U roditeljsku kuću obično dolazim na Badnji dan i zadržavam se do osmog januara. Božić je zapravo jedini dan koji ceo provodimo zajedno. Štižem šestog, obično popodne. Pre nego što je moja sestra srećno otplovila na Kipar, odmah posle prve zajedničke kafe, usledio bi ritual preturanja slame i traženja darova ispod stola, a osmog, već polovinom dana, pakujem ranac i vraćam se među svoje zidove. Kad se sve sabere, ta dva dana obeležava umerena dekoracija, bogata trpeza, red uobičajenih, paganskih rituala, odlazak u crkvu i oprezna komunikacija. Znamo se godinama, porodica smo, tako da nam je jasno šta bi u razgovorima, od tema i motiva, trebalo izbegavati da praznični dekor ne bi postao dekor za Čehovljevu dramu.
Nismo naročito ni usiljeni, a da podsećamo na christmas family reunion-e u njihovoj west side filmskoj verziji – podsećamo. Uvek se trudim da religijskim ritualima ne prilazim po automatizmu i da ih tako ne izvršavam. Iako ateista, dovoljno sam velikodušan da ne glumim onaj dis ton u porodičnoj harmoniji, i da terajući svoje, umanjim magiju praznika. Trudim se da razumem, prihvatim, oslušnem, zamislim se. Zbog toga prezirem sajtove tipa Chistmas shop on line, jer ne vidim razliku između njih i, recimo, shop Gaga. I onda učestvujem, punim srcem, bez licemerja i , usudio bih se da kažem, iskrenije od mnogih vernika, ali to nije bitno. Potrebno mi je da verujem u magiju zimskih praznika, svetovnih i duhovnih, bez razlike, jer me to odmara i dopušta vreme za silom zapostavljena druženja. U mom životu, to je svojevrsni stop kadar, break ukrašen prskalicama, balonima i dragim ljudima. Ukoliko se kockice sklope, bude tu mnogo smeha, inspirativnih razgovora, takmičenja u duhovitostima. Ukusi, mirisi i boje samo su okvir za takvu sliku, bez obzira na to koliko prijaju. Verujem da je u većini domova tako, mimo pomenutih tema za zobilaženje, koje možda i u njima postoje. Malo diplomatije ne znači ništa strašno – čarolija podrazumeva trikove i umeća da bi duže trajala. Smeh je, recimo, umeće, ili dar, koji jako cenim. U stanju sam da volim zbog smeha.
Fransoaz Sagan, otmena i dekadentna, govorila je da je svakom svom muškarcu dozvoljavala da pogleda drugu ženu, ali nikako da je nasmeje. Snaga smeha je ogromna. Mnogo je prećutnog razumevanja u njemu. Povezivanja. Bliskosti. Od narodne smehovne kulture, u karnevalsko doba opisano kod Rablea, kada je smeh spajao nebo i zemlju, do danas, kada lekari “prepisuju” smeh kao deo redovne terapije. Zbog toga ne volim one trenutke tokom praznika koji te primoravaju da budeš usiljen. Svaka usiljenost je licemerje i, samim tim, znak slabosti. Ukoliko nam je data sloboda da biramo, onda zahvatimo sa obe ruke onoliko slobode koliko, svako od nas, može da ponese. Druga strana slobode se zove odgovornost i zbog toga je nesklad uglavnom neizbežan. I licemerje kao deo njega. Biraj sve u životu tako da ti osmeh nikada ne bude kez, pritajeno režanje.
Da li je moguće? Ne verujem. I kada o tome razmišljam, uvek se setim Janis Joplin koja potpisuje briljiantnu misao: “Sloboda samo znači da nemaš više ništa što bi mogao da izgubiš”. Sa posedovanjima, ne u banalnom, materijalnom smislu, već u onom egzistencijalnom: biti-čovek-među-ljudima, idu sve naše uslovljenosti i sva naša, eventualna, licemerja. Od ljudi, pri čemu, naravno, ne mislim bukvalno na posednički odnos, već na nužne upućenosti na one koji moraju biti prisutni u našim životima, od predsednika kućnog saveta do šefa ili mrskog komšije, sve do svakodnevnih kompromisa (smeškanja) koje činimo. Ukoliko je već neizbežno, neka ga bude manje. Zbog toga, diplomatski slalom oko potencijalnih dramskih žarišta (zašto tako, a ne ovako, zašto prvo ovo, a ne ono, da li je to što radiš pametno….) za prazničnom trpezom, ne smatram licemerjem, možda pre mirnim i tihim razumevanjem da postoje stvari o kojima generacije govore različitim jezicima, drugačijim očima ih posmatraju, sa različitom količinom emocija na njih reaguju. I zato ustajem, brojim do deset, dišem duboko i po ko zna koji put učim svoju majku “kako se šta radi na skajpu” ili nešto tome slično (da ne pominjem neka virtuelna kafenisanja). Stoički podnosim kritike da je ona “baš tako uradila”, ali da sam je ja zbunio, poremetio joj tastaturu i ceo sistem. I onako se, za dan i po vraćam u svoj, izlazeći iz njenog. Praznični dodir sistema traži strpljenje, koje nalazim u ljubavi za nju. Ili – da li smo mi, deca kasnih sedamdesetih, brže izgubili živce od sopstvenih roditelja?
Do tada, jedem kolače i čekam svoj red za Viber ili Skype. Mnoge, među istinski bliskima, godinama samo tako viđam. Božićna tura planetom poćinje. Pariz (najbolji prijatelj, doktorant Sorbone, diplomirali istog proleća, jednom u Beogradu), Konektikat (najbolja drugarica, čiji je suprug izvukao najsrećniji među lozovima na internetu i spakovao kofere), Dubai (moja rođena sestra, lucky girl, uvek nasmejana, trenutno 25 C u plusu na njenom ostrvu), Atina (još rođaka)…Za dva dana, takođe blizak drugar, mahaće mi sa Duoma u Milanu, gde nastavlja profesionalno usavršavanje. Kad sagledam sve o čemu pišem, godinama unazad, samo čestitam i ispraćam. Ali, nema veze. Savladali smo prepreku “posrednosti komunikacije” i smejemo se kao ludi. Nije to virtuelni jezik emoticona, koji može da fabrikuje bilo kakvu emociju, to je stvaran smeh, samo preko veze. Jedini uslov je da ona bude dobra. Dok posmatram kako moja majka podiže psa da bi ga pokazala sestri, koja maše sa ekrana, znam da je sve u najboljem mogućem redu.
Tekst: Milan Nikolić
Foto: Unsplash
