Žene u nama

Najavom predstave Sedam sati sunčeve svetlosti, u kojoj će glumiti majku i ćerku, naša kultna glumica Anica Dobra i njena ćerka Mina Sovtić dočaravaju šta se krije u ženskoj liniji jedne porodice. Mina, koja je sasvim drugim putem takođe počela da se bavi glumom, polako ali sigurno bira uloge koje su promišljene i kompleksne, bez potrebe da juri slavu. Na tom putu se vodila majčinim iskustvom, ali i time što je i ona nedavno postala majka ćerke Lune. Ovom novom ulogom dovodi sve u pitanje, od pristupa u poslu, preko brige o sebi, do toga šta sve majke nose na plećima (i u srcu) u našem društvu.

Grazia: Kada si osvestila da, kao i tvoja majka, želiš da se baviš glumom?

Mina: Uvek sam osećala da imam dubok i bogat unutrašnji svet, a i u školi i u vrtiću sam volela da budem deo priredbi. Mislim da bih možda i ranije došla do glume da nije bilo tog momenta da sam znala da ću se baviti istim poslom kao i moja mama. Veoma sam bila svesna nepotizma, čak i tada. Prvo sam upisala režiju, zato što sam znala da me zanima pisanje priča, ali i dalje nisam htela sebi da priznam da me interesuje gluma. Ako ću da budem iskrena, znala sam da sam to ja, ali sam od toga bežala. Srednja škola je za mene bila pakao, često sam razmišljala o tome kako akademsko obrazovanje možda nije za mene, ali rad na akademiji, iako je užasno teško upisati je, nekako je tekao. Kao kada radiš nešto što je najzanimljivije i najbolje na svetu, a još i dobijaš dobru ocenu u tome. Sve je išlo lako. Ipak, mislim da gluma nije moja krajnja instanca. Sad me zanimaju i druge stvari, a svakom čoveku treba dati prostora da evoluira.

Grazia: Kakvi te likovi privlače i šta ti je bitno kada biraš ulogu?

Mina: Ovde se, jednostavno, ne radi koliko na Zapadu. Tako da, s jedne strane, svakako si srećan kada dobiješ nešto, ali, s druge strane, i odbijam stvari. To je uglavnom ako mislim da je projekat s lošim ukusom ili ako se emituje na određenim kanalima. Znaš kako kažu ‒ ne postoje velike i male uloge. To i jeste i nije tačno. Možeš da imaš malu ulogu, ali da je takva da od nje možeš da napraviš nešto, a možda imaš veliku ulogu koja prosto služi funkciji i ne možeš ništa u nju da uneseš. E to me ne zanima. Radim stvari ako mislim da imaju svrhu. Što se tiče samih uloga, baš sam pomislila kako nikada nisam bila na kastingu za ulogu negativca, a mislim da bi mi to super leglo. Postoje posebne draži u tome da istražuješ delove ljudske prirode koje nemaš pravo da istražuješ u svakodnevnom životu.

Grazia: Uskoro ulaziš u tridesete! Koje su najvažnije stvari koje si naučila tokom svojih dvadesetih?

Mina: Ne treba se nervirati oko gluposti. Negativne stvari koje ti se dese uglavnom nisu one kojih si se bojao. Naučila sam da treba da posložiš prioritete, kakvi god da su. Verujem da ako su ti odnosi u životu dobri, lakše prebrodiš ostale stvari. Potrebno je imati taj support system koji te podržava. Mislim da ljudi ne treba da se plaše da izađu iz nečega što su do tada radili i da probaju nešto novo. Moj uvid jeste da svi treba više da se orijentišemo ka tome da budemo samoodrživi, u smislu da ljudi treba da se povezuju na lokalnom nivou, a ne toliko da se bavimo ogromnim geopolitičkim temama. Ljudi se bave nekim svetskim pitanjima, a ne znaju svog komšiju. U tom smislu treba da podržavamo i da živimo vrednosti u koje verujemo ‒ ako veruješ u lokalnu poljoprivredu, da je onda i podržavaš. To je nešto što je meni baš važno, na primer.

Grazia: U intervjuima često spominješ majku i baku. Šta si od njih pokupila što bi želela da preneseš na svoju ćerku?

Mina: Prva stvar je čitanje, zato što je to izgradilo moj identitet. Kada sam bila mala, moja mama se strašno plašila da li ću, kao dete 90-ih, slušati narodnjake. Plašila se toga šta oni predstavljaju u društvu. Naravno, ne možeš da utičeš na to da li će dete da čuje narodnjake, ali možeš detetu da puštaš i starogradske pesme ili Queen, The Doors. To sam od mame naučila ‒ ona mi je pokazivala šta je dobro, ili šta ona misli da je dobro i uzvišeno. Ne možeš da teraš dete na nešto, ali možeš da mu daš resurse.

Baka se prema meni nikada nije ophodila kao da sam mala. Razgovarala je sa mnom sa ogromnim poštovanjem, kao da sam odrasla osoba. Nije minimizirala moje doživljaje, čak ni u vrtiću, nego me je navikavala da joj pričam o svom danu i da ništa ne krijem. Šta god da joj kažem, ona je to prihvatala i nije me osuđivala. Nije to radila sa svojom decom, pa je s vremenom uvidela da je pogrešila, i onda je sa mnom uvek bila otvorena. Tako se grade poverenje i odgovornost. Danas od bake učim jednostavne zanatske stvari ‒ pravljenje jabukovog sirćeta, sira, uzgoj povrća i voća. Zvuči trivijalno, ali mislim da svako od nas to mora da savlada. To su neke najosnovnije stvari koje su ti potrebne da se snađeš, a dosta ljudi pre korone nisu umeli da ispeku hleb. 

