Odlično se sećam trenutka kada sam prvi put, pre četvrt veka, odgledala jedan od najvažnijih filmova svih vremena – “Matriks”. Kraj devedesetih u Beogradu obeležilo je bombardovanje, izolacija, prejedanje i beskonačni sati provedeni uz piratizovane kopije blokbastera iz video-kluba smeštenog u podrumu jedne zgrade na Medaku. Za dugo očekivani “Matriks” su se brzo oformile dve liste čekanja. Jedna je bila za “original” – procureli holivudski promo primerak koji je kod nas čudesno stigao pre nesuđene bioskopske distribucije. Na tom spisku se nalazila isključivo elitna ekipa iz kraja, lokalni kriminalci i po koji rođak vlasnika kluba. Druga lista je bila nešto inkluzivnija i ona je vodila do kopije kopijine kopije snimka filma iz američkog bioskopa. Ja sam bila šesta po redu na tom spisku i posle dve nedelje čekanja, ovaj bedni, treskavi uradak konačno je dospeo u moje ruke.
S ozbirom da je film pratila fama da pomera granice u svakom smislu, a naročito u vizuelnom, ja sam bila spremna na to da ću gledati nešto nesvakidašnje, nešto što moje mlade, neiskusne oči verovatno neće odmah prepoznati kao remek delo. Te sam tako jednu, presnimavanjima strahovito ispranu sliku sa ukupno tri boje u sebi (siva, sivozelena i sivobela) i komično iskrivljene kadrove (snimatelj se sve vreme krio iza sedišta u gledalištu), doživela kao jasnu umetničku nameru autora. Zvuk nije bio ništa bolji – glasovi glumaca rasipali su se u beskraj, dok je titl patio od najrazličitijih prevodilačkih sloboda. “Matriks” koji sam ja tada gledala bio je na granici eksperimentalnog filma, hermetičan i pomalo nasumičan. Morala sam da ga odgledam tri puta da bih sve pohvatala. Nisam bila sigurna šta da mislim sve dok nekoliko meseci kasnije jedna domaća televizija nije emitovala to delo kako valja (iako jednako ilegalno).
Bila sam… Razočarana.
“Matriks” koji sam s teškom mukom pratila na kaseti je bio uzbudljiv. Bleda, sivo-zelena slika ostala je urezana u mom mozgu kao simbol mračne budućnosti kojom vladaju izopačene mašine. “Matriks” koji je išao na televiziji, s druge strane, izgledao je kao još jedan holivudski blokbaster. Pirat je, sasvim slučajno, ispao tačniji i slojevitiji film.
Dvadeset pet godina kasnije strimujem “Dinu: drugi deo” u kućnom bioskopu, koristeći laptop, projektor i platno. Imam kod kuće uslove prikazivanja kakve kao klinka nisam mogla da doživim ni u najboljim gradskim bioskopima. Sam film izgleda fantastično, i umetnički i tehnički gledano. Toliko je dobro realizovan da izgleda stvarnije od života.
U tome je i problem. Kada je ono što gledam na realističnije od onoga što doživljavam oko sebe, ja sa tim više ne mogu da emocionalno povežem. “Dina” mi je perfektno servirala sve što treba da vidim i čujem, mom mozgu nije ostalo ništa da obradi i zato je rešio da se bavi drugim stvarima. Uhvatila sam sebe kako usred najuzbudljivijih scena zamišljam kako bi one izgledale da su snimljene tokom drugih epoha. Manje realistično… Manje savršeno.
I nisam jedina. Kada su AI softveri za dizajn i obradu slike postali lako dostupni korisnicima širom planete pre skoro dve godine, jedna od najpopularnijih zabava na internetu postalo je prebacivanje savremenih filmskih hitova u stara vremena. “Gospodar prstenova” je obrađen kao spektakl iz pedesetih, a “Igra prestola” kao Kurosavin samurajski ep. Narod je odlepio za starinskim, iskrivljenim verzijama svojih omiljenih priča, žaleći za za svim onim falinkama koje je čovečanstvo napornim radom i napretkom uspelo da prevaziđe.
Pre nekoliko dana mi je suprug preporučio novi nezavisni grčki film koji priča modernu priču o jednom zaljubljenom paru, ali je snimljen kamerom s početka dvehiljaditih, pa cela stvar odiše čarima amaterskih snimaka koje smo pravili u srednjoj školi i na fakultetu. Kaže on: “Ne desi se u filmu ništa specijalno, ali znaš kako te puca ta atmosfera matorih kamkordera… Puca te pravo u amigdalu!” Znala sam tačno o čemu govori – isprane boje, traka se drma, povremeno uleti statika. Sve same prepreke i neprijatnosti. Sve ono za čim naš namireni, ušuškani mozak pati danas. Kakav trik lukavog autora – osetio je gde smo tanki.
