Pop art je jedan od najuzbudljivijih pravaca u modernoj umetnosti. Obožavan i osporavan, ali nesumnjivo zavodljiv, zbog svoje lucidnosti i inovativnosti.
Konceptualno, pop art je bio “rukavica u lice” klasičnoj umetnosti i svemu onome što je ona predstavljala. Reklame, stripovi, slavne ličnosti, ali i predmeti masovne proizvodnje, preko noći su postali sastavni deo umetničke scene. Zahvaljujući pop artu, popularna kultura je zakoračila u prostor koji je do tada bio rezervisan samo za “ozbiljnu” umetnost.
Već od svojih početaka, pop art je imao veliki broj poklonika, naročito među onima koji su umetnost posmatrali izvan ustaljenih okvira. Prepoznatljiv, vibrantan i blizak svakodnevici, bio je interesentan čak i široj publici, koja nije bila primarno umetnički orijentisana. Nasuprot tome, konzervativni poznavaoci umetnosti nisu delili oduševeljnje „plebsa“ prema pop artu, već su osporavali njegovu umetničku vrednost i nazivali ga „recikliranim smećem“.
Ono što je posebno značajno za pop art, jeste činjenica da on nije pokrivao samo jednu umetničku oblast, već je bio multimedijalna tvorevina, koja je svoju afirmaciju pronalazila u muzici, filmu, performansu, modi, dizajnu, fotografiji, slikarstvu…
Brojna imena se apostrofiraju kao predstavnici pop arta, od Roja Lihtenštajna, preko Dejvida Hoknija, pa do Kita Heringa. Ali, samo jedan se može nazvati neprokosnovenim „ocem“ pop arta, a to je legendarni Endi Vorhol. Zapravo, pitanje je kako bi pop art izgledao i u kom pravcu bi se razvijao da nije bilo ingenioznih ideja slavnog i ništa manje ekscentričnog Vorhola.
Ko su danas autentični nosici ideje koju je proslavio Endi Vorhol? Da li ih uopšte ima? I da li je i zbog čega, Madona novi Vorhol?
Kreativnost Endija Vorhola je bila beskrajna, a njegove umetničke vizije autentične, ekscentrične, ponekad čudne, baš kao i on sam. Vorhol je bio sopstvena suprotnost. Veoma povučen, na momente autističan, ali opčinjen svime što je eksplicitno i javno. Svoju fasciniranost američkom ikonografijom, kao i filmskim zvezdama, razvio je već u detinjstvu, pa je to kasnije preneo i na svoje stvaralaštvo. Nikome osim njemu nije pošlo za rukom da od obične konzerve za Campbell supu ili limenke koka-kole, napravi umetničko delo. Ipak, ono što će zauvek ostati prva asocijacija na Vorhola biće, njegovi pop art portreti zvezda, pre svih, slavne Merilin Monro, koji danas dostiže vrednost od vrtoglavih 200 miliona dolara.
Endi Vorhol je bio “pop” zvezda, podjednakog kalibra kao i zvezde sa kojima se družio. Njegovi prijatelji su bili Dejvid Bouvi, Mik Džeger, Madona, Lajza Mineli, Džon Lenon, Joko Ono, Grejs Džons… Sa njima je provodio burne noći u čuvenoj diskoteci “Studio 54”, ali je više uživao u opservaciji, nego u “ludom partijanju”. Upravo tamo je razvio i svoju strast prema polaroid fotografiji, beležeći uzavrelu atmosferu i najluđe stilizovane goste. Sličnu stvar, samo na filmskoj traci, radio je i u svojoj umetničkoj laboratoriji pod nazivom “Fabrika” (Factory), gde je okupljao razne umetnike, celebrity ličnosti, porno zvezde, transvestite, narkomane… Među njima je pronalazio svoje muze, a od nekih je napravio i zvezde, poput Edi Sedžvik, Niko, Viva, Holi Vudloun i druge.
Vorhol je bio opsesivno-komericijalni pop umetnik, čovek ispred svog vremena, koji je u svemu tražio dogođaj i senzaciju. Verovao je u koncept “reality” televizije i budućnost u kojoj će svako imati svojih 15 minuta slave. Smatrao je da je umeće biznisa, najfascinantnija vrsta umetnosti, a svoj omaž američkom dolaru, dao je i kroz svoje radove.
