Koliko često ste čuli onu frazetinu da je svaki početak težak? U njoj, doduše, kao i u svakoj poslovici postoji taman onoliko istine da svako može da se poistoveti sa njom, a da nam ne govori ama baš ništa. Ni o nama, ni o počecima. Meni lično je draži nešto drugačiji pogled na stvari – u pitanju je stih Dejva Mastejna iz prve polovine devedesetih: Moving on is a simple thing, what it lives behind is hard. Čini mi se da u ovom stihu leži ključ svakog novog početka. Novo ne može postojati bez oštre suprotnosti prema nečemu starom, pa tako to novo ne može ni da postoji bez starog, ma koliko se trudili da ga zaboravimo.. Mnogo puta sam i sam impulsivno presecao stvari u životu nesvestan da definitivan i oštar rez ipak nije moguć, bilo da su u pitanju prijateljstva, veze ili poslovna iskustva.
Naprosto, odlučan da se postaviš kao neko nov, u pokušaju da se vratiš na početak, zanemaruješ da te je odnos koji okončavaš ipak promenio, i da se nikada ne možeš vratiti na tačku iz koje si pošao. Možeš samo da nastaviš dalje. Što bi rekla još jedna izanđala izreka – šta te ne ubije, ojača te. Pa ipak, to je mnogo lakše reći nego uraditi: Čuvena teoretičarka kulture, Svetlana Boim, posvetila je svoje najvažnije delo nostalgiji i pokušajima da odgonetne razloge za njeno javljanje. Ova emigrantkinja iz komunističke Rusije, inspirisana sopstvenim emocijama, umešno secira pojam koji je neotuđivi deo svakoga od nas, a meni je posebno značajna definicija restorativne nostalgije: u pitanju je oživljavanje prošlosti koje, kao što samo ime kaže, stvaramo na osnovu sećanja i njene varljivosti, nesvesni da nastali doživljaji nisu saglasni sa istinom, ali bez obzira na to mogu biti do te mere opijajući da im se neprestano vraćamo i žudimo za njima.
Neodoljiva opasnost nostalgije
Restorativna nostalgija može biti individualna, pa ćemo tako prenaglasiti prijatnost trenutaka koju smo proveli sa bivšom ljubavi, a potpuno zanemariti sve one razloge zbog kojih smo svojevremeno odlučili da je najbolje da se rastanemo, bilo da je u pitanju neverstvo, agresija, ili potpuno različit pogled na svet koji je tu vezu činio suštinski disfunkcionalnom. U takvom stanju smo skloni da nekome damo drugu šansu, da fantaziramo o novom početku, nehotice obmanjujući sebe same da su problemi sa kojima smo se susreli iz današnje perspektive ipak prenaduvani, da je možda nešto bilo i do nas i našeg emotivnog stanja u datom trenutku, da je osoba o kojoj maštamo sasvim sigurno preispitala sebe i protokom vremena ispravila mane koje su naš odnos učinile neodrživim. Ako pak odlučimo da je dotična osoba nepopravljiva, neretko ćemo u nekoj novoj osobi tražiti upravo (ne)kvalitete ove prethodne, u nadi da sadrži sve njene vrline, a li ne i mane.
Na društvenom planu, prostor balkanskog poluostrva, ili barem njegov zapadni deo, zarobljen je u sličnoj fantazmagoriji: Siguran sam da ne postoji niko ko među prijateljima ili članovima porodice nema barem jednu osobu koja će govoriti o blagodetima i lepotama života u Jugoslaviji. Oni koji su levo orijentisani propovedaće o opštoj pismenosti i zaposlenosti druge Jugoslavije, pristupačnim letovanjima po hrvatskoj rivijeri, rešenom stambenom pitanju i osećaju stabilnosti. Drugi, kojima je bliža desna ideologija, glorifikovaće prvu Jugoslaviju, zadužbinare, privredni rast, pojedince koji su zahvaljujući Kraljevini stekli neslućeni ugled u svetu i tako dalje. U oba slučaja reč je o restorativnoj nostalgiji, o osećanju da vam je u prošlosti prilika za blagostanje bila nadohvat ruke, ali da je sticajem okolnosti propuštena i da se dalje može krenuti tako što će se nanovo krenuti ispočetka, sledeći stare obrasce, samo u novim okolnostima u kojima je sada moguće uspeti.
