Priča ide ovako: u avgustu 1973, u jednoj stambenoj zgradi Bronksa, osamnaestogodišnji Klajv Kembel pravi back to school žurku. Kao obično, igralo se uz pesme Džemsa Brauna, Arete Franklin, The Metersa… Samo jedna stvar je bila drugačija. Klajv, kasnije poznat kao DJ Kool Herc, zna da je podijum za igru srce svake zabave. I otkriva kako da održi ritam. Stojeći iza dva gramofona, sa dve kopije iste ploče, kreira jedan besprekorni “brejkbit” – produžuje instrumental na ploči koji naglašava ritam bubnja, a to plesači najviše vole, jer mogu da pokažu svoje umeće. To je, naravno, samo jedna verzija o “velikom prasku” hip-hopa.
Ako govorimo o repovanju kao trenutku kada su di-džejevi progovorili preko nasnimljene muzike ili počeli da bacaju rime, onda ovaj pravac postoji i duže od 50 godina. Ali, hip hop je dugo morao da se bori za mesto u pop kulturi, suočavajući se sa preprekama koje nisu bile samo muzičke, nego i rasističke, pravosudne, lokalpatriotske. Zato je zahtev da ima rodonačelnika, datum nastanka, a time i zlatnu godišnjicu, način da se pokaže njegova važnost, stablnost i budućnost. Prošle godine, DJ Herc je uveden u Kuću slavnih rokenrola kao pionir di-džej tehnike manipulisanja pločama koju je nazvao “ringišpil”. Bio je to dobar uvod da od ove godine, u avgustu, hip hop krene u misiju proslave 50. rođendana širom sveta: na koncertima i turnejama, na takmičenjima i izložbama, mnogi di-džejevi, reperi, brejkdenseri, grafiti umetnici i dizajneri ulične mode pokazaće šta umeju. Zajednički moto organizatora je: “Zabavljamo se sa svrhom”. Ili, kako je to objasnio veteran Ice-T: „Učinimo 50. godišnjicu hip-hopa vremenom za angažovanje. Gledajte u budućnost, podržite i izvršite promene!“
Hip-hop je danas izvor stalnih inovacija. Nastao na tradiciji roka, soula i džeza, slabi im stisak u kulturi, razvijajući se munjevito. Novi stilovi su brži od jedne godine i umnožavaju mu mogućnosti. Muzičke granice su odavno preskočene. Hip-hop je utkan u televiziju, film, modu, reklame, književnost, politiku. To je lingua franca, univerzalni jezik kojeg je nemoguće izbeći. Žanrovski je narastao u neposlušnog giganta, kojeg ne možete razvrstati po fiokama, pa je razumno da se oslonite na kakofoniju. Mnogo glasova treba da se čuje i oni se neće uvek složiti. Rame uz rame, tu su stilski inovatori, pa superzvezde krosovera (prelaska u drugi stil), zatim regionalni heroji i ličnosti koje su poznate samo na mikrotržištu. Svi zajedno, oni su porodično stablo žanra, ono koje naglašava načine na koje su se reperi – bez obzira iz kojeg grada ili ere dolaze – borili sa sličnim okolnostima, kreativnim pitanjima i preprekama. Oni pričaju sagu o muzičkom pokretu sa ulice koji je postao temelj ključnih promena u kulturi poslednjih decenija.
No, pre pedeset godina, o takvom ishodu se još nije ni sanjalo. Sedamdesetih, nakon što su se žurke crnaca i Portorikanaca u Bronksu preselile u noćne klubovima, a di-džejevi se izdigli iznad tradicionalne uloge puštanja ploča, prvi MC-evi (Master of Ceremony) počeli su da recituju na nove ritmove. Ubrzo su vešti trgovci upakovali i prodavali deo ovih spontanih, živih događaja koji je bilo najlakše preneti: rep. Ili, kako je to primetio KRS One: “Rep je nešto što radiš. Hip hop je nešto što živiš”.
