Kada smo suprug i ja pre više od trinaest godina započeli našu vezu, jedna od prvih prepreka na koje smo naišli bila je njegova bezopasna, ali veoma naporna alergija na parfeme. Zvuči banalno, ali za mene koja sam do tog momenta bila pasionirani ljubitelj i sakupljač najrazličitijih vrsta mirisnih nota (od najjeftinijih do prilično skupih, nisam diskriminisala) i kupala se u njima kako bih proizvela zaštitni parfemski oblak oko sebe kada šetam po gradu (veoma nepristojno ponašanje, ali i veoma uzbudljivo, takođe) to je bila gotovo tragična vest.
” – Kako to misliš alergičan? Kao, ne prijaju ti parfemi, ili…?
– Ospem se od njih. Peče me koža. Moram da mažem kortikosteroide i pijem antihistaminike.
– Dobro… Ti ne smeš da ih nosiš. Razumem. Ali, ako bih ja…
– Isto važi i za tebe, ako ćemo da spavamo u istom krevetu.”
Mislila sam da preteruje. Da se prenemaže. Da me iskušava. Probala sam da prošvercujem malkice lagane parfemske vode i to samo u kosi. Bio je to lukav plan koji je propao onog momenta kada se mučenik nakon “prespavanjca” probudio sa crvenim pečatima po licu. Zapretio mi je raskidom ako to ponovim i ja sam bila prinuđena da biram: ili on ili parfemi. Postigli smo sporazum: neki blagi dezodorans je bio neutralna zona, a da se capam ozbiljnijim preparatima sam mogla kada nismo provodili vreme zajedno. Što se dešavalo sve ređe i ređe… I onda smo počeli da živimo zajedno.
Nakon što sam ožalila svoje intenzivno mirisno prisustvo (a verujem da su tada mnogi bližnji konačno odahnuli i odmorili se), primetila sam nešto novo i neobično. Moj nos je počeo drugačije da radi. Hrana je postala drugačija. Ne samo da je sada mirisala jače, mirisala je i kompleksnije. Primećivala sam sličnosti i razlike kojih ranije nisam bila svesna, postala izbirljivija u restoranima, ali i bolja kuvarica kod kuće. Nakon pola godine sam počela da opažam kako potpuno drugačije doživljavam i mirisnu sliku ljudi oko sebe. Stvar se nije svodila na to da li neko miriše lepo ili manje lepo, mogla sam da dedukujem svojevsnu malu biografiju osobe pored koje stojim – kako je provela dan, šta je sve radila i kako se u datom trenutku oseća.
Setila sam se čuvenog Ziskindovog romana “Parfem” u kome serijski ubica uspeva da stvara najlepše mirisne note ikada jer on sam ne poseduje sopstveni miris i shvatila da je hipoteza od koje priča polazi apsolutno tačna. Ako isključim sebe iz jednačine posmatranja, sve ostale nepoznate postaju manje… Nepoznate.
Sedam godina nakon ovog otkrića najomiljeniji miris koji sam imala privilegiju da osetim postao je miris moje bebe. Čuveni, maltene standardizovani, “bebeći miris”. I ma koliko uživala u časti da svaku noć provodim obavijena tim parfemom, činjenica je da su noćna dežurstva sa malim bebama kojima izbijaju zubi naporna i veoma, veoma dosadna. Volela bih da mogu da kažem kako smo beba i ja zajedno meditirale za vreme dojenja, ali činjenica je da je ona bila u totalnom zen-u, a da sam ja preskrolovala čitav internet i pročitala dvadesetak veoma obimnih naučnofantastičnih knjiga na svom kindlu. To je bila uobičajena noćna rutina sve dok jedne večeri nisam ostala prepuštena mraku i svom mozgu.
Boka Kotorska, zaliv u kome živim, ima predivnu osobinu da ako jaka kiša sa grmljavinom potraje duže od petnaestak minuta – sva struja nestaje na nekoliko sati. Dakle, tokom te posebno olujne noći, imala sam zadovoljstvo da ostanem bez svih svojih uobičajenih razbibriga. Internet je kukavički uginuo, a kindl i telefon su se brzo ispraznili. Ležala sam u apsolutnom mraku koji bi tek kadkad presekla po koja munja, onemogućena da ustanem jer je teškom mukom uspavana beba hrkala na meni. A, kao za inat – ja nisam mogla da zaspim.
Svako normalno, odraslo ljudsko biće vrlo dobro zna da je najstrašnije čudovište koje možeš da sretneš u mraku tvoje sopstvene misli i razmišljanja. Baš kao u čuvenom filmu Kena Rasela iz 1980. “Altered States” u kom Vilijem Hart pokušava da dopre do iskonske mudrosti tako što će se izolovati od svih spoljnih senzacija uronjen u mračni bazen, tako sam i ja ležala u zift-crnoj sobi, zurila u mračno ništa i razmišljala o smrti. Ne samo svojoj, naravno, već i o smrtima svih mojih predaka i svih mojih potomaka.
