.jpg)
Sa romanom „Zapisi crnog pera“ vodi nas Ivana Rokvić u avanturu večitog otkrivanja Beograda i njegovih tajni, ovoga puta prelomljenih kroz prizmu prošlosti, sadašnjosti i ljubavne strasti, koje su neodoljive baš koliko i potreba za pisanjem.
Dugo nismo imali roman o Beogradu i Beograđanima. Da li smo dobili novog hroničara glavnog grada, ovoga puta mladog i ženskog?
Mnogo godina sam provela istražujući i sakupljajući materijal po raznim arhivama za Zapise i mesecima proveravala svaki istorijski podatak sa redaktorom. Beograd je veličanstven grad i prirodno je da su mnogi veliki književnici pisali o njemu. Svejedno da li su to Kapor, maestralna Velmar-Janković ili savremenici poput Gorana Petrovića. Ipak, istina je da nisam opisivala Beograd, on je govorio kroz mene kao strastvenog posvećenika našeg grada.
Ne mogu neskromno da kažem da sam neko po kome se Beograd prepoznaje, ali o njemu pišem sa posebnom emocijom. Često ističem da sam vatreni lokal-patriota, možda samo malo glasnije od drugih, ali sigurna sam da ne postoji osoba koja ne obožava Beograd.
Nažalost, narod smo sa ne tako dugačkim pamćenjem i moja želja je bila da specifičnim spajanjem prošlosti i sadašnjosti podsetim čitaoce na događaje koji nikako ne smeju biti zaboravljeni, što će mi, verujem, biti cilj i u budućem stvaralaštvu, jer naša istorija je riznica inspiracije.
U beogradskom žanru uglavnom pamtimo starije, muške kolege, pa su vas zato poredili sa Selenićem i Kaporom. Šta biste vi rekli na ovakva povezivanja, a na kojim autorima ste se gradili kao pisac?
Za mene ne postoji veći kompliment nego kada neko u mojim rečima prepozna Selenićevu senku. Kapora sam volela kao gimnazijalka, ali Selenić je ostao zauvek neko kome se beskrajno divim. Teško je reći koji su sve književnici uticali na moj stil pisanja, jer većina knjiga iz moje biblioteke izgledaju kao fakultetske skripte – toliko su podvlačene. Nemoguće je nabrojati sve autore čiji stil poštujem i sigurno bih nekoga, od Pekića i Kiša, preko Velikića i Pavića, sve do Mihailovića nepravedno zaboravila da istaknem.
Kako znate da ste napisali dobar roman, i da li je to uopšte moguće znati?
Da li iko može da zna da je napisao dobar roman? Da li je rasprodat tiraž dokaz toga ili možda nagrade? Sve je to iluzija. Jedan sjajni španski pisac, kada je dobio Nacionalnu nagradu za najčitaniju knjigu, rekao je: Sada sam posve siguran da sam napisao lošu knjigu. Što se tiče tiraža, čini mi se da danas u Srbiji suvereno vladaju knjige koje se bolje slikaju za društvene mreže nego što se čitaju, pisci koji su više knjiga napisali nego pročitali i plebs koji citira referen singla koji je upravo izbacila zvezda rijalitija iz kog su je upravo izbacili. Imamo društvo koje arogantno veliča sve što mu neko kaže da je moderno, oksimorone poput diplomirao na Megatrendu i etičke kriterijume koji su ozbiljno zastranili. Pa, zar slični nisu baš Kunderu nazivali lakim piscem? Prema tome, nisam sigurna koji je tačno pokazatelj da ste napisali dobru knjigu. Vreme je jedino koje može to da nam pokaže.
Nastavak intervjua možete pročitati u novom izdanju magazia Grazia.
