Lionsgate je bio zabrinut da se najnovija inkarnacija filma “The Crow“ ne označi kao rimejk ili ponovno pokretanje, iako, vraćajući uspavanu franšizu na ekran, on se ipak kvalifikuje kao drugo. Ovo zaista nije rimejk, čak i ako ovaj put scenario uzima još veće slobode sa izvornim materijalom iz originalnih stripova J. O’Barra nego adaptacija iz 1994. godine. Taj film je upisan u kolektivnu svest uglavnom zato što je Brandon Lee preminuo u nesreći na setu dok ga je snimao. Njegov proboj u karijeri postao je spomenik koji bi bio poetično morbidan čak i bez pečata stvarne tragedije.
Poređenja vođena sentimentalnom naklonošću retko su laskava, pa je razumljivo što je studio želeo da ih udalji koliko je moguće. Već je bilo jasno da će biti teško za projekat koji se razvijao preko decenije, menjajući brojne reditelje, scenariste i zvezde pre nego što je stigao do gotovog proizvoda, dok su neki verni fanovi i rani recenzenti već pripremali noževe za kritiku. Ali ako uspete da izbacite prethodne “Crow” filmove iz glave, film Ruperta Sandersa, reditelja “Snow White and the Huntsman“, funkcioniše u značajnoj meri na sopstvenim osnovama — kao sanjiva fantastična triler priča koja je krvava, ali na čudan način privlačna.
Sporiji u tempu od većine današnjih zabavnih filmova, ovaj ima ton manje superherojski, pop-gotički ili borilačko-umetnički nego što bi gledaoci mogli očekivati od prethodnih nastavaka. Ova reinterpretacija predstavlja elegantnu, ali dislociranu priču o osveti i ljubavi koja nije siguran pogodak. Ali takođe nije ni neizgledni promašaj.
O’Barr je osmislio serijal stripova (koji je počeo da izlazi 1989. godine) kako bi izrazio tugu i bes nakon smrti svoje verenice u sudaru sa pijanim vozačem. U grafičkom romanu i hit filmu Aleksa Projasa, loši momci su gradski kriminalni ništarije, karikaturalni grubijani na ivici između “Dick Tracy” i nastavka “Death Wish”. Međutim, u scenariju Zacha Baylina i Williama Schneidera, negativci su izopačeni bogataši suviše dobro povezani da bi se suočili sa posledicama svojih zločina, slično filmu “Blink Twice” koji se otvara istovremeno.
U neimenovanom gradu, Shelly (britanska pop zvezda FKA Twigs) je pevačica u usponu koja se neoprezno povezuje sa hedonističkom scenom koju finansira misteriozni tajkun Vincent Roeg (Danny Huston), koji je uvek u potrazi za novim talentima. Na njegovim zabavama, dobri ljudi kao da su prisiljeni da rade loše stvari. Kada njeni prijatelji Zadie (Isabella Wei) i Dom (Sebastian Orozsco) snime dokaze o takvim delima, brzo bivaju otkriveni, stavljajući sve u opasnost. Roeg nije neko sa kim se šali — on je bukvalno prodao svoju dušu đavolu, dobijajući dugovečnost i luksuzan život u zamenu za slanje duša “nevinosti” na poznato mesto. “Ideš u pakao da ja ne bih morao”, kaže nesrećnoj Zadiji.
Bežeći od njegovih poslušnika (uglavnom likova koje igraju Laura Birn, David Bowles i Karel Dobry), Shelly uspeva da bude uhapšena i osigura da je policija pošalje u fantastični državni rehabilitacioni centar. Tamo sreće Erica (Bill Skarsgard), dugog, anksioznog samotnjaka koji joj se dopada — i zašto ne? Sa njegovom frizurom na nulu, brojnim tetovažama i slatko sardoninim izgledom, često bez majice, Eric podseća na Pete Davidsona sa ličnim trenerom svetske klase. Ova dva navodna autsajdera deluju kao simpatični, privlačni ljudi sa žurki, tipovi čiji višak kul odeće i dostupni smeštaj nisu objašnjeni nikakvim očiglednim prihodima ili prošlošću. Njihova laka povezanost se ubrzava kad se ispostavi da ni rehabilitaciona ustanova nije sigurna od Roegovih ljudi.