Nakon što sam se prigušeno isplakala (da ne probudim dete) i tako sprovela kratku i efikasnu detoksikaciju organizma, mozak je nastavio da radi ono što mu je posao: da analizira, rastavlja, povezuje i sklapa. Umesto da se smirim i konačno zaspim, ja sam zapala u jedno zanimljivo stanje preplavljujućeg razumevanja. Sve mi je postalo jasno. I gde sam grešila i kako je došlo do toga i šta sve treba da uradim da bih to ispravila. Zašto su ljudi oko mene takvi kakvi jesu. Zašto sam ja takva kakva jesam. Na šta mogu da se oslonim, a šta su samo beskorisni prividi. Zbog čega je sve zaista, ali zaista okej – sve dok smo živi i zdravi. Ni peto noćno dojenje koje je nastupilo nakon tog otrežnjujućeg iskustva nije mi teško palo. Imalo je smisla, iako je bilo iritantno.
Poučno iskustvo, svakako. Da li sam od tada prestala da u spavaću sobu unosim telefon, računar i kindl? Da li sam se posvetila praksi redovne meditacije u prostoriji oslobođenoj nepotrebnih distrakcija? Naravno da ne! Pa, ja sam ovisnik, baš kao i većina vas koja čita ovo. Uvidi do kojih sam došla u izolaciji su vrlo vredni, ali je proces dolaženja do njih neprijatan i naporan, a ja, odavno ogrezla u pogubni individualizam i kukavički konformizam, nisam spremna da to osećam stalno. Slaba sam i loše podnosim frustraciju, baš kao i mala deca.
Međutim, život nije mnogo briga za to šta mi volimo ili ne volimo. On je, na neki način, pravi trol: oduzeće nam štake udobnosti onda kada smo najmanje spremni i, vrlo verovatno, onda kada nam je to neophodno. Opet me je banalna nezgodacija dovela do vrlo dubokih spoznaja. Naime… Crkle su mi slušalice tokom rekreativnog trčanja, tačno na deset kilometara od kuće. “Budi srećna što ti nisu crkle noge, a ne nešto tako bezvezno kao što su slušalice!” – pomisliće neko i biće sasvim u pravu. Ipak, te slušalice su mi davale neku vrstu zgodne anestezije za jednu repetativnu aktivnost kao što je to džoging. Nemam običaj da treniram uz muziku jer mi ona remeti tempo kretanja, ali se zato oslanjam na dugačke epizode podkasta, mahom psiholoških, da mi skrenu pažnju sa dosade monotonog kretanja i patnje zbog bola u mišićima i zglobovima: Citiraću neuporedivno uspešnijeg kolegu pisca i trkača: “Bol je neizbežna, patnja je opcija.”
Pitam se da li su i Murakamiju ikad crkle slušalice dok je trčao i da li ga je taj događaj inspirisao ili samo iznervirao. Za sebe znam da sam bila izvan sebe od dečjeg batrganja i razmaženog besa. Racionalni deo mene se zapitao “Misliš li da su pećinski ljudi slušali podkaste dok su lovili bizone ili bežali od sabljozubih tigrova?!”, a onda bi mu iracionalni deo mene odgovorio: “Sabljozubih tigrova nema u Đenovićima, makar ne u poslednjih sto hiljada godina, a divljač ionako ne volim!” Još nekoliko trenutaka sam se svađala sa sobom, a onda sam shvatila da me nerviranje značajno usporava i da mi troši snagu.
Potom sam odlučila da ću tokom preostale kilometraže svu raspoloživu pažnju (a beše to, doslovno, sva moja pažnja) usmeriti na analizu toga šta radi koji deo tela i kako bi mogao da bude efikasniji. Postala sam svesna svega – srednjeg prsta na desnoj nozi koji polako ali sigurno gubi nokat, patike treba da budu pola broja veće i nema više rasprave, boli me levi skočni zglob jer izvrćem stopala ka spolja, kolena me mole da skinem koje kilo i rasteretim ih, oči kažu da je bolja ravboteža kad gledam ispred sebe umesto u zemlju, a leđa smatraju da bi trebalo da ih nagnem unapred pa ću ići brže i gle… Idem brže. I, gle: trčim bolje. I, gle: kada sam stigla kući sat vremena kasnije, statistika sa smart sata saopštava da sam oborila lični rekord. Trebalo je samo da prestanem da se ignorišem.
Već sutradan sam kupila nove slušalice. Kukavički. Razmaženo. Ljudski.
Ipak, jednom stečena svest o mogućnosti otključavanja vrata percepcije ostaje zauvek. To nije samo mogućnost, to je alat. Najsmešnije u celoj ovoj priči je što za taj postupak nisu potrebne nikakve specijalne supstance, nikakvi posebni rituali, nikakva naročita ulaganja ili savetovanje. Ne moramo ništa da dodajemo, treba samo da oduzimamo. Uglavnom je dovoljno da se isključimo i pustimo čula da rade ono za šta su i stvorena. Te tako naše telo postaje naše sopstveno telo, a naše misli – misli koje zaista dolaze iz nas samih. Vraćamo se sebi u zagrljaj.
Tekst: Staša Koprivica
Art work: Marija Avramović
