Kakve veze imaju veliki slikar Pol Gogen i Letnje Olimpijske igre 2024. u Parizu? Na prvi pogled nikakve, jer slavni francuski umetnik je preminio skoro čitav vek pre njih. Umro je tačno tri godine posle Olimpijskih igara u Parizu 1900. Ne postoji podatak da li ih je posetio, da li je gledao nešto od tih igara. Možda i postoji ali ja, kao polufinalista u kategoriji najvećih “lenština” retko idem u arhive ako one traže preko dva klika.
Ipak, pronašao sam svoju, tačnije ličnu verziju kopče Gogena i OI 2024 u Parizu. Takmičenje u surfu na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. će biti održano u spektakularnom ambijentu zaliva Teahupo, na ostrvu Tahiti. Ovo pacifičko ostrvo je francuska teritorija pa je sve “logično”. A biće oboren rekord najudaljenijih borilišta na nekim Olimpijskim igrama jer Tahiti je od glavnog grada Francuske udaljen preko 10.000 kilometara. U toj disciplini surferi neće imati dasku oslikanu u replici Gogenove slike, ali Gogen jeste slikao na Tahitiju. Njegovu sliku “Tahićanka” mlade Tahićanke poklonio je Muzeju kneza Pavla a danas je ona u Narodnom muzeju u Beogradu. A pre nekoliko godina jedna druga njegova slika urađena na Tahitiju- “Kada ćeš se udati?” prodata je za 300 miliona dolara. Trebalo bi tokom ovih već nepodnošljivih iznosa celzijusa da odete do našeg Muzeja i uživate u porcijama hladovine i umetničkih remek dela u koje spada i Gogen naravno.
Ove godine je leto nakrcano sportom. Evropsko prvenstvo u fudbalu pa Olimpijada. Već možete da predvite repertoar koji ćete zateći u baštama kafića. Ono kad se sa plejliste menjaju Tejlor Svift, Dua Lipa, ili domaći audiotjun treš a sa ekrana jedriličarstvo, streličarstvo, plivanje, paralelno plivanje…
Ja volim olimpijske noći. Te televizijske olimpijske noći. Pretežno ne razumem ništa od tih sportova, ali volim da se dešava na ekranu taj koktel svega. Tih besprekornih tela, kajrona, rekorda ispisanih digitalnim tačkicama na semaforima….
Obožavam letnje noćne TV prenose atletike. Okej, sada će, zbog toga što se OI održavaju u Evropi, biti uklopljena takmičenja u diretknom prenosu jer je u Parizu isti broj sati kao i u Beogradu (a i Šapcu “jer poljupce je Šapcu slala Mona Liza, noćni život na Balkanu bio je ko sred Pariza lalalala”) Ipak ja volim to večernje gledanje atletike. I često se tada bavim glupostima. Ali držim ih u sebi. Recmo kako to da onaj bacač kugle ili koplja zafrljače svoja “oružja” i sudije trče ka mestu dok su koplje i kugla još u letu? Kako se ne boje da bi baš moglo njih da probode ili odvali. O tome mogu razmišljati samo neznalice i budale kao ja. Jer nikada se to nije desilo u stvarnosti ali nikada ni ja nisam prestao da se bavim glupostima, ali i da ih na glas izgovaram. Mada mogao sam i da pronađem odgovor na ta pitanja. Možda je bilo preko dva klika do odgovora?
A imam kondiciju baš u tim glupostima koje mi padaju na pamet. Kao klinca me je, dok sam gledao olimpijade, često morilo jedno pitanje. I prvog vaterpolistu kojeg sam kasnije upoznao u životu pitao sam ono što mi je bilo za zubima godinama “Je li, gde završi onaj prsten na kojem stoji lopta prema kojoj idu dvojica vaterpolista suprotnih timova i ko prvi njemu lopta?” Jer taj prsten odmah nestane kako prvi ščepa loptu i baci je u rikverc saigračima. I dobio sam odgovor ali ko zna šta je taj, vaterpolista, mislio o meni.
Od bizarnih pitanja imam i ovo, ali malo mi je frka jer živimo u eri političke korektnosti a ja nisam nikakav mizogeni tip. Možda je pitanje pomalo mizogino, ali nije, i priznao sam da sam radoznao i sklon bizarnim pitanjima. Recimo u doba mojih početaka praćenja olimpijada atletičarke su bile daleko od ženstvenosti. Čak su bile i teorije zavere da su iz Istočnog bloka, iz carstva komunističkih zemalja, takmičarke zapravo takmičari. Bilo je doping kontrole ali ne i kontrole pola da bi razuverile svakakve budale ali te teorije su bile toliko idiotske da su u njih verovali samo oni koji su kasnije verovali u sve što bi dolazilo iz žanra teorija zavera. A onda su atletičarke postale lepše od top modela. Dobijale su veće ponude za editorijale od mankenki. Šta se desilo preko noći? Kako je sa padom Berlinskog zida pao i nekadašnji imidž atletičarki? Mada je on počeo da se menja i pre geopolitičkih promena.
