U svetu književnosti postoji žanr koji vekovima pleni, ali i deli čitaoce. Tako ćemo dan-danas na pitanje ’’Čitaš li ljubavne romane?’’ dobiti obe vrste odgovora – nekolicina će priznati da ih voli i uz njih možda žive sopstvene, neostvarene ljubavne fantazije ili prosto žele da, bar na tren, utonu u svet u kom je neuzvraćena ljubav nečiji najveći problem. Drugi u ljubavnim romanima ne vide nikakav kvalitet.
Često odačene kao neozbiljne i klišeirane, ove priče o ljubavi i strasti su izdržale test vremena, tiho oblikujući književni pejzaž i ostavljajući neizbrisiv trag u društvu. Dokaz njihove moći leži i u činjenici da se klasici ljubavnih romana i dan danas vole, kao što su viktorijanski romani popularnih spisateljica Džejn Ostin ili sestara Bronte, dok novi ljubavni naslovi bar po neku nedelju krase bestseler liste. Međutim, izvan njihove površinske privlačnosti, neki ljubavni romani imaju dublji značaj, i bilo bi suludo trpati ih sve u isti koš. Taj značaj je svedočanstvo o moći pripovedanja i ogledalo koje odražava ne samo vrednosti i težnje čovečanstva koje se stalno razvijaju, već i promenu društvenih normi, i međusobnih odnosa kako glavnih aktera tako i polova.
Kako bih najbolje opisao razliku između kvalitetnih ljubavnih romana koji su čovečanstvu bili potrebni i ljubavnih romana koji postoje samo zbog veće zarade lokalnih kioska, uzmimo kao primer jedno poređenje, ljubavni roman Isidore Sekulić i ’’modernih’’ spisateljica ljubavnih romana. Glavna razlika u ovom slučaju jeste ono što sam roman pokušava da poruči. ’Đakon Borogodičine crkve’’ Isidore Sekulić, na primer, spada u žanr ljubavnih romana, ali je njegova poenta mnogo više od puke ljubavne priče Ane Nedićeve, samosvesne i emancipovane devojke, intelektualke i pijanistkinje, sa mladim đakonom Irinejem. Između redova se tačno može osetiti atmosfera tadašnje Srbije i društveni problemi koji su u to vreme bili prisutni, isprepletani savršenim rečenicama koje opisuju ljubav Ane Nedićeve i mladog Irineja. Sa druge strane, tu je primer popularnih ljubavnih spisateljica, među kojima je i Danijela Stil (iako postoji i nekolicina srpskih spisateljica koje pišu vrlo slične romane). Danijelin opus pokriva preko 140 romana, čineći njenu bazu fanova najvećom u ovom žanru književnosti. Čitanje ovakvog tipa ljubavnih romana može lako da se uporedi sa triler žanrom – takvi romani čitaju se isključivo zbog priče, i predstavljaju beg od realnosti bez ikakvog dodatnog razmišljanja o bilo kakvim društvenim temama ili problemima. Upravo su ovakvi romani i razlog dekadencije ovog žanra.
Ipak treba imati na umu da su od najranijih dela fikcije pa sve do danas, ljubavni romani igrali ključnu ulogu u oblikovanju narativnog pejzaža. Od prvih primera, sa krutim rodnim likovima koji su se pisali u svrhu razonode domaćica, preko romana koji su kroz priču o ljubavi dve osobe pokušali da podignu svest o nekim gorućim društvenim problemima ili da ohrabre jednakost polova, pa sve do romana koji govore o drugačijoj vrsti ljubavi od one koja nam je servirana, ljubavni romani su tu oduvek i biće tu zauvek. Kako se književnost menja, tako se menja i ovaj žanr – i kao u svakom žanru, postoje primitivniji primeri, ali i oni blistavi. Nekad su ovi romani oličavali ideale dvorske ljubavi, naglašavali čedne romanse i plemenite likove. Danas uče žene da im nije potreban muškarac da bi bile ispunjene i ohrabruju ih da ne pristaju na sve.
U moderno vreme ljubavni romani često nailaze na kritiku od strane književnih krugova. Opšte mišljenje jeste to da ljubavni romani manjkaju na kvalitetu koji drugi žanrovi nude. Glavni razlog za to jeste preveliki broj izdanja, kao i činjenica da mnogi koštaju jeftinije nego 200 grama kafe. Nikako nisu pomogli ni ljubavni vikend romani koji su pred kraj prošlog veka bili izuzetno popularni i dobijali se besplatno uz pojedine dnevne novine. Napisati ljubavni roman danas jeste poseban izazov, jer ljubavni roman, da bi se smatrao kvalitetnom književnošću, mora da sadrži nešto više od ljubavnih problema jednog ljubavnog para. Kako se i književnost menjala od 18. veka, tako se menjala i naša percepcija ljubavi. Ljubavni problemi nam danas nisu najveći, već nam predstavljaju beg od drugih problema sa kojima se susrećemo na dnevnom nivou. Upravo iz tih razloga, sam žanr neće nikad više biti ono što je nekad bio.
Ljubavni romani koje čitamo danas i za koje možemo da kažemo da su kvalitetniji, morali su da evoluiraju da odraze raznoliku tapiseriju ljudskih iskustava. Oni su prihvatili likove iz različitih rasnih, etičkih i kulturnih sredina, izazivajući preivlađujuće narative i promovišući inkluzivnost. Zastupljenost LGBT+ populacije je takođe dobila na značaju, razbijajući barijere i nudeći čitaocima priče koje rezonuju sa njihovim identitetima i iskustvima.
Ali, uprkos kritikama koje se često upućuju na njihov račun, ljubavni romani imaju jedinstvenu moć da oblikuju naše razumevanje ljubavi i odnosa. Ukoliko roman ostavlja prostora da nam oslika sliku današnjeg društva i ukoliko nam pruži malo dublji kontekst, on može da se smatra kvalitetnijim štivom ovog žanra. Kakvo god naše mišljenje o ljubavnim romanima bilo, ne smemo da zaboravimo njihovo trajno nasleđe. Ove priče o ljubavi nisu samo zabavljale masu poslednjih vekova, već su inspirisale, dovele u pitanje društvene norme i dale glas čežnjama ljudskog srca. Razmislimo samo o kvalitetu romana ’’Prohujalo sa vihorom’’ ili ’’Orkanski visovi’’, i o tome šta oni žeče da nam poruče. Razmislimo o tome koliko su takvi primeri ljubavnih romana različiti od ovih koje danas možemo da vidimo na policama knjižara. Ove knjige dozvolile su nam da verujemo u mogućnost magije, čak i kada se suočavamo sa problemima i nedaćama. Dali su nam mogućnost da kroz nečiju ljubav malo bolje sagledamo sliku ovog sveta i možda malo bolje razumemo sebe i naše strahove.
Većina ljubavnih romana se danas ne smatra kvalitetnom književnošću, i tako treba da bude. Ljubavni roman bez ikakvog konteksta može napisati svako, ali to ne umanjuje činjenicu da postoje čitaoci koji ovakve romane vole da čitaju. Naše je da prihvatimo različite čitalačke navike ljudi i da pustimo svakoga da istraži književnost onako kako sam to želi. A da li je potrebno napraviti razliku između kvalitetne književnosti i čiklit literature? Da, potrebno je.
TEKST: Marko Kovačević
FOTOGRAFIJA: Privatna arhiva
