Za svega nekoliko nedelja, Maja Herman Sekulić, srpska književnica i prevoditeljka, dobila je u Italiji, Kini i Indiji više priznanja za svoju umetnost, a njen novi, nagrađeni roman, posvećen je slavnoj srpskoj slikarki, koja bar osamdeset godina ne prestaje da privlači pažnju istraživača.
Osim uzbudljivog života u dijaspori i umetničkog senzibiliteta, šta vas je još povezalo sa Milenom Pavlović Barilli?
Oduvek sam osećala duboku sklonost prema njoj, a onda su počele da se dešavaju neke paralele. Između ostalog, mesec dana pre nego što su me pozvali iz njene galerije u Požarevcu da pišem knjigu o njoj, ja sam se preselila na Menhetn u Njujorku, u istu ulicu preko puta kuće gde je ona živela. Tako sam u toku pisanja romana imala priliku da svakodnevno prolazim istim putem, pored njene kapije, da se ogledam u staklu njenog ulaza. Takođe, desilo se da se obe pojavimo u istoj knjizi Ikone stila 20-og i 21-og veka. Kada su me novinari pitali, ko je za mene uzor u knjizi, odgovorila sam – pre svega, Milena Pavlović Barili.
Kako biste opisali svoj roman? Dok ste prikupljali građu, šta vas je opčinilo?
Zahvalna sam Fondaciji Milenine galerije u Požarevcu što mi je otvorila svoje arhive. Inače, isto što i sa Milenom dogodilo mi se i kada sam pisala knjigu na engleskom o Nikoli Tesli. On je u Njujorku živeo šezdeset godina, Milena šest, a oboje su tu doživeli svoj vrhunac. Ali, nema ih u njujorškim muzejima i arhivama. Odjednom, u tom traganju, primetila sam da su oni, u stvari, svuda oko mene. Recimo, Vogue je kasnih 30-ih, postajao svetsko ime, a Milena je radila ilustracije za naslovnu stranu i doprinela razvoju stila ovog magazina.
Vi ste prvi otkrili neposredne paralele Milene Barili sa Endijem Vorholom.
Moglo bi se čak reči da je naša slikarka njegova preteča. Oboje su počeli u Njujorku tako što su radili ilustracije za fabrike cipela, oboje su se proslavili portretima poznatih ličnosti. Ona je među prvim akademskim slikarima počela da slika holivudske zvezde (jedan od prvih “modela” bio joj je Rudolf Valentino), potom i kraljeve, multimilionere. To je upravo ono po čemu je Endi Vorhol postao najpoznatiji u svetu, po portretima ličnosti kao što su Elizabet Tejlor ili Merlin Monro.
Kako Milenu danas predstaviti modernoj ženi, kako objasniti da je ona sama bila ispred svog vremena?
Ona je inkarnacija moderne žene, mlade, lepe, sofisticirane i samostalne, koja se snalazi u svetu najviše mode, najvećeg biznisa i visoke umetnosti. Ona u isto vreme ima i samostalne izložbe u Njujorku, kao što je imala i u Parizu i Rimu. I, to je uradila sama. Nije imala pomoć ni muža, čak ni majke u tom trenutku. Upravo sam htela to da pokažem. I u tome dosta odstupam od prethodnih pisanja o njoj – nisam želela da je predstavim kao žrtvu koja je morala da se bavi ilustarcijama umesto visokom umetnošću, za koju se školovala. Mnogi umetnici bi danas dali sve, samo da mogu na tom nivou da se bave komercijalnom umetnošću. Najveća imena tog vremena, kao de Kiriko ili Salvador Dali, po dolasku u Njujork su, na primer, uređivali izloge za robne kuće, a Milena je već posle tri meseca od dolaska, radila za Vogue, kao i za Harper’s Bazaar.
Na predstavljanju vašeg romana u Italiji bili su i potomci porodice Barili. Kakvi su njihovi utisci?
Bila sam vrlo srećna i počašćena što su došli na tu prelepu promociju u Parmi odakle je poreklom njen otac, čuveni italijanski kompozitor i novinar Bruno Barili. Kod nas bila tendencija da se sve o Mileni bazira na korespondenciji sa majkom i sa onim šta je majka interpretirala, što jeste važno, ali mislim da nije jedini ključ za razumevanje jedne tako složene ličnosti. Za italijansko izdanje zaslužni su moj prevodilac, italijanska pesnikinja Klaudija Pičino i izdavač iz Bolonje Kusino di Stele, a pre toga dobila sam pet velikih priznanja za moj književni opus i za prethodnu knjigu poezije u prevodu Klaudije na italijanski.
