Verovatno je da ne poznajete nijednu osobu koja se istinski usrećila svetlom reflektora, dok izvesno znate one ozarene kvalitetnim odnosima u kojima su se osetili viđeno i povezano. Duša je nezamisliva bez prožimanja i njeno postojanje je kroz umetnost najčeśe prikazavano motivom svetlosti. Čini se da našoj duši ne treba reflektor, već osećaj da smo živi i isijavamo iznutra, ali i da budemo obasjani. Unutrašnji plamen, žar, naša nevidljiva a tako intenzivna potreba za životom, takođe je neodvojiva od želje da barem jednu iskru podelimo sa drugima. Sunce, označitelj duše i inspiracije, predstavlja najindividualniju zvezdu, a upravo nam kapacitet da koristimo našu urođenu inteligenciju obezbeđuje i kapacitet da se međusobno povežemo.
Svi smo barem jedno osetili neutaživu želju za povezivanjem. Postoje i oni koji ovo osećanje negiraju, što čine kako bi se odbranili od nepodnošljive težine odvajanja od onih sa kojima su se povezali. Rečju, ne postoji osoba koja se rodila bez želje za povezanošću, dok je kapacitet za odvajanje faktor koji će presuditi šta ćemo uraditi sa onom večnom dozom potrebe da budemo deo odnosa sa velikim Drugim.
Šta se dešava u situaciju kada žudimo za odnosom koji će nam dati komadić svetlosti i svetosti koje nam nedostaju? Da li je fenomen blizanačkih plamenova, uverenja o sudbinskoj inkarnaciji duše koja će upotpuniti našu, realan?
Ideja o tome da su naše duše povezane, odnosno da teže povezanosti, seže i do Platonove Gozbe, u kojoj su ljudi predstavljani kao okrugli, celoviti, sa četiri ruke i noge, dok su bogovi bili ti koji su ih podelili napola, kako bi opet osećali potrebu za celinom, ponovnim sjedinjavanjem, ljubavlju. Mnoge kabalističke i ezoterične ideje diskutovale su fenomen sličan blizanačkoj vatri: da susret dve osobe predstavlja integraciju muškog i ženskog principa kroz često izazovan i transformativan proces koji nas na kraju ipak vodi u vrlo individualni, samousmeren duhovni rast.
Ako bismo samo ovaj deliċ Platonove ideje transponovali na psihoanalizu, potreba za ponovnim sjedinjavanjem ličila bi na fenomen okeanskog osećanja, stanja savršenog blaženstva koje formiramo sa majkom, kao i na separaciju koja nužno prati naše primarne odnose. Fantazija o ponovnom sjedinjavanju sa majkom igra veliku ulogu u zrelim odnosima svih nas, čak i kada toga da nismo uvek svesni. Ako ipak niste ljubitelj ranih psihoanalitičkih ideja, jungijanska perspektiva i fenomen sinhroniciteta, nudi nam sledeći nivo razmišljanja o blizanačkim dušama.
Jungova teorija o individuaciji može se primeniti na ovaj fenomen, jer blizanačka fantazija često služi kao katalizator za lični rast i razvoj svakog partnera. Njegova tvrdnja da je susret dve ličnosti poput kontakta dve hemijske supstance u kojoj se obe transformišu, oslikava intenzivnu dinamiku onoga što opisuju ljudi da iskustvom blizanačkih duša. Ovi odnosi često deluju kao ogledala za suočavanje sa nesvesnim delovima nas samih, što nas dovodi do još jednog Jungovog termina, procesa integracije senke. Međutim, naša senka ne može preći na drugoga i susret sa individuacijom uvek je dubok solipsistički susret, gde su odnosi koje imamo samo naše projekcije koje je potrebno utisnuti u lično iskustvo.
