Nema mnogo stvari za koje smatram da sam stručna, ali odmaranje zaista jeste nešto u čemu sam odlična. Neki bi rekli da majstorski bežim od problema (tačno), a neki da je to, jednostavno, briga o sebi i svom mentalnom zdravlju (moguće). Bilo bi sebično s moje strane da ovo silno znanje koje sam teškom mukom stekla ne podelim sa vama. Ako makar i jednu dušu sačuvam od nepotrebnog premora tokom izazovnih letnjih meseci, moja je misija ispunjena.
Za početak, hajde da utvrdimo šta odmor – nije. Skupo i komplikovano putovanje ne može da bude odmor. Ako se pretvori u fantastičnu avanturu i lepa uspomenu, to znači da smo imali mnogo sreće. Nažalost, takve pustolovine najčešće izazovu niz razočaranja jer je nemoguće ispuniti sve stavke sa spiska, a često dobar deo zadataka pođe naopako. Nakon svega toga se povratak u svakodnevnu rutinu čini skoro kao… Pa, odmor od odmora. Još ako u svemu tome niste sami, već sa partnerom, decom, prijateljima, širom ili daljom familijom, ili (ne daj bože) kolegama sa posla, umor se eksponencijalno uvećava i zauvek uvlači u kosti. Ispunjavanje tuđih želja vezanih za “vannastavne aktivnosti” je težak emocionalni rad. Okej, fotografije za mreže često ispadnu baš lepe, ali do sad smo, valjda, svi naučili da Instagram nije stvarnost.
Moj neuobičajeni doživljaj odmora nastao je tako što sam prestala da taj pojam vezujem za očekivanja i domaće zadatke, već za sopstveni osećaj u stomaku. Tačnije, za izostanak bilo kakvog osećaja. Kada je u želucu sve mirno i blaženo, e – to je prava stvar.
Krenimo redom:
1. Složili smo se da su komplikovana putovanja naporna. Međutim, duge vožnje (nebitno čime i nebitno kuda) su apsolutna poslastica za namučene nerve. Suština je u tome da vas sam proces vožnje onemogućava da radite bilo šta drugo, tako da ste primorani da se odmorite.
Ja nisam vozač, ali vučem sa sobom prokletstvo mučnine ukoliko tokom vožnje čitam ili gledam u bilo šta osim puta ispred sebe. A to prokletstvo je, uistinu, blagoslov. Svest da ću povratiti čim se dohvatim telefona, knjige, novina, bilo kakvog teksta ili snimka me tera da isključim sve postojeće radne (i ne samo radne procese) i uđem u alfa stanje dok gledam kako se smenjuju pejzaži. Što su ti pejzaži bezvezniji, to je moja meditacija dublja. I muzika i podkasti se brzo izgube u brujanju motora, a glava odbija da zaspi. Nakon nekoliko sati ove hipnoze, događa se čudo. Oslobođen pritiska vremena i spoljašnjih okolnosti, mozak iz čiste dosade počinje da stvara. Da radi! Mnoge dileme sam rešila i silnu inspiraciju dobila vozeći se Ibarskom magistralom.
2. Ponoviću: komplikovana putovanja su naporna. Ali, ako tokom tog putovanja uspete makar delić svog vremena da provedete u nekom lokalnom muzeju, to je relaksacioni džek pot. Ne morate čak ni da budete posebno zainteresovani za temu tog muzeja, istorijski period, eksponate ili suvenire. Ništa od toga nije presudno. Suština leži u atmosferi.
Muzeji ne egzistiraju u realnom vremenu i prostoru. Oni su svojevrsne kapsule izmeštene iz stvarnosti. Neizvežbanom oko će ih locirati na glavnim trgovima ili u velikim ulicama. Iskusni odmarač poput mene zna da im se tu nalazi samo ulaz. Unutrašnjost muzeja pluta u kosmičkom čvorištu multiverzuma. O čemu to bulaznim? Jednostavno je: svetlo se sporije kreće u muzejima, zvuci su prigušeni, a svi posetioci su smireni i zamišljeni. Kad se susretnete s predmetima starim preko hiljadu godina koji očuvani i očišćeni stoje tu naizvolte, a nekada ih je držao u rukama jedan centurion, neka kraljica ili čak svetac, počinjete da uviđate sopstvenu prolaznost i nebitnost. Ovaj uvid je u svakodnevnim okolnostima zastrašujuć i tužan, ali u muzejima je, naprotiv, utešan. Suočena sa eonima istorije pre mene i nagoveštajem jednako beskonačne budućnosti koji će doći nakon mene, osećam se – zbrinuto. Zurenje u remek dela koja su izdržala vekove ratova da bi na kraju bila izložena u vitrinama i oduzimala nam dah vraća veru u čovečanstvo. Sjajna stvar za opuštanje.