Upravo tada upadamo u zamku, i upravo je to razlog što je svaki početak težak. Jer, dok ne osvestimo sebi da početak, na način na koji ga doživljavamo, zapravo ne postoji, da postoji samo nastavak, ostaćemo da se vrtimo u limbu gde se prošlost, sadašnjost i budućnost mešaju tako da se stvarnost oblikuje prema nama, što je – priznaćete – mnogo lakše nego da stegnemo zube i priznamo sebi da je neophodno da učinimo obrt i da počnemo da se prilagođavamo stvarnosti.
Velika zavera Bumera
Pripadnici moje generacije su se ni krivi ni dužni našli u jednoj ovakvoj zamci: Došli smo na svet koji su Bumeri decenijama ustrojavali prema mnoštvu binarnih podela koje su im omogućile da žive igranjem na razlikama. Svaka promena se u njihovim očima posmatrala kao katastrofa, jer je svet počinjao i završavao se sa njima. Drznuli su se da pišu o tome da sa njima nastupa Kraj istorije, prigrlili su i misao da su dosegli Kraj umetnosti, uobrazili su da njihova generacija predstavlja definitivni, konačan i zaokružen izraz ljudske vrste. A kada je đavo odneo šalu, kada se pokazalo da je svet daleko složeniji od podele na crno i belo, Milenijalcima i Generaciji X su ostavili da gasi požare koji su nastali sa sveskom ekonomskom krizom i da ide u ratove kojima pokušavaju da povrate veštačku ravnotežu Hladnog rata, ne bi li ponovo povukli crtu, gurnuli sve pod tepih i proglasili novi početak.
Kolateralnu korist bumerske uobrazilje da treba poštovati uvedene norme, raditi šta ti se kaže i ne dovoditi sistem u pitanje predstavlja to što je nakon nezadovoljne i nesnađene generacije došla Gen Z, dovoljno udaljena od Bumera da ih njihovi svetonazori apsolutno ne dotiču. Mladi su instinktivno osetili da je svet u kome danas živimo izveštačen do krajnjih granica, da su sve one mantre i u koje je moja Generacija ipak donekle verovala samo scenografija Potempkinovih sela i da dosadašnji način života mora da doživi korenite promene. Nedavno smo bili svedoci da Ilon Mask besni na neformalnu grupu ljudi koja na mrežama ističe blagodeti nemanja dece. U svetu istorijske klasne nejednakosti sve više mladih se odlučuje da ne budu roditelji jer racionalno posmatra finansijsku neizvesnost. To je naravno ražestilo Maska, poprilično infantilnu osobu koja je blagodareći svojoj edipovštini prigrlila pogled na svet svog oca Bumera, eksploatatora ljudi kroz rudnik smaragda u Zambiji i jednog od ljudi činovnika južnoafričke vlade u doba Aparthejda. Mask junior se užasava na pomisao da priliv jeftine radne snage slabi, a da ni jednog trenutka nije pokušao da problematizuje enormnu akumulaciju bogatstva u kojem on i njemu slični uživaju. Gen Z populacija shvata da se vladajući poredak mora korigovati, da klimatske promene vode u katastrofu i da je na njima da ih zauzdaju, jer se Bumeri na njih ne obaziru iz besramno sebičnih razloga – neće doživeti posledice svojih katastrofalnih odluka.
Nočekivana generacija koja se inzenada pojavljuje i rešava stvar
Mladi su lišeni cinične pasivnosti moje generacije koja je u velikoj meri odbila da učestvuje u bumerskom sistemu, oni se odlikuju proaktivnim ironijskim pristupom. Moja generacija se postavljala iznad situacije, pa se tek u tridesetim godinama opsetila da bi mogla da počne da upražnjava svoje glasačko pravo, dok pripadnici Gen Z poseduju itekako profilisane stavove. Velikoj zaveri Bumera je konačno došao kraj, iako se svim mogućim sredstvima trude da se održe, a stvaran svet oko nas će, siguran sam, odrastanjem najmlađih generacija, postati bitno drugačiji: Ovo je decenija u kojoj će, zahvaljujući biološkim procesima, doći do najveće preraspodele bogatstva u istoriji, što će u značajnoj meri otvoriti mogućnost za nešto novo. A imajući u vidu nezainteresovanost mladih za propale društvene norme starijih, to novo će biti nešto uzbudljivo, humanije i drugačije. Ali i teško. Kao što kaže poluistinita izreka sa početka teksta.
Tekst: Luka Tripković
Foto: Unsplash