Možda nam najadekvatniji odgovor o potrebi da budemo celi kroz blizanačke odnose daje geštalt psihologija, koja posmatra naše biće kao stalno pretvaranje pozadine u celinu. Zavodljivo je i u fantaziji prijatno da između nas i drugog nema razlike, odnosno da sam odnos predstavlja geštalt celinu u kojoj su figura i pozadina jedno. U stapajućim odnosima nikada se ne sukobljavamo i imamo identične misli i osećanja, jer postoji prećutni dogovor o potpunom odsustvu konflikta, koji bi razorio ovu stopljenost u celinu. Takav stil vezivanja javija se usled želje za potpunim stapanjem, gde se zarad pripadanja odričemo svega onoga što nas paradoksalno čini jedinstvenim. Prijanjanje umesto pripadanja, nešto što nam u fantaziji deluje kao blaženstvo. Ako se ne sukobljavamo, to znači da volimo. Sve ovo je opis konfluencije (confluent – flowing together, merging). Ispod idilične glazure krije se potpuna kontrola nad odnosom, jer drugi mora da želi isto što i ja. Ukoliko učinimo nešto sopstvenom, jedinstvenom voljom, pocepaćemo nenarušenost odnosa na komade. Takvo stanje je normalno za bebu koja ne razdvaja sebe i majku, dok u fantazmu odraslih sam konfluentan odnos predstavlja posteljicu iz koje nikada nećemo izaći i diferencirati se.
Stoplienost, konfluencija ili nefunkcionalna bliskost su sinonimi za želju da svoj razvoj ubijemo prisustvom drugog kao taoca našeg rasta, jer ako se individuiramo, možemo da izgubimo jedno drugo. Ko to zaista želi? Suprotnosti bi bila fluentnost, funkcionalna bliskost, postojanje nezavisnog toka, ali i onoga u kome se krećemo zajedno, svako svojom strujom.
Jesmo li jedno ili dvoje?
Šta se astrološki dešava kada dvoje ljudi oseti stapajuću bliskost, odnosno, kada se to ljudi obraćaju astrologu u veri da su pronašli blizinačku dušu? Odgovor nije jednostavan, jer ne postoji univerzalno pravilo koje se može primeniti na sve, ali najčešći osećaj karmičkog, onog iz prošlog života, nedovršenog, ponovno inkarniranog, sudbinskog susreta, dešava se kada su u uporednom horoskopu izraženi kontakti planete karme, prošlog života i prosvetljenja, Ketua, sa ličnim planetama drugog partnera.
Južni mesečev čvor, Ketu, predstavlja stožer minulih doživljaja iz prošlih života koji možemo oživeti ukoliko se fokusiramo na sopstvenu, unutrašnju svetlost. Analitičarka Marion Woodman, kojoj je ova prosvetljujuća planeta bila vladar, izražavala se u narativima komplementarnim ovoj umnoj, a opet duboko telesnoj planeti. Interesantno je da je Ketu vizuelno predstavljen bez glave, a upravo taj simbol daje nam duboke uvide o tome da je naše telo najinteligibilnije onda kada je odsečeno od kognitivnih procesa, i povezano sa nevidljivom unutarnjom svetlošću koju označava.
Kako to da planeta koja je predstavljena kao dekapitovana, može da donese toliko jake senzacije bliskosti? Vratimo se na Marion Woodman i njenom termin ženske vatre, buđenja istinskog kreativnog potencijala u nama. Pod ovim pojmom, autorka je podrazumevala da svi u sebi možemo pronaći unutrašnju svetlost i, prateći je, postajemo sposobni da se spojimo sa najautentičnijim i često odrođenim delovima sebe, koje neretko tražimo u odnosima.
Ovo lično, posvećeno i prosvećeno iskustvo nalikuje tendenciji da pronađemo srodnu dušu, s tim što je u slučaju pronalaženja unutrašnje vatre pronalazimo duboko u sopstvenom iskustvu. Samim tim, uz kvalitetnu, meditativnu i svesnu povezanost, ostvarivaćemo autentičnije odnose, a pre svega prepoznavati kada ulazimo u relacije koje nemaju veze sa našim primordijalnim, autentičnim stanjima, koje upravo rad na buđenju ove planete i omogućava.
Šta kada osećaj stapanja prođe, tačnije, kako podneti izlazak iz stanja zavisnosti i jednosti u singularno? Ljudi koji osećaju da su imali blizanačkog partnera, često govore kako je to osećanje neobjašnjivo realno. U ovom doživljaju krije se paradoks ove ekspresionističke senzacije. Zašto je potrebno nešto nestvarno da bi osećanje bilo stvarno? Korak dalje, kako procesuirati ljutnju i bes što na kraju moramo da se odvojimo i postanemo duša za sebe? Nema osobe koja je krenula put duhovnosti a da to nije učinila zato što su je boleli odnosi od krvi i mesa. Naše spiritualno Ja obojeno je razočarenjem u realnost, što je jako važan korak duhovnog razvoja: momenat uvida da sve tanano i uzvišeno što postajemo počiva na mestu gde se nekada nalazio bol.