Njih dvoje beže, njihova hemija se povećava tokom onoga što je u suštini dug montirani snimak zaljubljivanja — ovaj “Crow” uzima svoje vreme pre nego što stigne do dela osvete, za razliku od ranijih nastavaka franšize koji su srećne trenutke svodili na flešbekove. Ali zlo na kraju sustiže par, koji biva ubijen. Eric se tada budi u industrijskom pejzažu Limbu gde ga entitet po imenu Kronos (Sami Bouajila) obaveštava da je mrtav… uz jedan uslov.
Neke duše, kako mu kaže, vodi vrana do zagrobnog života. Druge, previše opterećene nedovršenim poslovima, pronalaze svoju pticu koja ih vraća na smrtnu ravan. Sve dok je zaštićen čistoćom svoje tuge i ljubavi, Eric može da se oporavi (iako bolno) od svakog kaznenog udarca koji mu Roegovi egzekutori zadaju. Drugu polovinu filma provodi ubijajući se do vrha hijerarhije, što kulminira u složenoj, krvavoj konfrontaciji jednog čoveka protiv privatne vojske, uz opernu izvedbu. (Ta operna kuća mora imati neverovatnu zvučnu izolaciju, jer su posetioci nesvesni neprekidne pucnjave odmah izvan sale.) Ova sekvenca podseća na klimatske “bale metaka” u Kopolinim filmovima “The Cotton Club” i “The Godfather Part III“, postižući nešto od njihove svesne smelosti.
To je dobra scena, a kasnije postoji i pristojan oproštaj za Roega, čije je ime sigurno cinefilin štos. Na drugim mestima, Sandersov “Crow” može nedostajati hitnost, ali ne izgleda da cilja na nju. Niti ima ikakvu stvarnu dubinu emocija, uprkos novoj koncepciji da Eric misli da može nekako izvući Shelly iz podzemlja, poput Orfeja i Euridike. Umesto toga, film ima neku vrstu zbunjene, lebdeće atmosfere koja samo povremeno deluje tromo.
Mračna strogost stripa i bogata klaustrofobija prvog filma ustupaju mesto elegantnijem, prozračnijem izgledu koji kreiraju širokougaone kompozicije direktora fotografije Stevea Annisa, dobro odabrane lokacije u Pragu i Nemačkoj, produkcijski dizajn Robina Browna (koji je naveo Tarkovskog “Stalker” kao jednu inspiraciju), i razigrani kostimi Kurta i Barta. Specijalni vizuelni efekti su suzdržani, osim te svuda prisutne vrane.
Dok je Proyasova vizija iz grunge ere žudela za MTV-om, stil i raspoloženje ovde imaju sasvim drugačiji, nešto uzvišeniji ukus. Čak i kada je nasilje veoma “hard R”, nema osećaja da se uživa u ljigavim pulp zadovoljstvima. Dovoljno je zadovoljavajuće, ali ima poluodvojen efekat — slično izboru muzike za zvučnu podlogu, koja se oslanja na donekle neusklađene pesme iz ’80-ih poput Joy Divisiona, Gary Numana i sličnih, za razliku od punog, rokerskog zvuka uz koji je Brandon Lee radio svoje akrobacije. Gluma je efektna na načine koji su prilično suzdržani s obzirom na oskudno napisane likove, izbegavajući preterano široke poteze.
Verovatno neće biti velike potražnje za još jednim nastavkom, niti je verovatno da će Sanders ući u trag onih koji su se suočili sa prokletstvom “Crow” filmova. Ali u konkurenciji današnjih strip prilagođavanja, njegov film je turoban, krvav i stilizovan — i barem neće ostaviti gorak ukus u ustima većini gledalaca.
Foto: Profimedia
