U 2025. godini, biografski filmovi još uvek dominiraju filmskom industrijom, ali se postavlja ključno pitanje: da li je ovaj žanr postao formula koja ugrožava samu umetnost pripovedanja? I dok su prošle godine filmovi poput Maria, Priscilla, A Complete Unknown i The Last Dance privukli veliku pažnju, javlja se zabrinutost da biografski filmovi često previše liče jedan na drugi – sa istim glumcima, istim pričama, pa čak i istim emocionalnim udarcima. Ako su biografski filmovi postali formula, šta se dešava sa kreativnošću?
Filmovi zasnovani na stvarnim životima zvezda i istorijskih ličnosti donose nam priče koje bismo inače teško čuli – ali kada ove priče postanu suviše predvidljive, gubi se čar. U 2025. godini, mi gledamo The Last Dance, film o usponu i padovima Avicii-ja, kao i Priscilla, koji istražuje ljubavnu dramu između Priscille Presley i njenog slavnog muža Elvisa, ali i dalje se postavlja pitanje: koliko duboko zapravo idu ovi filmovi?
Iako je Priscilla donela prelep vizualni prikaz života legendarnog para, film je kritikovan zbog toga što nije otišao dovoljno duboko u komplikovane dinamike između njih. Priscilla Presley je bila više od samo „tropske princeze” iz Elvisovog života, ali film to nije dovoljno istražio, što je mnoge filmofile ostavilo s osećajem da je priča nedovršena.
Da li je biografski film postao industrijska mašina?
Ovaj trend biografskih filmova, koji je nastao još u 2010-im godinama, ponovo se probudio sa ogromnim uspehom filmova poput Bohemian Rhapsody i Rocketman. Ali, sa svakim novim filmom postaje jasno da žanr često više služi kao marketinški alat nego kao iskren pokušaj da se prikaže nečiji život. Back to Black, biografski film o Amy Winehouse, npr., izazvao je pomešane reakcije, dok je izostao dublji pogled na njene unutrašnje borbe, a fokus je više bio na njenoj karijeri.
Mnoge od ovih filmova smatramo uspešnim samo zato što su izazvali emocije, ali ono što često nedostaje je rizik – kada filmski reditelj i producenti odluče da predstave neku stvarnost koju možda publika ne želi da vidi, kao što su mračniji delovi života samih protagonista. Tako je, na primer, film o Elvisu Presleyju, Elvis Baza Luhrmanna, propustio da se bavi njegovim tragičnim poslednjim godinama života, ostavljajući ga kao heroja bez pravih manjkavosti.
Kako su biografski filmovi sve popularniji, javlja se pitanje: Da li su oni postali samo još jedan alat za stvaranje glamuroznih, komercijalnih verzija stvarnih ljudi, koje zaboravljaju da prikažu njihove stvarne borbe i slabosti? Kritičari često napominju da su biografski filmovi postali žrtve vlastite popularnosti. Filmovi poput Scoop, koji je izneo kontroverzni intervju princa Andrew-a, samo još više ističu trend u kojem istorijske figure, još uvek žive ili tek nedavno preminule, postaju objekti za filmske adaptacije, pre nego što je prošlo dovoljno vremena da se istinske dimenzije njihovih života objektivno sagledaju.
Filmove poput The Last Dance i Avicii I’m Tim, koji se bavi poslednjim danima Avicii-ja, ne može se posmatrati samo kao tribute, već kao prilika za širenje priče, jer njen kraj nije bio samo tragičan, već kompleksan, a film je pokušao da ga predstavi bez stvarne unutrašnje analize. Ove površinske prikaze života koje su sada postale ustaljeni obrazac, previše se fokusiraju na spoljašnju sliku, a ne na unutrašnje borbe.
Uspon biografskih filmova: Zasićenje tržišta i potreba za novim pristupom
S obzirom na to da je biografski film postao toliko dominantan, pitanje je – može li se ikada umoriti publika? Bez obzira na to što publika ostaje fascinirana stvarnim životima velikih ličnosti, zabrinutost da će tržište biti prezasićeno je sve veća. Da bi filmovi ostali relevantni i angažovali novu generaciju gledalaca, neophodno je da istraže ne samo uspehe, već i složene lične i društvene izazove svojih junaka.
Kako je to objasnio jedan filmski kritičar, biografski filmovi bi trebalo da prepoznaju „ljudskost“ svojih subjekata. Ne bi trebalo da ih prikazuju samo kao heroje, već i kao ljude sa manama, greškama i teškim trenucima, jer to je ono što zapravo pravi priču vrednom pažnje. Filmski reditelji bi morali da se „odvoje“ od toga da budu samo producenti zabave i počnu da snimaju filmove koji izazivaju istinsku refleksiju i saosećanje.
Hoće li biografski filmovi potonuti u istu zamku?
S obzirom na sve ove izazove, budućnost biografskih filmova postavlja pitanje da li će se žanr previše osloniti na marketinške tehnike, dok će stvarna umetnost pripovedanja nestati. Na kraju, da bi biografski filmovi zadržali svoju relevantnost i autentičnost, potrebna je promena u pristupu – hrabro ispitivanje života svojih subjekata sa svim njihovim svetlim i tamnim stranama, bez straha da se uđe u neprijatne i neprikosnovene teritorije. Na kraju, to je jedini način da se zadrži istinska snaga ovog žanra.
Filmovi i serije koje jedva čekamo da gledamo u 2025.
Foto: Profimedia