Duhovnost nije ništa drugo do kapacitet da dobijamo osećaj povezanosti tamo gde nema odnosa. To, međutim, nikako ne znači da su spiritualni ljudi tikve bez korena i da mogu da žive bez međuljudskih relacija. Blizanačke duše se u ovom ključu mogu shvatiti i kao pali anđeli (često tako i predstavljani u slikarstvu), odnosno oni odnosi gde se ljudsko pomešalo sa božanskim i tako izgubilo priliku da bude samo na zemlji ili na nebu. Anđeli su zaglavljeni između dve realnosti, dok su blizanačke duše ukopane između projekcija o odnosu i bolne realnosti razdvajanja. Sve dok uzemljenje ne tražimo u odnosu, moći ćemo da se razvijamo i rastemo, jer ako nam neko drugi pomaže da to činimo, sasvim je sigurno da ćemo se na njega posle ljutiti. Kao kada beba jako želi da ga majka nahrani, a istovremeno oseća užas što to sama ne može da uradi, tako i Twin Flames imaju svoju tačku pregorevanja.
Kada shvatimo da ono što nam daje osećaj povezanosti nismo mi sami, u jednom trenutku počinjemo da mrzimo osobu preko puta, jer ona drži naš razvoj i sprečava nas i individuaciji. Tačnije, ako sebi pripadamo samo kada pripadamo drugome, u odgledalu ćemo kad tad ugledati višak odnosa koji nam ne pripada. Na kraju, vredi se zapitati da li uopšte postoji odnos koji je u početku izgledao idilično, a da nije prošao kroz svoju dramu? Kad god osetimo snažnu povezanost, sasvim je sigurno da ćemo u istom odnosu morati da se susretnemo sa nepovezanim delovima sebe, drugog, kao i samog odnosa. Samim tim, fantazam o blizanačkom spajaju jako je važan izvor reparacije, ali ako ikada budemo poželi da se odvojimo, nastupiće ono što zovemo negativna osećanja. Pokušaj da živimo nerealno realan odnos najčešće eliminiše svaku neadekvatnost, osećaj stida i krivice, svega onoga što nas poput bodljikave žice odvaja od osećaja spojenosti. Međutim, da bi odnos zaista bio ceo, njemu su potrebne sve naše negativnosti sa kojima je nekada teže susresti se nego pronaći srodnu dušu. Sa njom možda nećemo živeti u večnom ekvilibrijumu, ali ćemo moći da osećamo ravnotežu čak i kada iz nje ispadnemo.
Možda stanje raja i postoji, ali ljudi koji osećaju da su blizanačke duše često se jako ljute ako kao posmatrači negiramo njihovu realnost. Činjenica je da u odnosima poverenja moramo verovati međusobnim doživljajima, ali ako je nešto zaista postojano i realno, zašto nam je toliko teško da uverimo druge da to postoji? Možda tada i nismo u zabludi koja najlepše peva, ali pravo, deklarativno objašnjene ovakvog tipa odnosa često se u najbolju ruku opisuje kao neobjašnjivo.
Fenomen blizanačkih duša je jedan od retkih u kome je važno misliti više, a osećati manje. Ako ostanemo samo na nivou doživljaja, izgubićemo način da učinimo naše odnose komunikabilnim. Vera u rajske, reparativne i duboko povezujuće odnose neverovatno je važan resurs u pokušaju da se promenimo. Važno je samo šta radimo sa odnosima koji su za nas tako neverbalno i neizrecivo fantastični. Negirati bilo čiju realnost je surovo, ali jedno od osećanja u blizanačkim odnosima jeste gubljenje sopstvene realnosti u drugome, što takođe može biti bolan proces. Nije poenta u tome da li nešto tako nestvarno poput blizanačkog plamena možemo osetiti, već da li smo pre takvog odnosa imali i sopstveni. Kao što na život sveće ne utiče to koliko drugih sveća može da upali, tako je važno da u kakve god i koliko hod magične odnose da ulazimo ne zaboravimo i na svoj plamen: sopstvene darove, instinkte i kapacitet da se menjamo. Iako drugima često ne možemo, sebi se uvek možemo vratiti.
Piše: Dušan Jurić
Ilustracije: 100 ljubavnih situacija @lovers.rs