A geopolitika, politika i Olimpjske igre? To su sve spojeni sudovi i retko kada su olimpijade prolazile bez politike. I ove 2024. će biti tako. MOK je rekao da ruski i beloruski sportisti neće biti deo ceremonije otvaranja pošto nastupaju individualno, ali će im „biti pružena prilika da dožive događaj”. Za sada se za Olimpijske igre u Parizu kvalifikovalo 12 ruskih i sedam beloruskih sportista. Na Olimpijskim igrama u Parizu oni će ovog leta moći da učestvuju, ali bez zastava, amblema ili intoniranja himni Rusije i Belorusije u slučaju da osvoje zlatnu medalju u nekom sportu.
Velike političke krize uvek su se odražavale na sportu, a najviše na Olimpijadi. U doba blokovske podele sveta bilo je odustajanja ekipa sa Zapada ili Istoka. Tek kasnije sam počeo da shvatam kako je to nepravedno prema sportistima. Kad gledamo te sjajne gimnastičarke i gimnastičare, koliko je tu truda. Četiri godine treniraš, ideš u neku salu, u nekom tvom gradu, ideš a prestiže te porše ili bentli moćnog fudbalera koji je će ga slupati posle noćnog provoda. Ti treniraš više od njega ali se gimnastika plaća manje nego fudbal. I još nešto. Fudbaler Mančester junajteda, kada promaši čitav gol sa pola metra, zviždi mu stadion, stave ga u mimove, na jutjub uz emotikone cerekanja… ali već za dva dana on igra novu utakmicu i može postići het trik, pa će odvrnuti saund sistem u svom poršeu ili bentliju i slaviti. A ti? Kao gimnastičar ili gimnastičarka? Ti treniraš 4 godine za taj dan. Iz neke možda daleke zemlje, gde i baba i tata i mama te gledaju u TV prenosu. Ni tata ni mama nisu otišli na posao da bi te gledali kako ćeš izvesti ono što si trenirala (o) skoro pedeset meseci. I šta ako se spotakneš, oklizneš, proklizaš na strunjači ili konju? Otišle su četiri godine tolikog truda za koji te nisu platili u iznosu jednog točka poršea ili bentlija onog fudbalera. Ko će čekati još četiri godine? A iako se ne oklizneš nego ti to urade zbog politike? Šta si ti uticao ili uticala na bombardovanje bilo gde u svetu. Ali plaćaš zato što su političari tako odlučili preko tvojih leđa, prepona, sati i godina treninga… Ovog tvog “kolegu sportistu ” iz poršea ili bentlija niko ne tera na bilo šta, pa ni na bojkot. Osim kladionice i još poneko a koja će kladionica dati za tebe i tvoju gimnastiku bilo kakve pare? Za tebe su samo mama, tata, baka, tvoj momak ili devojka.
Ove godine, na ovoj Olimpijadi, biće jedan sport kao novitet. Premijerno na ovim igrama – Brejkdens, ulični ples se iz nekadašnje njujorške pop kulture, a onda i iz opšte kulture, sada seli u olimpijsku disciplinu. Igrači će se nadmetati u muškoj i ženskoj kategoriji u formi battle – borba jedan na jedan. Trebalo bi po najavama da i Srbija ima svog predstavnika u Brejkdensu. Ko će to biti?
Olimpijada je i moda. Uvek se gledaju defilei sportista. Pa ko je koga obukao od tih sportista bogatih zemalja. Rambo Amadeus mi je jednom pričao u intervjuu kako je gledao otvaranje i defile na Zimskoj Olimpijadi u Sarajevu na kojoj je svirao kao mlad muzičar. Gledao je američku delegaciju obučenu u levis farmerke, kaubojske šešire i kaubojske čizme. I Rambo je tada kao klinac poželeo da ima kaubojske čizme i kaubojski šešir. U oči su mu zapala dva brata skijaša Stiv i Fil Mer od kojih je jedan počeo da psuje neposredno pred početak ceremonije otvaranja jer je izglancanom kaubojskom čizmom pre defilea ugazio u pseći izmet. I ove godine u Parizu će sigurno biti priče o odelima delegacija.
Kada smo kod Sarajeva i Olimpijade, pre mesec dana sam bio u ovom gradu i uverio se da je ta Olimpijada iz 1984. najviše urezana u život ovog grada uz nekadašnjeg predsednika Jugoslavije Jospipa Broza Tita. Bar sudeći po suvenirima koji s eprodaju. Vučko kao maskota te OI 1984. i Jugo Boss – sa logom Huga Bosa i slikom Tita. Kada je počeo rat u Bosni bilo je stranih ekipa koje su dolazile u grad i slikale zapuštena olimpijska borilišta kao bob stazu po kojoj su tada zujali rafali a ne brzi dvosed.
Jer Olimpijada promeni grad, zemlju, živote… Kad bi čuli za Kalgari da nije bilo Olimpijade, pa i za norveški Lilehamer u kojoj je takođe bila zimska olimpijada 1994. Možda je to pomoglo da svet sazna za taj grad pa i da Netflix baš tu smesti svoju seriju o zaštićenom svedoku. Ovog leta će opet ekrani biti nabaždareni na prenose sa olimpijskih borilišta. Tako ćemo posle četiri godine i posle svih Liga šampiona u fudbalu obratiti pažnju na one koji četiri godine treniraju da bi bili najbolji u sinhronom plivanju, streljaštvu pa i u brejkdensu.
Tekst: Branko Rosić
Foto: Profimedia
