Ako odete u bilo koju knjižaru i tražite roman ‘’Vodenica na Flosi’’, prodavačica će vam reći ‘’aha, od Džordža Eliota’’. Ono što možda ni prodavačica, a ni vi, nećete znati jeste da je Džordž Eliot zapravo žena, koja je za vreme Viktorijanskog doba morala da preuzme muški pseudonim kako bi prodala više knjiga. Upravo takvo je bilo to doba u književnosti u kom je književnost bila rezervisana samo za muškarce. Danas, situacija je potpuno drugačija, kada imamo primer spisateljice Ane Miloš za koju se ispostavilo da je muškarac koji je preuzeo ženski pseudonim iz istih razloga.
Ženska književnost je relativno ‘’mlada’’ – prvi primer ženskog pisca koji je stvarao isključivo za žene je Kristina Pizanska koja je stvarala u 14. veku. Ostavši udovica i samohrana majka bez ikakvog prihoda, morala je da se okrene pisanju. Njen roman ‘’Grad žena’’ bio je vrlo revolucionaran za to doba jer u njemu Kristina piše o tome kako žene generalno nisu inferiornije od muškaraca, samo im fale mogućnosti i obrazovanje da bi to promenile.
Sve se počelo menjati u Engleskoj za vreme Viktorijane kada su žene mahom počele pisati, te je taj period stvorio neka velika imena kao što su sestre Bronte ili Džejn Ostin. One su takođe stvarale za druge žene, ali njihov cilj je bio pružanje zabave uz poruku da nisu same u tome što ostaju kod kuće dok se muškarci bave nekim “ozbiljnijim” poslovima. U tom periodu čitalačka publika počinje da broji sve više žena. Samo nekoliko decenija nakon toga, pojavila se Virdžinija Vulf, čije je delo “Sopstvena soba” prvo veliko feminističko delo. U pitanju je dugačak esej u kom Virdžinija piše o tome kako je svakoj ženi potreban prostor da bi stvarala i pisala. Metaforički, ovo se zapravo odnosi na ženski prostor u književnosti.
Esej je prvi put objavljen u magazinu “Room”, koji je za cilj imao ohrabrivanje ženskog stvaralaštva u književnosti. To su bili prvi kameni temeljci, i upravo zbog toga su žene nakon Drugog svetskog rata počele da pišu o pravim problemima u društvu. Druga polovina XX veka iznedrila je neka velika imena u književnosti koja su, pišući iz svoje perspektive i sledeći svoje primere, želela da ostave trag i prenesu određeno znanje na druge žene.
Tako je američka pesnikinja Silvija Plat često pisala o depresiji zbog koje je na kraju i sama izgubila život; Toni Morison o težem položaju crne žene u američkom društvu, a Margaret Atvud u jako popularnoj “Sluškinjinoj priči” o probemima patrijarhata. Tako se ženska književnost pomerila sa ideje puke
zabave za žene u veliku platformu za aktivizam, koja je i dan danas dosta dominantna.
Ako pogledamo police knjižara danas, videćemo da se desio skoro potpuni prelaz sa muške na žensku književnost. Žene predstavljaju veliki procenat čitalačke publike, i to i jeste razlog dijapazona žanrova u kome se žene pronalaze, i to ne samo da pišu, već i da čitaju. Osim ljubavnih, aktivističkih i feminističkih knjiga, veliku popularnost su stekli i žanrovi poput čiklit literature i tzv “vikend romana” u kojima briljiraju imena poput Sofi Kinsele i Danijele Stil.
Iako žene trenutno dominiraju svetskom književnom scenom, bilo bi lepo pomenuti i mali broj muških pisaca koji staju na stranu žena i pišu o problemima roda u književnosti i žene u društvu. U tu grupu ubrajam poznatog pisca Haleda Hoseinija koji je tužnu žensku sudbinu na Bliskom Istoku opisao u poznatom romanu “Hiljadu čudesnih sunaca”, Džefrija Judžinidisa koji se u romanu “Midlseks” bavio problemom roda i pola prateći primer hermafrodita i naravno Gistava Flobera koji je u “Gospođi Bovari” opisao život žene koja ne želi da prati društvene norme, što je bilo prilično revolucionarno za to doba.
Upravo iz ovog razloga, izdavajam nekoliko romana napisanih od strana žena o ženama:
KOPENHAŠKA TRILOGIJA, Tove Ditlevsen
Nije Tove bilo lako u njenoj koži. Od osećaja nepripadnosti u jednom patrijarhalnom društvu koje je ženske pisce smatralo nebitnim, do loših ljubavnih iskustava i čak 4 braka iza sebe, Tove pokriva sve ujedno opisujući likove iz njenog života tako da imamo utisak da ih poznajemo a da pritom i razumemo njeno stanovište.
SVETKOVINA, Magdalena Blažević
Šta god da uzmete od Magdalene Blažević, nećete pogrešiti. “Svetkovina” je njena prva zbirka priča koja nas vodi u Bosnu pre, za vreme i neposredno nakon rata. Upoznajemo očajne žene koje su robovi patrijarhalnog društva, a upravo su ove žene glavna nit koja spaja sve ove priče u ovu celinu. Cela knjiga je priča o ženama, i sama žena kojoj su snovi uništeni zbog patrijarhata i jeste glavna junakinja.
KUĆA S VITRAŽEM, Žana Slonjovska
Roman koji govori o 4 generacije žena iz iste porodice koje odrastaju u 4 različite političke atmosfere. Više o romanu i o tome kako su različite decenije uticale na živote žena u istočnoj evropi možete poslušati i u epizodi podkasta “Scars
and Hopes” na YouTube platformi.
NAJPLAVLJE OKO, Toni Morison
Roman prvenac Nobelovke Toni Morison koji se bavi životom crnkinje Pekole koja odrasta u okruženju koje crnu kožu povezuje sa ružnoćom. Zbog toga, Pekola dobija kompleks niže vrednosti koji će uticati na njen život u velikoj meri. Predivan i pretužan roman.
STAKLENO ZVONO, SIlvija Plat
Roman Stakleno zvono baziran je na tužnom životu Silvije Plat, a govori o njenoj depresiji i nemogućim zahtevima koje konzervativno društvo Amerike 50-ih godina stavlja pred žene. Mesec dana nakon objavljivanja romana, Silvija Plat je oduzela sebi život.
PRIČA O PROVIDNOM KRALJU, Rosa Monter
Francuska, XII vek. Roman prati petnaestogodišnju
Leolu, seljančicu čijeg momka odnose ratnici, i koja
se, kako bi ga našla i sebe zaštitila, jer je žena, ubacuje u oklop jednog viteza i kreće u avanturu kao borac. Blago rečeno, mešavina Jovanke Orleanke i Don Kihota.
DEVOJKA, ŽENA, DRUGO, Bernardin Evaristo
Ovaj roman, malo drugačijeg formata, prati dvanaest junakinja, od kojih su sve različitih rasa, seksualnosti, različitih rodnih opredeljenja i godina. Knjiga koja je mnogo bolja kad malo odstoji i koja je dobila Bukerovu nagradu 2019. godine
NE UMIREM, En Bojer
Publicistika koja je dobila Pulicerovu nagradu, Ne umirem, prvenstveno se bavi karcinomom dojke, ali i onome što se dešava iza kulisa: šta se od obolelih očekuje, kako se prema njima ponaša, ko to profitira od ove opake bolesti i na koje načine.
Foto: Promo, Kaboom pics
Tekst: Marko Kovačević – Bukmarkić
