Ne znam šta bih bez mojih drugarica, moje sestre, mojih tetki. Ne znam ni šta bih bez moje mame i mojih baka, koje nisu više tu. Ne znam šta bih bez žena uz čiju muziku, književnost i ostalu umetnost plačem, radujem se, ljutim se, ljubim se. Bez žena uz čije tekstove i naučne radove učim. Ovaj tekst je nastao kroz mnoge razgovore koje sam vodila sa ženama tokom prošle godine, i primetila sam da jedna tema ima više prostora od drugih.
Šta je socijalna podrška i koliko je važna? Različiti psihološki i društveni faktori mogu da utiču i modifikuju uticaj stresa na nas. Jedan od tih faktora je i psihološka podrška. Psihološka podrška je naš doživljaj pomoći, brige, nege, “vetra u leđa” koji dobijamo od okoline. Važno je da znamo kada se pitamo – postoji li taj neko u našem životu, male su šanse da jedna osoba sve ovo ume i može da nam pruži. Neko je bolji u tome da nas uteši i pruži razumevanje, a neko neće umeti da nas sasluša ali će da nas odveze, nađe neki koristan tekst na temu ili nas zabavi i skrene nam misli. Podrška se nalazi u osobi koja je rekla – kako mogu da ti pomognem? Brojna istraživanja iz oblasti psihologije navode podršku kao značajan činilac u stresnim situacijama – ona doprinosi tome da se uspešnije oporavimo od operacija, da se lakše nosimo sa gubitkom posla i bliskih osoba, sa razvodom, infertilitetom, menopauzom, majčinstvom… Kako ovaj mehanizam funkcioniše – podrška jača osećaj lične kontrole u tim stresnim situacijama.
Postoji li razlika u podršci koju dobijamo od muškaraca i žena? Sve žene sa kojima sam razgovarala slažu se da odnos sa ženama doživljavaju kao prisniji, zbog istog proživljenog iskustva živeći kao žena, zbog sličnih transgeneracijskih trauma koje utiču na nas. Ali i nerazumevanje žena boli jače. S. kaže “Ja samo ženama verujem da nemaju zadnju nameru, ali ako su osvešćene. Čuvarke patrijarhata moram prvo da razoružam.”
Žena je ženi oslonac
Godine iza nas mi je obeležila rečenica – Nisi sama. Čini se da postoji veći pomak i međusobna solidarnost i podrška, u boljem smo kontaktu sa sobom, osvestile smo neka uverenja i stavove koje smo imale, a koji nisu originalno naši. Prepoznale smo pick me girl u sebi i bacile je u kantu. Nekada sam bila sva ponosna kada mi neko kaže “Ti nisi kao ostale žene”, sada skočim i dreknem “Ne, ne, ne, apsolutno jesam i poznajem toliko mnoogo žena koje su baš iste kao ja”. Uvidele smo da žena ženi nije vuk.
Istorijski gledano, nikada nije bilo bolje biti žena nego danas. Podaci koje iznosi UN Women govore da nas je više na direktorskim pozicijama, u parlamentu, imamo više novca i više moći. To znači da se ne takmičimo za jedno mesto, nego da i mesta ima više. Kako O. kaže “Žena jeste više podrška nego konkurencija i taj savez je moćan, ali ne protiv drugih, nego kao primer drugima”.
Da li se nešto promenilo u druženju pa osećamo više podrške – da li su nam teme za razgovor drugačije?