Još pre no što je Sugarhill Gang objavio pionirsku rep pesmu „Rapper’s Delight”, hip hop je primećen u celom svetu. U to vreme, svi izvođači su bili simboli nekomformizma. “Rep je nešto što radiš. Hip hop je nešto što živiš”, primećuje KRS one. Run DMC se emituje na MTV-u, LL Cool J u hip hop umotava romantične priče, Public Enemy prenosi političke poruke. Danas se ovi umetnici, zajedno sa imenima poput Grandmaster Flash, The Beasty Boys, LL Cool J smatraju dedovima hip hopa. Iako različiti, svi su negovali jednu zajedničku nit: njihovi tekstovi bavili su se bavili stvarnošću života nižih gradskih klasa. Sledeći preokret se dogodio polovinom osamdesetih, kada je reper i glumac Ice-T objavio prvi album i otvorio put onome što su mediji prihvatili kao gangsta rap. Tekstovi, pesme i video snimci postali su agresivni i puni prekora, kao u pesmi „Cop Killer” Body Counta, koja osuđuje postupanje policije prema crncima.
Hip-hop je postao veliki biznis, ali i svetska kontrakultura. U zoru devedesetih, ušao je u globalni mejnstrim. Zahvaljujući radu Bigiea Smallsa, poznatog kao Notorious B.I.G i Puff Daddyja, Tupaca Shakura i Dr. Drea, Bad Boysa i Death Rowa, Snoop Doga i N.W.A, usadio se u centru pop muzike, lako rušeći otpor onih koji su verovali da će rok vladati zauvek. Na prelazu milenijuma, centar moći žanra se pomerio na jug, gde je cvetao (uglavnom daleko od nadzora velikih izdavačkih kuća) u Majamiju, Hjustonu, Virdžiniji, Atlanti, Memfisu. 2 Live Crew, Geto Boys, Missy Elliott, Outkast, Three 6 Mafia – svako je uzeo ponešto s američkih obala i stvorio novi žargon i zvučne okvire. Hip-hop je postajao široko rasprostranjeni jezik, sa brojnim dijalektima.
Svake godine, žanr se širio i bivao komercijalno uspešniji. Postao je centristički pop, koji je zauzvrat izdvojio svoje disidente: njujorško i losanđelesko podzemlje, zatim progresivne indie scene i konačno, rep sa SoundClouda. U protekle dve dekade, hip-hop je odgovoran ne samo za neke od najvećih u popularnoj muzici, kao što su Drake, Kanye West, Jay-Z, Cardi B, nego su njegovi šabloni postali šifra za izvođače u drugim žanrovima – hip hop je postao most ka kantri muzici, regetonu, hard roku i još mnogo toga. Reklo bi se, sasvim solidna osnova za narednih pola veka.
Gansterski rep
Raskorak između razobličavanja nepravdi s jedne strane i medijski unosnog veličanja nasilja, droge i navodnog gangsterskog života s druge, postajao je sve dublji. Ono što je počelo kao istina bez dlake na jeziku pretvorilo se u orkestrirano i dobro inscenirano rušenje tabua. Album „Straight Outta Compton” iz 1987. bio je prvi koji su mediji nazvali gangsta rap. Odjednom je postalo moderno da se izvođač promoviše kao kriminalac. Mediji su otkrili da se ovakav naslov odlično prodaje i doliva ulje na vatru popularnosti. Tada je počela utakmica između Istočne i Zapadne obale Amerike, podstaknuta pucnjima na Tupaca Shakura 1994, poznatijeg kao 2Pac, čoveka koji je prodao više od 75 miliona ploča i bio primljen u Kuću slavnih rokenrola. Reper je tada preživeo, dovoljno dugo da bi optužio kolege, Notorious B.I.G-a i Puffija za nameštaljku. Umetnici su zapravo svoje rivalstvo koristili da jedni drugima uveličaju famu. Izgledalo je da ta ideja uspeva. Nažalost, rivalitet je nosio i tamnu stranu. Završilo se smrtonosno i za Tupaca Shakura, koji je upucan u septembru 1996, i za Notoriousa, pola godine kasnije. Nijedan slučaj nije rešen.
Na prelazu milenijuma, izjave koje su rivali razmenjivali postajale su sve bezobzirnije. Umetnici kao što su 50 Cent, Eminem i Outcast osvojili su scenu i nisu marili za posledice. Ništa više nije bilo zabranjeno i reperi su proizveli niz negativnih medijskih naslova. Bilo je i onih koji su se proslavili jer su nekoga upucali, a na Wikipediji postoji čak odrednica pod nazivom “Lista ubijenih muzičara hip-hopa” koja broji skoro sedamdeset imena, za sada. Neko je primetio da su u poređenju s ovim, pankeri iz sedamdesetih bili lepo vaspitani momci i san svake tašte i svekrve.
Foto: PRofimedia
Tekst: Milica Đorđević
