Sigurno ste, makar i u obliku zalutalog klipa na društvenim mrežama (ili poruke koju vam je prosledila strina na vajberu), videli snimke sredovečnih slavnih žena iz različitih emisija kako se zgražavaju nad izborima mladih žena – slavnih, manje slavnih, pa i anonimnih. Spektar tema koje pokriva to zgražavanje je zaista širok, on sadrži svu problematiku koja bi mogla da se tiče svakog: odrastanje, školovanje, rad, seks, brak, rađanje, odgajanje dece, starenje, smrt. Ideološka pozicija sa koje se zgražavaju nije uvek ista – gospođe su ponekad sablažnjene time koliko su mlade žene danas slobodne, ležerne, raskalašne i bahate; dok ih ponekad ljuti što su savremene devojke previše uštogljene, konzervativne, rezervisane, umišljene, nemaju razumevanja za sada već mitološku raspojasanost prethodnih generacija. Kada se sva ta mišljenja skupe na gomilu, čini se kao da će mlada žena pogrešiti šta god radila, ili pokušala da uradi u svom životu.
Nasuprot tome, generacija Z, pa čak i malena “gen Alfa” (zastrašujuće vesti: najstarije devojčice iz generacije Alfa uskoro pune čitavih 15 godina i odavno imaju naloge na društvenim mrežama) ne ostaju nimalo dužne svojim pretkinjama i prethodnicama. Rešetanje žena starijih generacija ne zaustavlja se samo na tome gde smo pozicionirale razdeljak u kosi (ako je sa strane – demode si, ako je u sredini – koga foliraš da si mlada kad nisi), niti na tome što smo se sve naborale zbog zloupotrebe solarijuma ranih dve hiljaditih. Ne, one idu i u psihologiju – njihova retroaktivna analiza (nama) formativne TV serije “Seks i grad” na tiktoku ne štedi nijednu od četiri junakinje. Naše nekadašnje heroine su, tvrde, četiri iracionalne budaletine koje pružaju loš primer svim ženama i napravile su svojim delovanjem u seriji dugoročnu štetu od koje nijedna milenijalka ili ikserka neće uspeti da se oporavi. Mi, “četrdeset plus” dame, treba da se pokrijemo ušima ne samo zato što smo urnisale svet do te mere da mladi naraštaji ne mogu više da ga poprave, već i zato što zauzimamo prostor koji nam odavno više ne pripada. Najviše boli onda kada su zaista duhovite dok nas tako bezočno čereče.
Taj ženski međugeneracijski rat traje užasavajuće dugo, počeo je mnogo pre nešto što su nastali bilo kakvi mediji ili društvene mreže. Samo pitajte vaše bake kakav im je bio odnos sa svekrvama i brzo će vam postati jasno kakve krvave bitke se vode već vekovima… Ili milenijumima. Zašto je to tako? Zašto ne možemo da budemo složne i solidarne uprkos generacijskim razlikama, zašto jedne drugima stvaramo pritisak koji je objektivno suvišan? Šta je to toliko važno da je pol koji tradicionalno važi za miroljubiv, saradljiv i tolerantan toliko sklon tome da sam sebe ugrožava?
Odličnu ilustraciju ovog fenomena pronašla sam u filmu “Supstanca” francuske autorke Korali Faržea koji je dobio nagradu za scenario na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu. Ovaj visoko estetizovani bodi-horor (koji na trenutke deluje više kao reklama za estetsku hirurgiju nego kao upečatljiva satira) priča tragikomičnu bajku o sredovečnoj zvezdi TV fitnesa Elizabet Sparkl. Nakon što je protiv njene volje produkcija penzioniše za njen 50. rođendan, glumica konzumira eksperimentalnu supstancu koja će učiniti da se iz njenog tela stvori mlađa i lepša verzija nje same, prelepa Sju, i u koju će, jednom u dve nedelje, Elizabet moći da useli svoju svest i upravlja njom. U uputstvu za korišćenje dvojnice od krvi i mesa, misteriozni proizvođači supstance upozoravaju korisnicu više puta: “Zapamti, vas dve ste JEDNO.” To na početku deluje kao suvišno upozorenje jer je jasno da su njih dve jedna duša u dva tela. Međutim, ljudski um je, kao što znamo iz narodnih izreka, đavolje igralište, pa tako ovo uputstvo nije istaknuto zabadava. Iako sve na početku deluje kao idiličan aranžman (ako izuzmemo vrlo krvave i bolne procese transfera svesti, ali lepota boli, kao što smo dosad valjda naučili), jasno je da će Elizabet i Sju zaratiti. Zapravo, to da su njih dve jedno, odnosno jedna, je prva stvar koju obe zaborave. Ne želim da kvarim rasplet filma onima koji ga još nisu odgledali, ali verujte da je od prvog kadra jasno da je klasični hepiend – nemoguć.
