Jednog sunčanog jutra u Londonu, oklevala sam na trotoaru. Dva kafića stajala su jedan uz drugi, dok se bleda puzavica provlačila kroz pukotinu u zidu koji ih razdvaja. Htela sam kafu i nisam imala velike zahteve: ovseno mleko, sto, i možda malo jutarnjeg sunca. Ipak, nastavila sam da se kolebam između ta dva kafića, analizirajući njih i njihove gotovo identične ponude na svom telefonu. Korisnik na Google Maps-u je rekao da levi ima odličnu kafu, dok je drugi tvrdio da nije kao što je nekad bila. Desni kafić imao je pričljive konobare, lisnato pecivo, i na moju nesreću, takođe dobru kafu. Obe opcije bile su dobro ocenjene, mada je jedan kafić imao nešto višu ocenu. Pregledala sam recenzije, zvezdice za uslugu, čistoću, pogodnost za decu. Nisam imala dete sa sobom. Tako sam stajala, ne ulazeći ni u jedan savršeno dobar kafić, trošeći ono malo sunca koje se tog jutra pojavilo u Londonu, s pogledom uporno usmerenim ka telefonu. Na taj način, dokazala sam sebi da je moj um slomljen, možda nepovratno.
Nije ništa novo reći da živimo u svetu gde primenjujemo statističku, kvantitativnu prizmu gotovo na sve. Sa svih strana okruženi smo morem lako dostupnih informacija – gde putovati, gde jesti, koji fen za kosu će vam pružiti najbolji učinak, koji frižider je najpogodniji za slaganje hrane. Može biti teško izvući se iz vrtloga neodlučnosti. Potrebna je neka vrsta unutrašnje snage da se stigne do kraja puta, pronađe odgovor koji donosi trenutak olakšanja! Uz to da se ne okrenete nazad kako biste ponovo započeli isti put, ponovo procenjujući već rešena pitanja, pretražujući stara mesta, otkopavajući zakopane dileme. Jer, šta ako postoji nešto bolje? Šta ako savršenstvo – idealan odmor, otvarač za konzerve ili kremasto rumenilo strpljivo negde na dohvat ruke i dalje čeka? Šta ako sam ušla u kafić s desne strane i onda saznala neku (magičnu, nepostojeću) informaciju koja bi me navela da izaberem levi?
Rangiranje je ušlo u popularnu kulturu decenijama unazad. Lista „100 najseksepilnijih žena” počela je 1991. IMDb-ove filmske rang liste počele su kao baza podataka zasnovana na mišljenjima publike 1990. godine. Moglo bi se reći da je sve počelo sa objavljivanjem „Balance des Peintres” francuskog kritičara Rogera de Pilesa još 1708. godine, gde je rangirao evropske slikare na skali od 0-20, prema četiri kriterijuma (kompozicija, dizajn, boje i ekspresija) i uneo svoje nalaze u tabelu.
U ljudskoj prirodi je težnja da sortiramo, kategorizujemo, smestimo stvari na odgovarajuća mesta, pokušavamo da pronađemo neki red u čudnom svetu. Ali u modernom danu, ocene i rangiranje više nisu kulturne arbitraže koje su nam nametnute. Postale su deo svakodnevnog života, primenjuju se u svakoj situaciji, bilo da je u pitanju pronalaženje mesta za večeru, odlazak na odmor, prosidba ili samo pravilno dubinsko čišćenje tepiha.
Ako su informacije dostupne, teško je ne tražiti ih – i zašto rizikovati sa nečim što nije provereno i pregledano od strane anonimnih korisnika, kada je alternativa odmah tu? Dok spontanost možda nije važna, recimo, u kontekstu kupovine usisivača, ona ima drugačije efekte kada istu logiku proširite na druga, subjektivnija iskustva (10 najboljih malih primorskih gradova za posetiti u Italiji) koja bi mogla imati koristi od slobodnijeg, smelijeg, individualnijeg pristupa.