Grazia: Uskoro će biti premijera predstave u kojoj ćeš glumiti sa mamom. Još se ne zna mnogo o tome ‒ da li nam možeš otkriti nešto?

Mina: Zove se Sedam sati sunčeve svetlosti. Neću suviše da otkrivam, ali pored moje mame, glume Mirjana Karanović u ulozi moje bake i Boki Dimitrijević u ulozi oca. To je priča o jednoj porodici koja prolazi kroz traumatično iskustvo, a opet je komedija, zato što kada gledamo na neke događaje iz treće perspektive, oni često i budu komični. Na probama se neretko osećam kao da sam na terapiji, jer mnogo razgovaramo o tome šta je čoveku potrebno da bi bio zdrav, psihofizički i metafizički. Obrađujemo temu porodičnih i generacijskih trauma i čvorova koje ljudi moraju da razreše da bi psihički bili spremni da budu slobodni i autentični.

Grazia: Kako se ti brineš o sebi? Da li je nega kože neophodan deo tvoje self-care rutine?

Mina: Iskreno da ti kažem, jeste. Kada prođeš kroz velike transformacije u životu, kao što je za mene bilo kada sam postala majka, promene se tvoji hormoni, pa i koža. Omiljeni deo self-care rutine jeste kupka, posebno tokom zime. Koža mi je suva, tako da mi je važno da dodam sve proizvode koji je hrane i da umackana odem u krevet kako bih ujutru ustala sa zdravom kožom koja se oporavila od prethodnog dana. Za to najčešće koristim Lancôme Renergie Triple Serum, i isti taj serum za predeo ispod očiju, a za samo nanošenje proizvoda redovno upotrebljavam gua sha. Leti uvek koristim SPF, a pored toga, mislim da je redovna masaža lica nešto što možeš da uradiš za sebe da se osećaš bolje, a traje samo pet minuta.

Grazia: A kako se brineš o sebi psihički i emotivno?

Mina: Sada to učim. Sve se promeni kada dobiješ dete. Prvo što je novo, a drugo što je sve trial-and-error. Prvih par meseci sam pokušavala sama sve da radim, onda sam videla da ne mogu. Prvi korak je bio da tražim pomoć od drugih, i mislim da je to glavna stvar. Bilo da je to mama (za mene je uvek mama), drugarica, partner… Takođe, jako je bitno da se muško-ženski odnosi raščiste. Moramo da budemo otvoreni i da kažemo šta nam smeta, a ne da držimo u sebi, jer to dovodi do problema. To je veliki deo brige o sebi. Ukratko, najbitnije je, šta god bilo, biti licem u lice sa problemom. Naravno, veoma je važno imati vremena za sebe i raditi stvari koje te ispunjavaju. Posebno kao majka, sklona si da zapostaviš sebe i potrebno je to vreme da se vratiš sebi.

Grazia: Koliko se tvoj odnos sa mamom promenio otkada si ti postala mama?

Mina: Ne bih rekla da se odnos mnogo promenio, ali sam shvatila koliko bih bila bespomoćna bez nje. Dojenje mi nije išlo kada se Luna rodila. Ona mi je rekla: „Ne, sada ćeš da prestaneš. Ovo je vrlo loše za tebe. Ako ti nisi dobro, bebi ne može da bude dobro.“ Kraj priče. Dala mi je taj podstrek da je sve što radim okej. I fizički je bila tu, da je pripazi na dva sata i da pomogne. Osećam ogromnu zahvalnost za to. Meni je to bila stvar preživljavanja. Naravno, u realnosti bih sigurno preživela bez nje, ali evo sada to ne mogu ni da zamislim. U ovom društvu majke zaista nemaju dovoljno poštovanja. Sada znam šta sam sve prošla da bih dobila svoje dete i šta sam prošla posle toga. Dan snimanja od šesnaest sati za mene ne može da se poredi s tim koliko mi je bilo teško kada je Luna plakala po 24 sata. To su neke nadljudske situacije, a tretiraju se kao da nisu ništa posebno. U mom okruženju retko koji primer postoji gde muškarci prolaze kroz to koliko i žene.

Stvarno mislim da svaka majka treba da dobije medalju. Na kraju dana, moji preci sada mogu da žive kroz nju. Moja velika ljubav prema mojim roditeljima i baki doživela je kulminaciju u njoj. Vrlo je zanimljivo da kada si trudna, ako nosiš ženski fetus, već do četrnaeste nedelje se formiraju sve jajne ćelije koje će ta beba imati tokom celog života. Tako da je moja mama, dok je mene nosila u stomaku, zapravo nosila i Lunu (tj. deo Lune), a moja baka moju mamu. Postoji to nešto posebno u ženskoj liniji.

Tim:
Fotografije: Marko Vulević
Stajling: Marko Mrkaja
Šminka: Milan Zornić za Lancôme i Ena Jović
Kosa: Maja Stanišić
Lokacija: Studio BGD
Intervju: Anja Paspalj