3. Opet ću ponoviti: komplikovana putovanja su naporna. Ipak, ako na tom putovanju, na aerodromu, recimo, sretnete osobu sa kojom vam prija da spontano uđete u neobaveznu konverzaciju, a onda, tokom čekanja prtljaga lagano uplovite i u slojevit, smislen, pa čak i dirljiv razgovor, napor se značajno umanjuje.
Moja omiljena razbibriga u tim situacijama je da probam finog stranca ili strankinju da navedem da mi ispriča neku svoju tajnu. To, verujte, uopšte nije teško. Ljudi su generalno mnogo spremniji da se povere potpuno nepoznatoj osobi nego članu porodice. Pretpostavka da me neće videti više nikada u životu me čini bezbednim izborom za ispovesti. I ponekad, tokom takvih razgovora, vaš saputnik će se požaliti i neki velik, gotovo nerešiv problem. Nešto što nju ili njega muči već dugo, a sada, u ovom momentu, baš tu, pred vama, prvi put jasno uobličava i izgovara niz tih neprijatnih misli. I onda, sasvim volšebno, jer je magija i satkana od reči, isti taj veliki i gotovo nerešiv problem će početi da se odmotava kao klupko i rešava sam od sebe. Da li ste vi tu nešto uradili, da li ste vi pomogli? I jeste i niste. Bili ste zainteresovani, saslušali ste, možda ste ponudili nov ugao gledanja na temu. A možda nista uradili ništa od toga, ali ste, prosto, bili prisutni i to je bilo lekovito. Osoba će vas pamtiti do kraja života kao nekog ko je pomogao. A vi ćete tih nekoliko sati zapamtiti kao vreme oslobođeno vaših sopstvenih muka i problema – vreme provedeno u blaženom odmoru.
4. Ponavljam, jer je važno: komplikovana putovanja su naporna. I baš zato je povratak nakon njih velika sreća. Čak i onda kada se vraćamo sa fenomenalne, egzotične destinacije u svoj skromni, nimalo impresivan dom. Jeste, grad je prljav i dosadan, ljudi su nervozni i neljubazni, od ponedeljka treba opet ići na posao i seći jedan deo života kako bi se krpio drugi. Međutim, kuća, uprkos svemu, miriše na dom.
I, najbolje tek predstoji.
Nakon što ste torbe ostavili netaknute u predsoblju jer vam se još uvek ne prebira po prljavom vešu koji miriše na pesak i udaljena mora, uključićete televizor i i obuveni leći na kauč prekoputa. Emitovaće se neka jeziva rijaliti emisija koja bi vam u normalnim okolnostima bila dosadna, ali sada prija njena bahata predvidljivost. Muči vas pomalo to što kasnije morate na neki rođendan. Međutim, stiže poruka: slavljenica se razbolela i žurka se pomera za sledeći vikend. U tom trenutku prolama se grmljavina i počinje jaka kiša. Ne samo da se otkazuje rođendan, otkazuju se i svi događaji na otvorenom koji su bili zakazani za to letnje veče. Nećete samo vi sedeti kod kuće – čitav grad će sedeti kod kuće te večeri. Neko u kosmosu je upravo odložio život za malo kasnije. Kakvo olakšanje i kakva prijatnost!
U tom čudnovatom liminalnom prostoru između putovanja i povratka nalazi se pravi, iskonski odmor. Jedno nežno, ali odlučno nemoranje ničeg. To parče univerzuma oslobođeno pritiska i odluka je, tvrdim, najbolja turistička destinacija.
Čuvena je jedna domaća urbana legenda koja je inspirisala nekolicinu studentskih filmova, par pozorišnih predstava i gomilu kolumni. Naime, članovi jedne porodice, želeći da ostave utisak imućnosti i dobrog ukusa u svom krugu prijatelja, a nemajući sredstava za luksuzan život, rešavaju da svima saopšte kako su otišli na glamurozno letovanje negde po belom svetu, a u terminu namenjenom tom letovanju oni se hermetički zatvaraju u svoj stan kako ih niko ne bi video u gradu. Zvuči suludo, ali ja sam uverena da se ta porodica (izmišljena ili stvarna, nije važno) tokom te nedelje izolacije provedene u samonametnutom kućnom pritvoru odmorila najbolje na svetu. Spojili su odsustvo svakodnevnih obaveza koje donosi putovanje sa udobnošću i predvidljivošću koje pruža ostanak kod kuće. Ingeniozno.
Priznaću vam da sam više puta u životu bila u iskušenju da pribegnem ovakvoj prevari, ali nisam bila dovoljno hrabra da baš toliko lažem ljude. Grizla bi me savest danonoćno, pa tako ceo koncept odmora propada. Mir – telesni i duševni, postao je toliko retka roba, da ga je teže i skuplje priuštiti nego all inclusive boravak u prestižnom rizortu. Ali, kada se dese čarobni trenuci koje sam opisala, to su prave premije. Odmori za pamćenje.
Tekst: Staša Koprivica
Ilustracije: Miloš Ćosović Desko
