Kada je Majkl Džej Foks davne 1998. objavio da se godinama bori protiv Parkinsonove bolesti, svet je bio u neverici. Gledaoci su ga zavoleli kao ambicioznog mladog republikanca Aleksa Kitona iz serijala Porodične veze i obožavali u ulozi snalažljivog tinejdžera iz kultnih filmova “Povratak u budućnost” pa je njegovo priznanje bilo dvostruko šokantno. Imao je svega 29 godina kada mu je postavljena dijagnoza teške bolesti, a izgledao je kao da mu niko ništa ne može – verovatno pod uticajem likova koje je igrao. Godine su prolazile, Foks je s vremena na vreme gostovao u serijama i filmovima, a publika koja ga se sećala bila je zapanjena što je i dalje živ. Jeste, i to veoma. Na pragu šezdesete godine, Majkl Džej Foks je objavio memoare čiji naslov aludira na filmove koji su ga proslavili i na staru holivudsku devizu, da nema boljeg biznisa od šou-biznisa. Reč je o njegovoj četvrtoj knjizi pod naslovom “No Time Like the Future: An Optimist Considers Mortality”.
Ovo delo se od ostalih razlikuje po tome što on više ne piše vodič za osobe sa degenerativnim poremećajem. Taj deo njegovog života je toliko dobro poznat da ga mlade generacije poznaju više po borbi sa bolešću nego po glumi. Foksova priča je ovoga puta usredsređena na nešto nezamislivo – na život koji mora da teče, bez obzira da li vam se događa dobro ili zlo. Najgora godina do sada bila mu je 2018, kada je preživeo veliku operaciju kičme koja nije vezana za Parkinsonovu bolest. U novoj knjizi ga vidimo kao odanog muža glumici Trejsi Polan i oca četvoro dece kako se zajednički bore za normalan život, predanošću koja je nepokolebljiva.
Takođa ga vidimo u nesigurnom mentalnom stanju pred prvom epizodom psihoze. Ali, Foks kroz sve ovo prolazi uz humor i duboko preispitivanje samog sebe. Književna kritika već predviđa da bi knjiga koja se najslobodnije može prevesti kao “Budućnost je najbolje doba” mogla da postavi standard memoarima kao žanru. Epilog govori o činjenici da je napisana usred jedne od velikih nedaća istorije, pandemije, i da se mi, baš kao Foks, s neuništivom nadom borimo da stignemo do kraja tunela. Najprivlačniji delovi knjige su dvosmisleni naslovi poglavlja, koji se nažalost, teško prevode na naš jezik, a zapravo su igre reči sastavljene od čuvenih naslova filmova i serija, kao što su “Fall Guy”, “Exile on Pain Street”, “Breaking Dad” and “Homeland Security” u kojima se autor smeje na svoj račun dok priča anegdote iz domaćeg života. Ili, početak poglavlja koji počinje kao tužbalica nad zlehudom sudbinom, a onda dobija neočekivani obrt: “Zašto baš ja? Zašto se ovo dogodilo? Imam ženu i decu, život koji volim. Pa zašto sam toliko opsednut golfom?“. Neki od najzanimljivijih delova su oni u kojima se Foksova prošla i trenutna slava ukrštaju na neugodne načine – glumac protiv borca za obolele od iste bolesti.
– Ne brini, on te neće snimati – kaže njegova supruga, pošto u bolnici jedan pacijent izvadi mobilni telefon. To nije jedini put kada Foks strepi od prepoznavanja. Na primer, prijatelj ga zove da mu se pridruži u kafeu, u elitnom odmaralištu Martini vinogradi, a glumac zastenje: – Nisam bio raspoložen da pretrčim preko (čuvenog advokata) Alana Deršovica koji je upravo držao slovo, okružen pratnjom, ali su kišovito vruće popodne i hladna kafa uložili žalbu – piše on. Ipak, ono što ovo delo čini prekretnicom memoarske književnosti je njen ton: u isto vreme vam se obraća kao najbolji prijatelj čija je želja za druženjem zarazna, i ispovednik novog tipa, zamišljen bez uobičajenih fraza o ljubavi, veri, hrabrosti i nadi. U ovoj knjizi se jednostavno uživa u pripovedanju, slažu se kritičari. Otkrivajući toliko toga o sebi izvan bombastičnih naslova magazina, Majkl Džej Foks nam daje poklon za koji nismo ni znali da ga tražimo: daje nam osećaj da sa uspomenama iz prošlosti i neizbežnim zdravstvenim krizama koje ga čekaju, za poznatog glumca i dobrog pisca tek dolazi još mnoštvo neispisanih poglavlja.
PUTOPIS ŽIVOTA
Kroz stranice nove knjige Majkla Džej Foksa provlače se mnoga značajna imena, kao što su bivši senator Hari Rid, politički komentator i savetnik u Beloj kući Džordž Stefanopulos, glumac Denis Liri, režiser Spajk Li, muzičar Pol Sajmon i najpoznatiji predsednik države među glumcima, Ronald Regan. Takođe nas vodi na razna mesta, od Menhetna i Long Ajlenda do Butana i Tanzanije.
Tekst: Redakcija magazina Grazia
Foto: Profimedia