I nije kao da namirujemo svoju melanholičnu potrebu za nesavršenostima samo u tuđem stvaralaštvu, mi pribegavamo šumovima prošlosti i u svom ličnom izražavanju. Kao da nije dovoljno što se moda reciklira u pravilnim ciklusima od po dvadesetak godina, način na koji se ta moda prikazuje se takođe vrti ukrug.
Gledam prelepu mladu devojku na obližnjoj plaži ovde u Herceg Novom kako se fotka za svoj Instagram ispred odavno zatvorenog hotela Plaža. Taj gigant je bio otvoren pre nego što se ona rodila, a prestao je da radi pre nego što je dobila svoj prvi smartfon. Oduševljena je frankenštajnovskom estetikom miksa svih decenija koje su pregazile tu građevinu, posebno su joj zabavne velike i prljave staklene površine. I ona sama takođe izgleda kao da ju je veštačka inteligencija sklopila od nasumičnih nostalgičnih promptova moje generacije. Nosi natapiranu stepenastu frizuru, fluo havajsku košulju iz second handa, stare air max patike. Kada isfotka i sebe i hotel, stoji još sat vremena u mestu dok edituje sliku tako da izgleda drevno. Dodaje odsjaje i granulaciju, igra se blendom i na kraju ipak prebacuje sliku u crno-belo. Prvo mi je smešan njen trud, a onda shvatam da i ja to radim. Ubijam visoku rezoluciju, povećavam nepostojeće zrno, ispiram kontraste. Obe trošimo mnogo slobodnog vremena na prevazilaženje savršenstva kvalitetne kamere na telefonu. Sledeći korak je povratak analognom fotoaparatu, možda čak i onoj spravici koju smo nežno zvali “idiotom” pre nekoliko decenija.
Tražeći još neku đakoniju za narastajuću glad mog setnog mozga, počela sam da obilazim estradne arhive po društvenim mrežama. Što veći treš – to bolje. Spot odavno zaboravljene folk dive sa prevaziđenim i smešnim specijalnim efektima čini da se osećam ušuškano i zbrinuto, iako ga nisam volela tada kad je izašao. I baš usred te potrage, poznanica na stori kači citat muzičke legende Brajana Ena i odlično opisuje fenomen koji me opseda:
“Šta god da vam je danas čudno, ružno, neprijatno ili gadno vezano za neki medij, jednog dana će baš to postati njegov zaštitni znak. Poremećeni zvuk CD-a, digitalni video koji se trese, užasna osmobitna muzika… Sve će to postati voljeno i traženo onog trenutka kada bude moguće da se izbegne. To je zvuk greške: ogroman deo savremene umetnosti je zvuk koji se otrgao kontroli, medij koji pokušava da prevaziđe probleme i raspada se pritom. Gitarska distorzija je zapravo zvuk svirke koja je prejaka za pojačalo. Napukli glas pevača bluza je zvuk emocionalnog krika koji je previše moćan za grlo koje ga proizvodi. Uzbudljivost zrnastog filma i izbledele crno-bele slike svedoči događajima koji su preveliki za medije koji ih snimaju i prikazuju.”
Da li to znači da mi sada, po prvi put u istoriji, imamo tako savršenu tehnologiju reprodukcije slike i zvuka da nema više sadržaja koji je previše moćan za nosač tog sadržaja ? Da li je medij toliko ispred narativa da imamo sve moguće načine da priču lepo ispričamo, ali više nemamo priču? Da li će ovo vreme koje sada živimo ipak ostati upamćeno po nekoj estetskoj greški, po nečemu što je “čudno, ružno, neprijatno ili gadno” kako Eno kaže? Ili je sve toliko savršeno da neće biti potrebe da se išta sačuva… Da li smo mi koji danas stvaramo sposobni da prozivedemo bilo šta novo, sirovo, duboko falično i autentično, ili nam je preostalo samo da perfektno recikliramo ljupke greške iz prošlosti?
Da li su ista ova pitanja postavljali sebi stvaraoci pre sto trideset godina kada su gledali “Ulazak voza u stanicu” braće Limijer? Postavljaju li ga sestre Vačauski danas kada njihova “Matriks” franšiza odavno više nije sveža i kontroverzna kao prvi film, već predstavlja derivat derivata meta komentara originala?
A moguće je i da sam ja, krajnje očekivano za osobu u krizi srednjih godina, nerealno apokaliptična. Verovatno, nismo sposobni da sagledamo sva svoja trenutna ograničenja, pa umišljamo savršenstvo. Jednog dana ćemo se, sasvim sigurno, smejati i ovoj eri. Reći ćemo jedni drugima “Sećaš se kad smo sve snimali uspravno? I kada smo imali filtere na facama – čak i u mraku?” i vrteti glavom. Zavolećemo greške iz prošlosti i trudićemo se da ih, makar u estetici ponovimo, ne bismo li opet osetili nešto pravo.
Tekst: Staša Koprivica
foto: Profimedia, Pexels, Unsplash
