Dok se izuzetnim projektima upisuje u dušu glavnog grada, od svog studija je napravila oazu za ženu koja nije morala da čeka aktivističke pokrete da bi bila jaka i nezavisna
Ples njene mašte videćete u starim simbolima Beograda, hotelima Moskva i Bristol, kao i u novima, poput kule West 65, restoranima Drinka Club, Markada Food Court, Informbirou Filharmonije. Najpre priznata u inostranstvu, gde se školovala, Ksenija Đorđević je jedno od vodećih imena srpske arhitekture. Ovi projekti su tek deo onog što ona radi. Njen studio KDA smatra se sinonimom za moderno i bezvremeno u isti mah.
Pohađali ste baletsku školu, odrastali okruženi poznatim glumcima, a onda ste odlučili da se okrenete arhitekturi. Šta je prevagnulo?
Moji roditelji su podržavali sve pravce u kojima sam želela da se razvijam. Pružili su mi mnogo mogućnosti: balet, tenis, jahanje, klavir, crtanje, slikanje, francuski, engleski… Ali nisu hteli da budu aktivni učesnici u organizaciji svih ovih aktivnosti. Ja sam odmalena morala samostalno da organizujem svoj život i obaveze, da donosim odluke i stajem iza njih. Veoma sam im zahvalna na tome. U tom smislu, da sam se odučila za balet, imala bih punu podršku. Uporedo s umetnošću, bila sam jako dobra u matematici, fizici i hemiji. Na kraju srednje škole, moja profesorka matematike mi je skrenula pažnju da postoji disciplina koja pomiruje ova dva aspekta moje ličnosti, umetnički i racionalan. Arhitektura je bila prava životna odluka za mene.
Sve češće se govori o osnaživanju žena. Šta vi mislite o tome?
Pomislim na moju porodicu i jake žene koje su moji uzori od ranog detinjstva. Imala sam sreću da odrastam u kontekstu u kom se apsolutno neguje kult jakih žena. Žene su u našoj porodici cenjene, poštovane, obožavane, nezavisne, upravljaju i odlučuju o svim aspektima života. Nedeljni ručak može da počne kada moja prabaka, koju svi oslovljavamo sa majka, sedne u čelo stola. Ja nisam morala da čekam aktivističke pokrete. Biti jaka i nezavisna žena je nešto što se u mojoj porodici podrazumeva i utkano je u moje biće.
Jednom ste rekli da morate biti kompletna ličnost, da biste mogli da se bavite enterijerom na visokom nivou. Šta to u vašem slučaju znači?
Arhitektura i dizajn enterijera dotiču toliko mnogo različitih disciplina. Kada uđem u neki prostor na kojem treba da radim, ja zatvorim oči i zamislim šta u tom prostoru treba da se desi. Ko su korisnici prostora, kakvo je svetlo, koja muzika svira, koje slike ili fotografije vise na zidu. To je više koreografski posao. Enterijerom treba da uokvirite neku aktivnost, a ne samo da složite niz lepih i fukncionalnih prostornih celina za koje ste inspiraciju našli na Pinterestu. Dizajn je mnogo više od toga. Arhitektura je za mene događaj. Ukoliko ne poznajete umetnost, muziku, pokret, teško da ćete uspeti da nađete platformu sa koje govorite i sopstveni, autentičan dizajnerski vokabular.
Radite na gradilištima, sa inženjerima i majstorima. Kako izgleda rad u okruženju koje je tradicionalno muško?
Na kompleksnom i velikom projektu kakvi su beogradski Bristol ili hotel Slon u Ljubljani, kao projektantkinja enterijera morate da koordinirate jako veliki broj projekta, od statike do zaštite od požara, kao i veliki broj inženjera. Na jednom sastanku koordinacije prisustvuje dvadesetak konsutanata iz različitih oblasti i svi oni očekuju određene odgovore ili potvrde od vas. Voditi takve projekte znači žonglirati sa dvadesetak loptica u vazduhu, od kojih nijednu ne smete da ispustite. Da biste ostali na ovako odgovornoj poziciji, morate da posedujuete znanje, iskustvo i sposobnost da brzo donosite odluke i da čvrsto stojite iza svake. To je platforma sa koje gradite profesionalni integritet.
Šta vam smeta u arhitekturi Beograda, a šta nikako ne sme nestati?
U dvadesetak godina, pod diktatom investitorskog urbanizma, nikli su čitavi kvartovi sa objektima koji nemaju nikakvu arhitektonsku vrednost. Nasuprot njima stoje graditeljsko nasleđe i arhitektonski dragulji, dokazi da smo bili ozbiljna država i društvo, ali oni ili propadaju ili odlaze u ruke veoma diskutabilnih investitora i veliko je pitanje šta će se njima dalje dešavati. Kule Geneks, Sava Centar, BIGZ, Beograđanka, Palata Albanija i mnogi drugi, moraju se rekonstruisati tako da se ne ugrozi njihova funkcija i vizuelni identitet. Dodatni problem u razvoju Beograda su propuštene šanse. Imamo velike projekte, koji podrazumevaju velike urbanističko-arhitektonske poteze, a nemamo dvosmernu komunikaciju između investitora, struke i institucija. Imate investitore, koji, bez obzira odakle su, smatraju da mogu da primenjuju određeni princip na određene zone, bez istraživanja njihovih potencijala i konteksta, a na drugoj strani su struka i institucije, koje nemaju pravo dejstvo već niz godina. Ja se trudim da kroz svoje profesionalno delovanje, ali i u okviru udruženja kao sto su ASAP (Asocijacija srpskih arhitektonskih praksi) I ŽAD (Žensko arhitektonsko društvo) stvorim platformu za komunikaciju, tako da nemamo investitorsku arhitekturu, a da dobijemo aktivizam. Znamo da nešto nije dobro postavljeno, ali hajde da mi, koji smo eksperti, urbani planeri, arhitekte, dizajneri damo ideju ili rešenje koje je bolje, koje će više tretirati kontekst i pojam javnog dobra.
Ostatak intervjua pročitajte u junskom izdanju magazina Grazia.
Foto: Sanja Stefanović
Tekst: Milica Đorđević