Privatno je ostao nedokučiv do samog kraja. Negovao je stidljivu, boemsku ekscentričnost i nasuprot kontroverznom javnom životu, bio je posvećeni katolik i često je volontirao u svratištima za beskućnike. Nikada nije skrivao svoju homoseksualnost, ali o tome nije puno ni pričao. Kroz svoj umetnički rad je često plasirao motive homo erotike. Šuškalo se da je njegov mentorski odnosi sa mladim Žanom-Mišelom Baskijatom bio više od prijateljstva, ali je daleko više onih koji su Vorhala okarakterisali kao aseksualnu osobu ili tek običnog voajera.
Ako se prebacimo na sferu savremene (pop) muzike, jedan od najautentičnijih pop art fenomena i „Vorholov pandan“, koji se dogodio u poslednjih nekoliko decenija, svakako bi mogla biti legendarna Madona. Osporavana i hvaljena, kao i sam umetnički pravac, Madona je „dete“ pop arta, bliska prijateljica Endija Vorhola, nekadašnja devojka Žana-Mišela Baskijata, muza Kita Heringa. Počeci njenog života u Njujorku, kao i prvi dani slave, vezani su upravo za pop art estetiku. Imidž koji je za nju tada kreirala dizajnerka Maripol, njeni scenski nastupi, ali i sama muzika koju je stvarala, proistekli su iz ideje pop arta. Tokom godina koje su usledile, ona je svojom pojavom, muzikom, konceptualnošću, performansom, kameleonskom transformacijom, glasnogovorništvom, kao i hrabrošću da bude drugačija, uspešno kreirala sopstveni umetnički pravac – novi pop art. Na tom putu je često bila osporovana, pa i nazivana „izvođačem koji je proterao talenat sa pozornice“. Uprkos svemu, nije odustajala, već je još „bezobraznije“ nastavljala da sledi svoju ideju.
Slično kao i Vorhol, izgarala je od kreativnosti i svaki put bivala nova i drugačija. Nije se bojala promena i eksperimenata. Menjala se i napredovala, kao osoba i kao umetnik. Inspiraciju je pronalazila u popularnoj kulturi i različitim umetničkim pravcima. Dovoljno je setiti se njenog spota za pesmu „Vogue“, koji je omaž zvezdama zlatnog Holivuda ili spota „Express Yourself“, koji je inspirisan čuvenim filmom „Metropolis“, Frica Langa.
Za razliku od Vorhola, Madona je bila oslobođena stida i veoma svesna svog tela i seksualnosti. Seks je često bio njen lajtmotiv. O njemu je otvoreno govorila, pa čak i koketirala sa biseksualnošću, želeći da sruši (ne)potrebne tabue. Znala je da time provocira puritance, ali umesto da ublaži svoj stav, dodatno ih je šokirala svojom knjigom „Sex“, koja je obilovala eksplicitnim i ništa manje umetničkim fotografijama, koje je potpisao slavni Stiven Mejsel. Da je bio živ, Vorhol bi joj verovatno čestitao na takvom potezu, a možda bi bio i autor pomenutih fotografija.
Preklapanje Madone i Vorhola se ogleda i u duboko usađenim religijskim normama. Strog katolički odgoj, kod Madone je ostavio dubok trag do današnjih dana. Iako je svojim stavovima često provocirala crkvu, nikada se nije odrekla krsta, odnosno raspeća, koje je deo njene ikonografije od samog početka karijere. Čak i kada je zapalila krstove i ljubila crnog sveca u spotu za pesmu „Like a Prayer“, njen cilj nije bila blasfemija, već bunt, kao kritika društva.
Kao i u slučaju samog pop arta, Madona je bila i ostala kontroverza, obožavana i osporavana, „umetnost (i obmana) za mase“, „Endi Vorhol“ modernog doba ili bar njegova produžena ruka. Za razliku od Vorhola, o njenom stvaralaštvu se ne uči u školama i njena umetnost nije deo muzejske postavke, bar za sada, ali je Madona autentičan produkt „savremene umetnosti“ i jedna od najvećih planetarnih zvezda koje su ikada postojale. Pored toga, ona je i danas promoter pop art filozofije života, kao i trendova koji su iz toga nastali. Na svojoj upravo aktuelnoj turneji „Celebration“, kojom obeležava četrdest godina karijere, Madona daje vizuelno-scenski omaž ideji pop arta, kao i svojim prijateljima, umetnicima, koji su obeležili ovaj pravac. Da li je sve to dovoljno da je kvalifikuje za novu pop art ikonu i „naslednicu“ slavnog Vorhola…hm, ostaje da vidimo.
Tekst: Bratislav Mihailović
Foto: Profimedia