Dobitnica ste mnogo velikih internacionalnih priznanja pre svega za poeziju, za koju je nobelovac Josif Brodski rekao da su „pesme od najređeg talenta i lepote kao i ona sama”. Da li ste uplašeni za budućnost poezije u svetu koji sve više favorizuje veštačku inteligenciju?
Pokušaji da veštačka inteligencija piše poeziju nisu bili naročito uspešni – nedostajala je emocija, onaj elemenat koji poeziju čini poezijom. Upravo bi poezija mogla imati presudan značaj u ovom svetu, jer ima elemente humanosti i dubokih emocija koji su jedinstveni kvaliteti. Zato uopšte ne vidim kraj poezije. Bila sam na nekoliko konferencija gde se osetilo koliko je velika glad za poezijom i kako su sve veći auditorijumi koji je slušaju. Čak i kod nas, znam da neki vrlo mladi pesnici organizuju recitale, a bila sam nedavno u tzv. „Dolini pjesnika” u Mojkovcu koja je plod sna jednog zaljubljenika u poeziju. Internacionalna Akademija etike, koju je sa mnom osnovao indijski pesnik i filosof Džernail Anand, bavi se pitanjima veštačke inteligencije. Upravo organizuje prvi pesnički recital i izdaje prvu svoju antologiju poezije. Dakle postoji budućnost za poeziju i možda to generacija Z i bolje od svih shvata.
Engleski prevod vašeg prvog romana „Kralj svile” 2011. bilo je prvo elektronsko izdanje knjige jednog srpskog autora na ovom jeziku u svetu. Zašto ipak smatrate da ništa ne može da zameni štampanu knjigu?
Knjiga je dar, umetnička stvar koju držiš u ruci, važan je čak i miris listova, hartije, lepka, osećaj kvaliteta papira i korica, težina. Baš kada mi je američki izdavač poslao ugovor za to izdanje, ja sam završavala pisanje knjige „Digitalna galaksija”, u kojoj sam razmatrala fenomen prelaska iz štampane knjige u digitalnu. Mislim da u svakoj novoj pojavi uvek ima pozitivnih i negativnih strana pa sam, uz pomoć arhiva, pokušavala da zamislim kako je ljudima izgledalo kada su se pojavile prve štamparije – bilo je mnogo negativnih reakcija i pojava. Naime, pored Bibilije kao prve štampane knjige, većina ostalih su bile šund, kao što je to sada osamdeset posto izdanja koja se prodaju na internetu. Dobra strana digitalne knjige je to što, recimo, digitalno izdanje može da se kupi istovremeno u Tokiju i u Beogradu. Sa druge strane, zabrinjava me masovnu proizvodnja, recimo baš stihoklepanja na internetu. Svako može da izbaci nešto što liči na stihove i da mu se istomišljenici dive, ili da prevede stihove preko Gugla, a ne zna dobro ni svoj jezik, a ni strani.
Između Beograda i Njujorka
Maja Herman Sekulić je u poslednjoj deceniji naša najnagrađivanija umetnica u svetu, sa 24 knjige prevedene na 27 jezika i višestukim titulama ambasadora kulture i dobre volje pod pokroviteljstvom UNESCO-a. Pored svetskih priznanja, ona je jedina naša živa književnica kojoj su objavljena “Izabrana dela” od strane 2 velika izdavača (Službeni glasnik, Zavod za udžbenike) i o čijem je delu održana velika međunarodna akademska konferencija.
Nedavno je postavljena za podpredsednika Internacionalne Akademije etike iz Indije, a član je i Američke akademije pesnika. U 2020. godini proglašena je za “Globalnu ikonu poezije”, a 2018. za “Ikonu stila Srbije 20. i 21.veka” u istoimenoj knjizi. Pored zbirki poezije, 5 romana, 3 knjige eseja i putopisa, uradila je kapitalne prevode svetskih pisaca i uvela neka nova imena i pojmove u našu književnu nauku.
Neke od njenih knjiga udžbenici su na katedrama širom regiona. Još uvek je prva i jedina Srpkinja koja je doktorirala na prestižnom Ajvi lig univerzitetu Prinston. Predavala je na više američkih univerziteta, svetski je putnik, živela je na čak 3 kontinenta, a sada živi između Beograda i Njujorka. Član je UKS-a, SKD-a, srpskog i američkog PEN-a.
Tekst: Tanja Rapp i Milica Đorđević
Fotografija: Imre Sabo