Deluje mi da su nekada drugarice bile rame za plakanje, a da smo mislile da samo muškarci mogu da nam konkretno pomognu – da nas zaštite od nasilja, pomognu nam da nađemo posao, pruže ličnu i finansijsku sigurnost. U mom okruženju, to se promenilo, pa tako ako ikada treba da pozovem M radi ubistva (Dial M for murder, A. Hitchcock, 1954), pozvaću Milenu, a ne Marka. Možda je i do naših godina, pitala sam E. koja je studentkinja šta ona misli: “Čini mi se da postoji više solidarnosti, ali da ona ide sa godinama. Potrebno je vreme za jednu mladu ženu da razvije svest o solidarnosti iz patrijarhalnih nesvesnih obrazaca do prave solidarnosti”. Izgleda da nam je potrebno vreme da kritički preispitamo i odbacimo narative iz bajki gde je princeza protiv zle kraljice, veštice ili druge starije žene, a koju jedino može spasiti princ.
Da li smo ujedinjene samo u okviru svojih mikrosvetova?
Kada sam dobila poziv da napišem ovaj tekst bila sam pijana. Od druženja sa drugaricama, mojom izabranom porodicom, tokom praznika. Od preslušavanja epizoda Tampon zone koje sam propustila. Od tekstova autorki koje nam ne dozvoljavaju da zaboravimo žene u Gazi. Od gledanja “Barbi“. Od protesta žena zbog akušerskog nasilja. U inbox sam dobila nešto na K, ali ne kurtret nego karta za koncert Bojane Vunturušević. A onda me je razgovor sa M. otreznio.
Setila sam se protesta protiv „Informera“ iz 2022. godine. Dok smo stajale čula sam “Ma mi žene smo jedna govna”. Bila je to jedna od nas. Nastavila je: “Vidi koliko nas je malo, gde su sve te žene?”. Bio je radni dan, podne. Zaboravile smo da za to vreme žene brinu o našoj deci i kući, žene su za kasom gde smo kupile jaja pre protesta, žene su nam poslužile kafu posle protesta. “Priča o ženskom zajedništvu mora uvek da počne od preispitivanja ličnih privilegija. Bez tog uvida zajedništvo ostaje dosta plitko, a ne onakvim kakvih želimo da ga predstavimo”, kaže M.
Nauka kaže – da. Sveže istraživanje Chaney & Sanchez (2024) kaže da bele žene tokom intervjua sa osobom koja tokom razgovora pokazuje A. seksističke; B. rasističke; C. neutralne stavove, osobe A i B opisuju kao osobe sklone seksizmu. Rasistički stavovi su signal da je osoba verovatno sklona i seksizmu. A obrnuto? Kada su procenjivale rasizam, nije bilo razlika u proceni osoba A, B i C. Seksistu ne opažaju kao osobu sklonu rasizmu. Kako rasizam za bele žene nije direktna pretnja, teže ga opažaju. Važno da budemo svesne ove pojave – da lakše uočavamo predrasude koje nas se tiču.
Ako želimo promenu, šta možemo da uradimo? Kako istraživanja pokazuju da žene koje su diskriminisane po više osnova pokazuju veći senzibilitet i na ostale vrste diskriminacije, ključ je u tome da čujemo njihovo mišljenje. Hajde da napravimo siguran prostor gde svaka žena može da kaže: Dosta mi je!
Da li možemo nešto da uradimo ako želimo da pošaljemo poruku da smo mi, naš stan, kancelarija ili učionica sigurno mesto za sve žene? Brojna istraživanja, uključujući i rezultate Howansky i saradnica (2021), koja su odgovarala na to pitanje i proučavala znakove bezbednosti identiteta (eng. identity social cues) kažu – možemo. U ovim studijama nastavnici su tokom predavanja iznosili pozitivne stavove spram LGBTQ+ osoba, brošure fakulteta ili posteri u kancelarijama imali su fotografije osoba vidno drugačije verske ili etničke pripadnosti u odnosu na većinsku. U tim prostorima su se sve žene, po kom god osnovu da su diskriminisane – osećale bezbednije i bolje, ređe su izostajale sa nastave ili posla i bile su produktivnije. Hajde da napravimo prostore u kojima se sve žene osećaju prihvaćeno. Jer budućnost je ženskog roda.
Tekst: dr Mina Hagen
Foto: Profimedia