Živimo u vremenu, piše autorka Rachel Connolly, gde se „čak i najmanje uzbudljivi potrošački izbori oblikuju u smislu neuhvatljivih najmodernijih opcija, dok se, s druge strane, nužno subjektivne stvari (romani, fakulteti, mesto za život) sve više predstavljaju kao potrošački izbori za koje postoji objektivno ‘najbolje’. Osnovu ovog sagledavanja sveta čini snažan, ali obmanjujući osećaj da možete postići savršenstvo, jednostavnim angažovanjem dovoljno informacija.”
Perfekcionizam je individualna osobina koju su psiholozi identifikovali kao sve prisutniju poslednjih decenija. To je takođe osobina koja, na mnogo načina, naglašava kulturni instinkt koji podstiče potragu, koliko god ona bila uzaludna ili trivijalna, za najboljim – i njena učestalost među mlađim ljudima možda nije slučajnost.
„Perfekcionizam se može posmatrati kao način suočavanja sa egzistencijalnom ranjivošću u trenutku u životu kada nedostaju relacijski resursi potrebni da se ostane postojan u ranjivom stanju,” zapaža psiholog profesor Per-Einar Binder i njegove kolege u studiji iz 2023. godine.
Dok je studija bila usmerena na pojedince, može se proširiti i na društveni kontekst – potraga za savršenstvom je način da ljudi postave bedeme između sebe i ranjivosti i inherentnog haosa sveta, koji se politički i ekonomski destabilizovao posebno u poslednjoj deceniji. Može se manifestovati kao oblik kontrole u svetu gde se malo toga može kontrolisati.
„Možemo razumeti perfekcionizam kao deo egzistencijalne psihodinamike, kao pokušaj da se kontrolišu nekontrolabilni i anksiozni aspekti ljudskog stanja,” objašnjava profesor Binder.
Kako onda uspevamo da se udaljimo od perfekcionizma i krenemo sami, da gospodarimo svojom sudbinom? Prvo, verovanjem da „najbolje” zapravo nije stvarno. Binder se osvrće na perfekcionističke subjekte u svojoj studiji: „Većina učesnika opisuje najbolje trenutke u svom životu kao one u kojima nije dominirala potreba da se postigne i ostvari, već kao trenutke jednostavnog ‘bivanja’.”
Drugo, prihvatanjem ranjivosti spontanosti, one koja je često ugušena i sputana potrebom da se pronađe „najbolje”.
„Spontanost može delovati kao rizik kada svi imamo stalni, lak pristup internetu, naizgled savršenom, beskonačnom vodiču,” kaže Connolly. “Ali u slučaju takog donošenja odluka možemo zaboraviti onaj osećaj sreće, samozadovoljstva i zadovoljstva pomešanog s olakšanjem – kada slučajno pronađemo nešto zaista sjajno.”
Kada usmeravamo kontrolu na trivijalnosti, pokušavamo da ostvarimo neki uticaj, osećaj kontrole, jer razmišljanje o tome koliko malo stvarne kontrole zapravo imamo u svetu može biti uznemirujuće.
Postoji stara izreka da će se „to”, šta god to bilo, desiti kada najmanje očekujete. To je fraza koju ponavljamo kada neko ima slomljeno srce, ili kada potraga za poslom ne ide baš najbolje, ili kada potrošimo novac. To je obećanje da će stvari doći na svoje mesto, ako prestanemo da se fokusiramo na njih, ako prestanemo da čeznemo, analiziramo i upoređujemo. Možda to nije istina u najdoslovnijem smislu, ali sadrži zrno istine: biti prisutan i oslobođen tereta analiziranja, merenja i očekivanja, puštajući vetrove da vas nose gde hoće, možda je najrazumniji način da plovite talasima ovog života.
Tekst: DIV YA VENKATARAMAN
Foto: Unsplash
