roditelji samo obična ljudska bića, oni i dalje imaju potrebu za odmorom i vremenom posvećenim samima sebi. Psiholozi smatraju da je zdrava ljubav prema sebi osnov za svaku drugu ljubav, pa čak i prema sopstvenom detetu. Zbog toga, mame i tate, posvetite svoje (retko) slobodno vreme samima sebi jer vaša ispunjenost će se vrlo brzo preliti i na dete.
Fotografije: Profimedia