Film ima vrlo intrigantno polazište, ali traje toliko dugo da sam imala vremena i da meditiram malo na razne teme, pa i da razmislim na šta me je podsetio rat glavne junakinje sa samom sobom. Asocirao me je, prvenstveno, na bes koji me obuzme svakog puta kada osetim da se od mene očekuje da se takmičim sa drugim ženama u kategorijama koje ne bi trebalo da budu predmet takmičenja. Znate već i sami (pomenula sam ih u prvom pasusu): odrastanje, školovanje, rad, seks, brak, rađanje, odgajanje dece, starenje, smrt. Ogromni naslovi iskaču odasvud: “Ona je savršena: raskošna karijera i petoro dece – žene, moguće je!”, “Imala je karijeru, a sada odgaja decu i brine o mužu – žene, ona je uzor!”, “Sve je stvar dobre ogranizacije: žene, ona sve stiže i ne žali se!” “Ima devedeset godina i ten kao da je tinejdžerka: ‘sve ide iz glave’ – žene, poslušajte je!”, “Žene, ovo je deset stvari koje morate da učinite da bi vas on zavoleo!”.
“Žene – ovo, žene – ono, žene – slušajte, žene – uradite, žene – grešite, žene – ne znate!” Invazija imperativa.
A žene klikću li klikću, ulovljene u ove jednostavne, ali efikasne besnolovke.
Pošto sam i sama sredovečna i proučavam medije najmanje dvadeset godina, dovoljno sam tokom tog perioda oguglala na “rage bait”, pa naslovi ne uspevaju da mi budu okidač za gnev, ali me radoznalost ubije poput poslovične mačke i ja prosto moram da kliknem na komentare. A u tom ukletom prostoru bukti strašan okršaj između mlađih i starijih žena koje se upiru iz petnih žila da dokažu svim zainteresovanim (čitaj: muškarcima) da su baš one te koje znaju više i bolje. Ulje na vatru, normalno, dolivaju upravo anonimni muškarci koji komentarišu da bi dobili reakcije, bilo kakve reakcije – samo da ih neko primeti.
“Pa šta!” – reći ćete. Svi znamo kako funkcioniše tržište, provokativni naslovi privlače preglede i tako donose novac. Ako te ne zanima – ne klikći. Ako si iznad toga, ne čitaj tekst, a pogotovo nemoj da pratiš komentare. Ne učestvuj. Ignoriši. Ono što svi kolektivno ignorišemo, vremenom će nestati… Kažete vi.
Eh, ali baš kao što Elizabet Sparkl živi u svojoj dvojnici, a dvojnica živi u Elizabet i međusobno se truju zloćudnim mislima, tako su i te prozivke koje mi, žene, dobijamo u medijima postale – deo nas. Apsorbobovale smo ih u sva tkiva i sada ih gajimo u onom najdubljem, najitinmnijem delu mozga. Ubeđene smo da su to naše, autentične misli, a ne paraziti. U to sam sigurna, jer sam zatekla samu sebe kako se tokom samo jednog hormonalnog ciklusa organski i bez ikakve supstance pretvaram iz Elizabet u Sju i natrag.
Početkom svakog meseca ja postajem nepobediva, prelepa, snažna i genijalna. Sa prezirom, pa čak i gađenjem, gledam svoje fotke s kraja prošlog meseca kada sam bila iscrpljena, stara, slaba, rastrojena i mislim “Bože, Stanislava, kakva si ti krpa za brisanje poda. Saberi se i počni da radiš na sebi. Možeš sve što želiš, sve je stvar dobre organizacije, prestani da kukaš i da se vadiš na godine, drtino izanđala!”. U tom periodu započnem 457 novih projekata i obećam svim ljudima koje poznajem da je baš ovo mesec kada ću konačno učiniti sve što mogu za njih i postati njihova najomiljenija osoba.
Krajem svakog meseca ja postajem umorna, bolesna, matora i deprimirana. Ljutito skrolujem kroz sva obećanja zadata dok sam bila mlada i jaka (pre dve nedelje) i shvatam da me je moja dvojnica prevarila. Uvalila mi je gomilu nemogućih zadataka, a uz to me i izvređala. Ne zna ona kako je to kad si star i iskusan, ne zna ona šta je čeka jednog dana kad se energija potroši. Potajno planiram da joj se nekako osvetim za sve, kao da to nisam ja sama. Kao da sam zaboravila da smo jedno.
I eto objašnjenja otkud svi ti nepotrebni ženski međugeneracijski ratovi. Industrija lepote, zdravlja i pokornosti, naravno, melje sve pred sobom sa ciljem da mladima proda prevenciju starosti, a starijima povratak u mladost, pritom skrivajući istinu da su oba cilja jednako nedostižna. Razdvajaju nas u kategorije, slažu u stereotipe. Za to vreme, mi se kačimo na udice, besnimo i naručujemo, ne bismo li stekli prednost u tom beskonačnom okršaju. Uporno dokazujemo jedne drugima da smo bolje od nas samih. A rešenje je, sasvim moguće, put ka konačnom miru i ujedinjenju, i tako što ćemo poslušati jednostavno uputstvo proizvođača “supstance” iz filma – da zapamtimo da smo sve mi jedno. Ljutita sredovečna voditeljka šou programa i nervozna mlada influenserka sa Tik Toka, moja smotana pokojna prababa i tvoja mala brbljiva sestra od tetke, sve smo mi – JEDNA.
Tekst: Staša Koprivica
Foto: Freepik
