Milunka Savić je najodlikovanija žena vojnik u svetskoj istoriji. Britanka Flora Sends bila je jedina strankinja sa činom kapetana u srpskoj vojsci. Slikarka Nadežda Petrović je izabrala borbu, rame uz rame sa svojim narodom. Ne znamo da li su se one upoznale tokom Velikog rata, ali sada, stotinak godina kasnije, evo ih zajedno na sceni, u drami Žensko srce u šinjelu, koju je napisao Mihajlo Vitezović, a režirala Mirjana Karanović. Predstavu izvode Milana Nina Grahovac kao Milunka, Jovana Petronijević kao Flora i Vesna Šašić Paštrović u ulozi Nadežde. Kako je raditi sa rediteljke, koja im je bila i profesorka glume, one se slažu: «Kada ona kaže da je nešto dobro onda je to tako, ali dok to ne izgovori, potrebne su litre i litre znoja.”. Tri glumice su Žensko srce u šinjelu predstavile i publici u Pekingu. Za magazin Grazia one otkrivaju kako ih je sudbina velikih žena promenila, ko su danas moderne heroine i kako ih je razumela publika na drugom kraju sveta.
Vesna: Ne može se rečima opisati koliko je bilo veličanstveno, dostojanstveno, sa koliko poštovanja i ljubavi smo primljene od publike.Nakon predstave smo dugo razgovarale sa publikom. Srećne smo. Ponosne. Bilo je zaista veličanstveno. Nema čoveka koji je nakon naše predstave bio ravnodušan. Sudbine ove tri hrabre žene dirnule su Kineze isto kao i naše sunarodnike. Zauvek ćemo pamtiti zagrljaje ljudi koji su gledali predstavu, smeh i suze, i prijateljstva koja smo stekle u Pekingu.
Nina: Gostovanje u Pekingu je nadmašilo sva očekivanja. Veći deo publike su bili Kinezi. Došle su i mlade Kineskinje i Kinezi koji studiraju srpski jezik na Pekinškom univerzitetu. Na moje pitanje zašto su se odlučili baš za srpski jezik odgovorili su “Zbog velikog prijateljstva između Kine i Srbije”. Kinezi su veoma srdačni, ljubazni i topli, spremni da pomognu. Iako je Peking grad od 23 miliona stanovnika, vlada harmonija. Poseban kontakt smo ostvarile sa direktorkom Srpskog kulturnog centra Ivo Andrić Tanjom Soldat koja je zajedno sa zaposlenima, An i Cajem, učinila da se osećamo kao kod kuće.
Spremajući predstavu, šta je svakoj od vas palo najteže, a sa čime ste najlakše mogle da se poistovetite?
Jovana: Stalno sam strepela da li ću ikada moći da prikažem veličinu Flore Sends. Lako sam se poistovetila sa njom jer je bila puna života i neustrašiva. Volela je ljude i Srbiju više nego svoj život. Hvatala sam se u razmišljanju na probama, kako bi to moja Flora uradila. Kada na takav način počnete da mislite, onda ste lik osvojili. Osvojiti znači uraditi.
Vesna: Prikupiti građu za tekst. Odabrati pravi tim. Trudimo se da predstava traje. Da je pogleda što više ljudi. Ali, naše heroine zaslužuju mnogo više od toga.
Nina: Predstavu smo radile u sopstvenoj produkciji, što dovoljno govori o organizacionim izazovima. A ja, najlakše sam mogla da se poistovetim sa scenom kada lik koji tumačim hoće da odustane od svega, ali na kraju ipak smogne snage da nastavi.
Čini se da se o ovim junakinjama danas ne zna onoliko koliko bi trebalo.
Vesna: One su deo našeg kulturnog nasleđa i mišljenja sam da svaka nova generacija mora da sazna šta su učinile za svoju zemlju i narod. Čitale smo biografije, posećivale izložbe na temu Prvog svetskog rata, sarađivale sa stručnjacima iz Muzeja nauke i tehnike. Za lik Nadežde, pročitala sam zbirku njenih pisama, pomno smo posmatrale njene radove u Narodnom muzeju Srbije. I dalje istražujemo naše junakinje.
Nina: Materijala ima, ali se o ovim sjajnim ženama mora govoriti više. To i jeste deo naše male misije: da ih otrgnemo od zaborava.
