Bilo mi je važno da uvek stignem prvi. Dečiji rođendani su me plašili mnogo više od drugih okupljanja. Odrasli ili nisu bili prisutni ili su boravili u odvojenom prostoru odakle su mogli da motre na nas. Uostalom, njihovo prisustvo nije značilo ništa. Bar ne za mene. Reagovali bi tek ukoliko bi došlo do tuče, a na uvrede koje su deca među sobom razmenjivala, opomenuli bih tek radi reda. Jer, to su deca. Deca svašta pričaju. Njihove reči nemaju težinu. Ni za koga. Osim za drugu decu. Tokom toplog perioda godine, a tada, kasnih osamdesetih, proleće je počinjalo već polovinom marta, sve mi je padalo mnogo teže. Rođendani su organizovani na otvorenom, u dvorištima kuća masovno zidanim zahvaljujući kreditima kasnog socijalizma. Ako bih došao pre svih, a to mi je uvek bio plan, dao bih poklon, najčešće je to bila bombonjera umotana u debeli papir prljavo-bež boje, onaj isti u koje su prodavačice bez pitanja umotavale vatu ženama svakog meseca. Sakrij da imaš menstrualni ciklus koji moraš da imaš i za koji čitav svet zna da predstavlja neminovnost bez izbora, ali hodati sa neuvijenim komadom vate po ulici smatralo se vulgarnim. U istom takvom papiru truckala se moja bombonjera obično sa slikom ruže ili lepe žene koja se nečemu smeje. Zatim bih čestitao slavljeniku ili slavljenici i smestio se na sigurno mesto.
Sigurno je u mom svetu, tada sa sedam, osam, devet godina, značilo što manje upadljivo. Do nevidljivosti, koja je bila nemoguća. Vata je imala više sreće od mene, jer ja nisam mogao da se zavijem u taj ružni papir od glave do pete. A bili smo sramota. Oboje. Prvo kao mrtvi, ali izdajnički znak i drugo kao dete koje nije bilo po jusu, po bilo kom pisanom ili nepisanom standardu. Potom bi počela da pristižu druga deca. Vesela opasnost. Moja pozicija, ukoliko bi plan upeo, nije garantovala da mi niko od njih neće dobaciti pogrdnu reč, uvredu, ređe i psovku, a najčešće i mnogo ruganja praćenog kikotom, ali se to dešavalo znatno češće ukoliko bih stigao kasnije kada se većina uveliko okupila. Gledao bih kvaku kapije, znojio se, brojao, trudio se sa se ušunjam što neprimetnije, nekada i odustajao i vraćao se kući. Nije bilo šanse da bacim bombonjeru ili da je pojedem, pa da slažem roditelje da sam bio na rođendanu. Svi su se znali međusobno i moja laž se ne bi održala do podneva sledećeg dana.
Ulazim. I sve oči su uprte u mene. Scena na kojoj moraš biti posramljen jer publika te već ne prihvata. Ali je tu i susret je neminovan. Odmah bi krenuli urlici – Ženski petko, careva devojka! Evo je ženica! Uaaaaa, žena na sve spremna.
Često sam od malaksalosti jedva video osobu koja me je pozvala, promrmljao bih nešto i tražio slobodnu stolicu što dalje od svih. Trajalo bi i dalje. Počinjalo bi čim bih se onima koji me nisu voleli i kojima sam ličio na ženicu našao u vidnom polju. Zato sam trpeo i kada bi mi se išlo do toaleta, izbegavao sve igre, na poneko pitanje odgovarao tiho.
Posebnu muku su mi zadavali roditelji slavljenika ili slavljenice. Trudili su se da me po svaku cenu izvuku iz ćutanja i skrajnutosti i uvuku u igru. Pakao dobrih namera. Prisilna inkluzija iz prekorektnih vremena kada je svest o razlikama bila misaona imenica. Ili razlog za torturu. Naime, bili su svesni da sam sramežljivo, nežno, bolešljivo dete, dečak koji više liči na devojčicu i baš zato su hteli da me uključe u grupu. Iz vida su gubili samo jednu stvar – da me u grupi ne žele. Da me gledaju sa sažaljenjem ili podsmehom. Da se dele na one koji se smeju krišom i one koji se smeju nasav glas, gledajući me pravo u oči. Bilo je i onih roditelja koji su iza mojih leđa, osećao sam taj pokret, davali znak deci da me prime i prihvate praveći sažaljivu grimasu. Dobro, takav je, ali poigrajte se i s njim – pisalo je na tim licima. Sažalite se divna naša deco, jebeno se sažalite.
Danas, tri, četiri decenije kasnije, uvek pažljivo biram draperije. Volim teške materijale i tamne boje. Roletne se podrazumevaju, ali mi nisu dovoljne. Ide zavesa i draperije sa strane. Dopada mi se to, ali nije jedini razlog. To je moj ružni krep-papir iz socijalističkih marketa danas.
Kad je bio mrak / Kad je bio mrak / Pojurila mačka miša / čak, čak, čak / A da l’ ga je progutala / Il’ ga nije progutala / To ni ona nije znala / Jer je bio mrak / Jer je bio mrak. Pesma Duška Radovića pisana je za srećnu decu. Za idealnu verziju detinjstva koje ostavlja samo lepe tragove i stvara osnovu da se onaj ko raste razvije u srećno, spokojno, neoštećeno biće. Moja mačka je vrebala po danu. Moj doživljaj sebe, naučen u ranim godinama, žudeo je za mrakom. Za roletnama, draperijama, papirom, poklopcem od bombonjere. Mrak je donosio tišinu, bezbednost, olakšanje. San za ptice rugalice, mir za mene. Jer, dese se ta jutra. Još uvek. Posle svih razgovora, meditacija, izmirenja sa sobom, susreta sa bulijima posle jubilarnih proslava, uverenja da se oni ni ne sećaju kako su mi uništili detinjstvo, spoznaje da su to sada mahom umorni, depresivni ljudi izboranih lica i proređene kose, ni u čemu različiti od svojih roditelja, ipak se dese jutra kada su mi potrebne i roletne i zavese i draperije da se sklonim što dalje od sveta. Da bude mrak. Kad bi bio mrak. Još malo mraka. Da sve što je spolja ne može da prodre unutra. Unutra, tu gde sam ja, sam u tami, sa svojim stidom, sa odbačenošću, sa srcem koje lupa od straha pred nemilosrdnim horom vršnjaka i grlom koje se steže, baš kao da stojim pred kapijom nekog dvorišta u kojoj ta ista deca rade tako lepu, veselu stvar. Nešto što će gledati po starim foto albumima kada odrastu. Nešto što će ih podsećati na divno, zauvek prohujalo detinjstvo. Na prolaznost života i dane kada nije bilo tuga, briga, odvrate životne proze. Dane kada je sve bilo graja, pesma, zvižduk i poneka teška reč. Slave rođendan.
Foto: Unsplash
Tekst: Milan Nikolić
