Pitanje je lako: kada otkuca pet sati popodne, da li ste stvarno izašli sa posla i okrenuli se privatnom životu ili i dalje odgovarate na poslovne pozive i poruke koji vam skliznu u slobodno vreme? Odgovor nije lak jer nije jednak za sve. Takođe, može otkriti u kojoj ste fazi karijere, da li ste “samo” u romantičnoj vezi ili već imate porodicu sa decom, i, konačno, od kakvog ste “materijala” sastavljeni. Dok je svaka ranija generacija iskusila neku vrstu “sagorevanja” na radnom mestu, generacija Z je prva koja je javno odbacila mentalitet „proaktivnog buldožera” i prihvatila „tihi otkaz“. Mantra tog diskutabilno buntovnog čina još stoji na TikToku, u videu koji poručuje: “Ne napuštate potpuno svoj posao, ali napuštate ideju da idete bolje i dalje“. Veruje se da je tada razotkrivena i jedna dobro čuvana tajna: mame primenjuju tihi otkaz već decenijama, još od kada su iz domaćih papuča uskočile u štikle i poslovne kostime.
Tradicija, da žene odgajaju decu dok su muževi na poslu, trajala je sve do industrijskog progresa i dva svetska rata, koja su regrutovala žene kao radnu snagu dok su muškarci bili na bojištu. Tokom pola veka, veći pristup visokom obrazovanju doveo je do toga da žene rade duže na zahtevnim poslovima, a odgovornost za dom i porodicu im je ostala. Muškarci su se promenili, pokazuju brojne studije, pa su i oni počeli da veruju u rodnu ravnopravnost u čuvanju dece i u kućnim poslovima. Tako se bar zaklinju u anketama. Ali, to nije u skladu sa ponašanjem “na terenu”. Kod većine parova koji imaju decu i(li) starije roditelje, zna se da će negovanje i dalje padati na leđa zaposlene žene, majke i supruge. Sa toliko uloga u jednoj osobi, jasno je da se umnožilo i mentalno opterećenje.
Danas e-poruke i obaveštenja iz škole ili vrtića stižu majkama u svako doba dana i noći. Traži se plaćanje ekskurzija, donacija, kostima za priredbe, govori o ponašanju, obavezama i (ne)uspehu deteta. Pisma sa sportskih treninga, plesa, stranog jezika, muzike gomilaju se na kuhinjskom stolu. Listići sa izveštajima i dozvolama za mališane čekaju da budu potpisani i vraćeni. Zidni kalendar u trpezariji krcat je rasporedom rođendanskih zabava, dramskih recitala, đačkih utakmica. Sve je to zabavno za dete, ali roditelja iscrpljuje. Ne samo da majka ima domaći zadatak da obezbedi da se dete nađe na pravom mestu u pravo vreme, već se od nje traži da bude porodični administrator koji prati svaki događaj. Svaka zabava, bilo za decu ili za odrasle, zahteva poklon, za svaku aktivnost je potrebna oprema, koja mora biti a) čista b) odgovarajuće veličine. Dakle, još dodatnih poslova u kući.
Popularna fraza iz prethodne godine bila je „tihi otkaz“ na poslu, gde zaposleni samo završavaju zadatke iz ugovora u određenom radnom vremenu, umesto da osećaju poriv da se istaknu novim zadacima izvan svoje nadležnosti, da grizu i jure. Fenomen je izazvao pometnju, naročito zato što se sada, godinu dana kasnije, tihi otkaz razmatra i kao potez iz nužde, kao čin brige o sebi. Štaviše, za mnogo ljudi, to je realnije rešenje nego klasični otkaz sa posla.
