Zamislite sledeću scenu: pozovete četiri prijateljice u restoran na čašu vina i lagani zalogaj, a onda im širom otvorite vrata – svoje duše. Izjadate se da ste preplavljeni poslom, nemate vremena za porodicu, više ne kontrolištete sopstveno vreme, ne držite korak sa obavezama koje imate, a nove samo pristižu. Upravo to je uradila Linda Babkok, profesorka ekonomije na Univerzitetu Karnegi Melon u Pensilvaniji, kada je pozvala prijateljice na ručak.
– Svaki put kada me neko zamoli da nešto uradim, želim da kažem ne, ali osećam da ne mogu. Da li sam ja jedina kojoj se to događa? – zapitala je sve za stolom. Njene prijateljice, sve do jedne uspešne u karijerama, odgovorile su uglas: “Nisi.” Bio je to prvi od mnogih sastanaka onoga što su potom nazvali „The No Club”. Nešto kao književni klub, samo što se ovde uči kako da se kaže “ne” obavezama koje nas opterećuju, a ne vode nikuda.
Klubu Ne se danas pridružuje sve više žena koje pomažu jedna drugoj da izađu na kraj sa svakodnevnim obavezama, a da, u isto vreme, odbiju one zadatke koji nemaju neposredne veze sa njihovim poslom ili nije ključno da ih baš one obave. Sve je, zapravo, zanimalo jedno – zašto se one osećaju kao izgorela šibica, dok gledaju kako se mnoge njihove kolege dobro snalaze?
PUT U ĆORSOKAK
Zato što su žene, pokazuju rezultati istraživanja, objavljeni u istoimenoj knjizi Klub Ne. Pored Babkok, pisale su je još tri autorke, i sve su došle do istog zaključka – žene i pripadnice manjinskih grupa imaju veću verovatnoću da dobrovoljno rade ono što su one nazvale nepromotivni zadaci (NPT). Ili, na srpskom, stari, dobri glupi poslovi. To su, na primer, sedenje u raznim odborima, organizovanje događaja, obuka pripravnika, vođenje beleški na sastancima.
Na spisku je i kancelarijsko domaćinstvo koje svi poznajemo – razvoženje gostiju posle zabava, smišljanje zanimacija za team building, pripremanje kafe za sve, naručivanje rođendanskih torti ili trǎženje poklona za kolegu koji odlazi. Iako je ova nevidljiva podřška očigledno potrebna firmama i institucijama, niko ne želi da je prihvati. Oduzima mnogo vremena, a vodi u ćorsokak. Za NPT zadatke se ne dobija povǐšica, često čak ni hvala.
U jednoj analizi radnih sati slǔžbenika jedne konsultantske kompanije, prosečna zaposlenica, nebitno s koliko godina stǎža, provela je vǐše od dvesta sati godǐšnje od prosečnog mǔškarca na takvim zadacima koji ne vode nikuda. – To je otprilike ceo mesec dodatnog rada u ćorsokaku – belěše autorke. Članice Kluba Ne takođe su pronǎle da je njihov raspored pun zadataka za koje su osećale da ih moraju prihvatiti ili su naučene kako je bǎš to način na koji će biti primećene. Uostalom, nije li u filmu Đavo nosi Pradu slǔenje ličnim potrebama urednice magazina, pa i njene dece, proglǎeno karijernim usponom glavne junakinje. Dodǔše, u tom filmu, bǎš kao u svakoj bajci, postoji određeno opravdanje – mlada asistenkinja svemoćne Mirande je, eto, samo prolazila test i sticala iskustvo, neophodno u glamuroznom, ali nestalnom svetu visoke mode. U stvarnosti, glupi zadaci ne samo da ne donose nikakvu nagradu za trud, nego nas čak mogu udaljiti od prave profesije, one kojom se mǒemo preporučiti i na nekom drugom mestu
– Trebalo je da budemo u onoj fazi karijere kada radimo posao koji želimo da radimo, ali evo gde smo – pǐšemo izvěštaje, organizujemo događanja i radimo poslove koje bi komotno mogao da uradi neki asistent – kǎže jedna od autorki knjige, ekonomistkinja Liza Vesterlund. Priroda takvih obaveza razlikuje se od oblasti do oblasti, kao i od pozicije pojedinca, ali jedno je uvek isto, bilo da je reč o privatnom ili javnom sektoru, obavljaju ih mnogo vǐše ̌žene nego mǔškarci. Podstaknute ličnim iskustvima, Liza i koleginice iz Kluba Ne otkrile su dosta drugih iznenađenja.
Na primer, i same ̌žene, mnogo čěšće i vǐše nego mǔškarci, na ćorsokak obaveze i pristaju. Mǔškarci kǎžu da samo u okrǔženju u kojem nema ̌žena. To je, zapravo, jšǒ jedna potvrda činjenice da su ̌žene ̌žrtve kolektivnog ǒčekivanja drǔštva da to rade. – Mnogi pretpostavljaju da ̌žene, na primer, pripremaju bǒžićne zabave jer ǔživaju u tome. Vode belěške, jer su bolje u tome. Ali, zaključci do kojih smo mi dǒšli jesu da te stvari rade samo zato što svi od njih očekuju da to rade – objǎšnjavaju autorke.
Takođe se pokazalo da je pritisak jǒš veći na ̌žene koje pripadaju manjinama. Od njih se pod normalno očekuje da vode i sve zadatke koji se věžu za inkluzivnost i podsticanje različitosti, iako doprinos od tih zadataka nije zvanično prepoznat. Kad imate posao koji niko neće, prirodno će vam biti da ga ponudite osobi koja će najbřže reći da.
DOBAR I LOŠ MENADŽER
I taj pristup stvara začarani krug gde se ̌žene bave stvarima sa kojima neće napredovati u karijeri i koje bi ih čak mogle unazaditi. ̌Štavǐše, žene iz Kluba Ne navode da bi to mogao da bude skriveni razlog zǎto one uprkos većoj obrazovanosti i vǐšedecenijskom trudu i dalje ne napreduju tako brzo kao mǔškarci. A onda dođu kući, i takođe obavljaju sve one poslove koji se smatraju ̌ženskim.
Grazia je već pisala da žene na sebe preuzimaju dvostruko vǐše neplaćenog rada kod kuće s decom i po kući nego mǔškarci. Kako stati svemu tome na kraj? Liza kǎže da najpre moramo biti svesni problema. Dakle, prepoznati besmislene zadatke u svojoj listi obaveza i sve nepravde u tome kako su raspodeljeni. Tada postaje laǩše da se odupremo – sami sebi. Odnosno, ne pristanemo da ih odradimo. (Namerno ne koristimo reč uradimo). Iako je knjiga prǔžila ženama načine da smanje broj NPT-a koje preuzimaju, autorke su nedvosmislene – većinu posla moraju da urade same organizacije. – Pravi napredak će doći od organizacionih lidera koji su otvoreni za neke promene, bile one male ili velike – stoji u knjizi Kluba Ne.
Tekst: M.Đ.
Foto: Pexels
