Da sam tekst na ovu temu pisala sa 13 godina, bez razmišljanja bih rekla – ne. Ali, s obzirom na to da tekst na ovu temu pišem sada, na samom pragu 30. godine, moj odgovor je bitno drugačiji.
Bez obzira na to koliko ste bliski sa svojim sestrama ili braćom, prijateljstvo u vaš život donosi potpuno drugačiji aspekt povezanosti i dubine jednog odnosa. Čak, nije neobično da sa svojim prijateljima budete mnogo bliži, otvoreniji i iskreniji nego sa nekim ko je deo vaše porodice. Jer, pod pretpostavkom da su vaši prijatelji vaši vršnjaci, kada sa nekim odrastate i prolazite kroz potpuno iste životne faze, povezivanje na najdubljem nivou dolazi nekako prirodno.
I baš tada, kada otkrijete šta zaista znači sa nekim biti prijatelj, vi ne želite da vam to neko oduzme.
Međutim, onda dolazi onaj period u životu svakog od nas kada naši prijatelji prestaju da budu samo naši, odnosno, kada u njihovom životu bitnu ulogu počinju da igraju i neki drugi ljudi – partneri. Vaši prijatelji počinju da provode sve više vremena sa njima, a čak i kada je vaše vreme samo vaše, centralna tema vašeg susreta postaju partneri – jedan potpuno novi svet koji tek otkrivate i u kom vam i dalje ništa nije jasno. Samo, problem je u tome kada se u ovoj životnoj fazi zapravo raziđete, kada neko ima partnera, a neko ne. Singl prijateljima je u tom slučaju jako teško da se naviknu na činjenicu da moraju da dele svoju omiljenu osobu, osećaju se isključeno, pa čak i zapostavljeno. Jer, ako ste do sada uvek bili na istom stepeniku, šta se dešava kada se vaši putevi raziđu?
Ovo možda jeste osetljivo pitanje u svim životnim dobima, ali najviše muke u odnosu zapravo zadaje baš u tim tinejdžerskim godinama kada je imati partnera za nekoga još uvek pojam. Mladi i nezreli, pomalo sebično orijentisani, ne možemo da shvatimo da u nečijem srcu ima mesta za mnogo važnih ljudi, a da se vreme i dalje može organizovati tako da svi budu zadovoljni i ispunjeni.
Kad se samo setim koliko nisam mogla da podnesem dečka svoje najbolje drugarice, a uzgred, osećanja su bila obostrana… Trebalo mi je zaista mnogo vremena da shvatim da on ništa ne krade od mene, već da je samo još jedan faktor koji usrećuje meni važnu osobu. A, kada stvari postavite tako, znatno je lakše prihvatiti činjenicu da niste i ne možete biti jedini u nečijem životu.
Sticajem životnih okolnosti, ja i u ovom trenutku nemam partnera, ali to ne znači da i dalje imam problem sa partnerima svojih prijatelja, naročito moje i dalje najbolje drugarice koja je još i udata i od skoro mama. Naprotiv! Njenog supruga obožavam, odlično se slažemo, volim da pričam sa njim jer, kao i uvek kada razgovarate sa osobom suprotnog pola, dobijem neke potpuno nove uvide u svet i osetim potpuno drugačiju energiju. Za njega nikada nisam pomislila da mi je “suparnik” – u redu, ne mogu da kažem ni da mi je najbolji prijatelj, ali da, nemam problem da se družim sa njim niti da pred njim otkrivam svoje tajne i osećanja koje želim da podelim sa svojom prijateljicom, naročito tokom teških i izazovnih životnih situacija. Da, mi i dalje “krademo” malo vremena za sebe, za samo nas dve, ali čak i kada nas je troje, zapravo se ništa ne menja.
Iskreno, ne znam da li prihvatanje partnera vaših prijatelja zavisi od tih partnera ili pak od nas prijatelja, ali budući da je u svakom odnosu (minimum) dvoje, jasno je da svako daje svoj doprinos i da je svako jednako odgovoran za, ako ne druženje, a onda makar tolerisanje osobe koja nam nije primarno bliska.
Na kraju, istakla bih još jednu stvar koja je meni bila od velike pomoći da vremenom promenim stav prema partnerima svojih prijatelja – možete dakle nekog da volite ili ne, ali na kraju dana, zaista je najvažnije to da li te osobe usrećuju vaše prijatelje. Vama je stalo do toga da ljudi koje volite budu srećni, zato i treba prihvatiti ono što njih čini srećnim i što je jednako važan deo njihovog života. I ne brinite, u njemu će uvek biti mesta i za vas, bez obzira na to koliko vam se na trenutke putevi razilazili, a prioriteti menjali.
Foto: Unsplash
Tekst: Ivana Tomić