Zaposlene mame ni danas nemaju jednak glas u stvaranju kulture radnog mesta, nego mogu da biraju između tri mogućnosti, navodi Forbes. Prikloniti se trci za karijerom koja promoviše ličnu žrtvu na račun porodice i blagostanja jedan je put. Drugi je moguć samo ako supružnik zarađuje dovoljno za sve ili da majka uopšte ima supružnika, a to je, ostati kod kuće i odustati od “sagovrevanja” na poslu, ali i od razvoja ličnih potencijala. Treći put je negde na sredini: da sprovodimo tihi otkaz, s tim da rizikujemo da nam prilepe etiketu “zaposlena mama”. – Da bismo preživeli i održali bar privid zdravog razuma, godinama smo birali opciju tri, što nam omogućava da zadržimo posao, ali ne i mogućnosti za napredovanje – kaže za Forbes Meri Bet Ferante, savetnica za zaposlene roditelje. – Kada više nismo voljni da pristanemo na iscrpljujuće radno vreme i beskrajne događaje radi poslovnog umrežavanja, koji se uvlače u naše večeri, vikende i vreme sa prijateljima i porodicom, na nas se više ne gleda kao na idealnog zaposlenog, potpuno posvećenog karijeri (i kompaniji). Označeni smo kao slaba investicija jer smo „odlučili“ da siđemo sa liderske staze – opisuje Ferante. U suštini, tihi otkaz je zapravo otpor tome da se žrtvuje život za posao. Dezire Paskal, direktorka zadužena za personal u kompaniji Headspace Health, veruje da bi tihi otkaz trebao da bude poziv za buđenje – poslodavcima. – Kada vaše radne prakse dovode do zadovoljstva zaposlenih, psihološke sigurnosti i angažovanja, ne postoji takva stvar kao što je tihi otkaz, jer ste stvorili puteve da zadovoljite potrebe svojih zaposlenih, kao i svoje – navodi Paskal. Mame nam baš to govore decenijama. – Mi samo želimo da budemo u mogućnosti da brinemo o sebi i svojoj porodici, a da istovremeno rastemo u svojim karijerama. Želimo da kopamo, da vodimo, da inoviramo, ali to ne želimo da to radimo 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji i na račun naše sposobnosti da brinemo o našim porodicama – zaključuje Meri Bet Ferante.
O tihom otkazu razmišljaju žene i u sopstvenom domu. Za neke, to nije dobro rešenje. Strah od osude okoline je veliki, a tu su i očekivanja dece i supružnika o tome kako se dom vodi. Sve ovo je dovelo do osećaja krivice kod žena kada odstupaju od “domaće” rutine. Zato nije iznenađenje da zaposlene majke, koje preuzimaju odgovornost za sve kućne poslove, nastoje da ih izvrše po svaku cenu kako bi izbegle taj neprijatni osećaj. Svesne su one da poslovi kao što su čišćenje, kuvanje i pranje veša utiču na sve u kući, a želja za brigom, negom i vaspitavanjem potomstva samo ih još više mentalno opterećuje.
Međutim, sve je veći broj žena koje pojednostavljuju kućni život, odbijajući da se povinuju očekivanjima, utvrđuje istraživanje portala SheKnows. Mame koje su ispitali pristale su da podele sa svetom svoje najbolje savete za olakšanje tereta. Jedna od njih, 38-godišnjakinja sa troje dece, izbacila je peglanje iz svog rasporeda.
– Shvatila sam da je to patrijarhalna prevara i da peglanje školskih uniformi oduzima mnogo vremena. Smatram da mogu da potrošim vreme koje uštedim radeći stvari koje mi donose više radosti – kaže ona. Druga mama je ispisala ćerku sa časova tenisa, jer su troškovi, a pre svega to što dete uopšte nije napredovalo, kod obe izazivali samo stres. Nižu se dalje predlozi u tome da se bar ručkovi vikendom naručuju umesto kuvaju, da se ne moraju peglati ni posteljina, peškiri, donji veš i sve ostalo što se nosi samo jedanput ili se ne vidi u javnosti, da se na đačke proslave ne moraju odneti domaći kolači nego mogu i kupovni. Sve su to male promene u načinu života, naravno, ali svaka je odigrala dobru ulogu u smanjenju mentalnog opterećenja za zaposlene majke.
Tiho odustajanje u kući ne znači potpuno dizanje ruku od porodice. Neki aspekti kućnog života se ne mogu izbeći. Zato je važno da zastanemo, ponovo sastavimo listu prioriteta i više se posvetimo stvarima koje su neophodne, a odbacimo one koji baš i nisu. Zatim, utvrditi da li postoji partner koji će preuzeti odgovornost za zadatke koji muče mamu, mogu li se dodeliti neke obaveze i kućni poslovi deci. Ukratko, važno je napraviti razliku između onoga što bi moralo da se uradi i trebalo da se uradi, a onda bez pardona iseći sve “trebalo bi“ koji izazivaju stres. Biti proaktivan u borbi sa mentalnim teretom može imati zapanjujuće pozitivan uticaj na porodicu, jer je ipak lični život prekratak da bi se posvetio uparivanju čarapa ili savršenom kostimu za školsku predstavu.
ROĐENDAN U DEČIJIM RUKAMA
Majke su svesno počele da dozvoljavaju deci da preuzmu odgovornost nad rođendanskim zabavama, počev od toga koga će pozvati do mesta proslave, umesto da majka sve organizuje, pozivajući i decu i roditelje iz osećaja obaveze. – To mi je uštedelo bogatstvo na organizovanim proslavama u igraonicama, ali je značilo i izbegavanje nesuglasica koje sam prečesto viđala kod drugih roditelja – kaže jedna sagovornica portala She Knows.
Tekst: Milica Đorđević
Foto: Simone Falcetta, Olivier Desart