Jovana: Naš tekst je pisao Mihajlo Vitezović, mladi pisac koji je uspeo da prenese i ličnosti naših junakinja i atmosferu u kojoj su živele. Mirjana Karanović im je dala im život dodajući im naše lično iskustvo – u predstavi dosta ima podudaranja sa našim životima. Pri tom ne mislim na rat, nego na neke situacije u kojima je većina žena bila izložena. Mislim da bi trebalo uvesti u srednje škole ove likove, jer malo je omladine koji znaju uopšte o Flori.
Kako se iz perspektive savremene žene ulazi u cipele istorijskih ličnosti?
Nina: Bio nam je najveći izazov igrati žene od krvi i mesa, plašile smo se da ne upadnemo u zamku igranja žena heroja kao iz akcionih filmova. One su bile vrlo jednostavne u ljubavi prema domovini, bez mnogo velikih reči ljubav su pokazivale delima.
Jovana: Da, uvek me je to fasciniralo, kako su prešle Albaniju. Kako su samo uspele i bile tako uporne i hrabre. Kada god mi je teško u životu, ili kada pomislim da će biti nešto teško, uvek mi Flora dođe na pamet. Hej, ona je prešla Albaniju, a ti Jovana kukaš kada ti je hladno.
Vesna: Svakako nije bilo lako shvatiti svu veličinu njihove žrtve, a tumačiti likove plemenitih i hrabrih žena je velika odgovornost. Ipak, pokušale smo da ih predstavimo i kao ljudska bića sa svim njihovim vrlinama i manama, željama, nadama, htenjima.
Koja scena iz predstave vam je posebno draga? A replika?
Vesna: Njihovi životi su toliko fascinantni da bih za svaku njihovu pojavu mogla da kažem da je gotovo biblijska. Izdvojila bih moju repliku koja za mene predstavlja sažet opis predstave: Tri žene. Same. Niko ih nije terao. Otišle u rat da se bore za srpski narod.
Nina: Kada Milunki francuski novinar iskazuje divljenje što će biti odlikovana, a ona mu na to jednostavno odgovara: “Ja bacam bombe, ordenjem neka se bave drugi!” i opet dolazimo na ono – dela, a ne reči!
Jovana: Prelazak preko Albanije. Kada Flora kaže “Nemamo izbora, regrupisaćemo se i krenuti u napad”. Sanjala od detinjstva da puca iz puške. Bila je jedina žena kapetan u srpskoj vojsci. Posle Drugog Svetskog rata bila je jedina žena taksista.
Ko su savremene heroine kojima se divite?
Vesna: Majke. Bake. Umetnice. Domaćice. Preduzetnice. Učiteljice. Profesorke. Žene rukovodioci. Žene vojna lica. Sportistkinje. Književnice. Nije lako biti žena u današnjem svetu.
Nina: Divim se ženama koje se svakodnevno bore za bolje sutra. Počev od onih koje smognu hrabrosti da kažu stop nasilju u porodici, pa onih koje se trude da rade pošteno, održavajući svoj integritet i ne pripadajući nijednom “klanu”, do onih koje se istinski trude pomažući drugima da ovaj svet učine boljim. Znam da ovo zvuči idealistički ali ja sam po svom “političkom” ubeđenju nepopravljivi idealista!
Jovana: Divim se svim ženama koje su uspele da prevaziđu svoje probleme i postanu srećne. Divim se samohranim majkama koje izvode na put neke nove generacije.
Kako žene koje igrate mogu da inspirišu savremenu ženu?
Jovana: Ima mnogo žena koje nisu bile u ratu, ali se bore poput naših junakinja. To su žene koje srećemo na ulici, žene koje su samohrane majke, žene iz komšiluka. Baš zbog njih sam ponosna što sam žena, i što igram jednu od njih. Niko od nas ne zna kroz šta neka žena prolazi u životu. Ne mora to da bude samo ženska muka. Svaka osoba ima svoje lične bitke.
Nina: Imale smo i deo muške publike koji je plakao na našoj predstavi, tako da volimo da se našalimo pa kažemo: nije pravi frajer onaj koji ne zaplače kad gleda “Šinjel”.
Vesna: Volela bih da što više žena pogleda našu predstavu jer ona i te kako može da ih ohrabri i inspiriše.
foto: Dragan Jereminov
tekst: Marina Lučić
