U eri vizuelne dominacije, dobitnik Ninove nagrade, Vladimir Tabašević, baca novo svetlo na ulogu pisca u savremenom društvu kroz istraživanje identiteta i smisla u svom najnovijem romanu “Noćne reči“. U društvu u kom je kultura decenijama degradirana, u kom se glorifikuje nasilje, neguju iluzije i lažne predstave, autor pokušava da odgovori na pitanja identiteta i smisla. Roman Vladimira Tabaševića nas vodi u potragu za izgubljenom magijom i poezijom napisanog kako bismo se vratili autentičnosti i istinskoj vrednosti reči.
Nakon pet godina pauze izdali ste roman Noćne reči. To je bio period povlačenja i vraćanja na scenu. O čemu govori vaše poslednje delo?
Pišem o geniju. O literarnom geniju, ali i o “genijalcima opstanka”. Izmislio sam i stvorio taj svet: svet “genijalaca opstanka”, onih koji su zaista tu, među nama, ali kojima nedostaju vreme i reči da njima izraze sile svoje sudbine. Zato su to “Noćne reči” – jer se razmenjuju u intimi: sa onima koje volimo i sa onima za koje živimo. Srećem te ljude na svakom koraku: na aerodromima nam prave espreso, dok mi jurimo na destinacije na kojima želimo da budemo, samo da bismo se fotografisali tamo i podelili tu fotografiju na Instagramu, kako bi svoju izmišljenu publiku, zadivili lažnim svojim životima. Pišem o tome šta znači biti pisac, danas, kad je sve pojedeno oskudicom vremena za čitanje, oskudicom pažnje, nedostatkom vere da reči znače bilo šta.
Šta je to što ga razlikuje u odnosu na vaša prethodna dela, osim kako ste i sami naveli, “zabrinjavajuće jasne rečenice”?
Razlikuje ga to što sam u samom procesu pisanja, prvi put otkad pišem, iskreno poželeo da ne budem pisac. Ili: da budem neko drugi. Pisao sam samo da ne bih postao ubica, jer jedino ubicu danas obavezno poštujemo. Znate i sami kakvo poštovanje takvi ljudi uživaju u separeima nekih popularnih kafića, u medijima. Živimo stvarnost u kojoj su samo takvi znaci operativni: u svakoj pesmi koju slušamo, veliča se ta spremnost. Ali to nije nikakva odvažnost, ili čojstvenost. To je znak da smo dotakli svojevrsno dno: kad svoje živote živimo kao da su tuđi, logično je da nemamo potrebu i druge da lišimo njih.
Radnja romana dešava se u Sutomoru. Zašto baš tamo? Da li nosi neku posebnu simboliku?
Intimno je. Tamo sam davno išao, na siromašno, zimsko letovanje, sa prijateljem čije sam ludilo doživljavao kao da je blizu genijalnosti. Nažalost, pogrešio sam: nad njim je izvršeno samoubistvo. Pisao sam pomalo i o njemu.
U koje doba dana ste najviše pisali? Da li ste imali neke rituale ili navike tokom tog procesa? Šta ste slušali?
Slušao sam obilje književnih referenci, omiljenih stihova: Pope, Dragojević Danijela, Daviča. Te reči glasno odzvanjaju mojim mislima, oduvek. Ne brinite, to nisu nekakve auditivne halucinacije, to je mnogo gore od toga: čovek kada doživljava svet kroz poeziju, nije više čovek sa ovog sveta i opasan je za dosade koje sreće na svakom koraku. Albatros je, i zastava sa broda onih dokonih mornara.
Kakva je reakcija kritike, čije mišljenje je vama bitno?
Poštujem jednu ženu i njen književni sud. Osetljiv sam kada mi se upute potpuno glupe pohvale. Uvek podozrevam da se iza toga krije neka veća podvala: nečija potreba da sebe zavarava a da mu ja u svemu tome budem svedok-saradnik. Red pohvale, red samoobmane – a ja zatočen u lavirintu njihovih unutrašnjih laži.
Da li vam je suštinski važno da što više ljudi razume vaše delo?
Suštinski mi je važno da prestanem da doživljavam svet iz perspektive tog “idealnog čitaoca”. Pisao sam o tome u ovom romanu. Postoji li idealniji čitalac od prijatelja koji čita oproštajno pismo u vidi novele, koje je samo za njega napisao njegov bližnji? Tik uoči skoka s mosta, skoka u jedan nepovrat.
Kao dobitnik Ninove nagrade, da li ste pod velikim pritiskom da to ponovite?
Filozofija nas je naučila da je nemoguće ponoviti bilo šta.
Kako se nosite s konceptom autorske odgovornosti?
Odgovoran sam jedino prema sebi – a taj je najrigorozniji.
Da li vidite Noćne reči kao komad i koga biste, u tom slučaju, voleli da vidite u ulozi vašeg lika? Taj roman treba čitati noću i samo noću. Naglas. Monodramski. Bez publike. Osim one u glavi ovog koji to izvodi. Dakle – već je odigrana.
Razgovarala: Milena Kitić
Fotografija: Janja Stjepanović
