Stvarajući pesme, ona stalno traga za novim ambijentima, inspiracijama i ljudima kako bi nam prenela temu od koje nikad ne odustaje, a to je ljubav. Na pop sceni traje više od dvadeset godina. I čini se da je u svakom trenutku imala sopstvenu priču, uzimajući od trendova samo ono što joj leži na duši. Tako je i danas. Njen novi maksi singl sadrži pesme koje ne traže posebnu publiku, nego posebno raspoloženje. Predstavljamo vam Anu Stanić koja peva praznične pesme koje referišu na ljubav, žanr omiljen u karijeri zapadnih zvezda, a potpuno zanemaren kod nas.
U pesmama ne odstupate od ljubavi. Kojem tipu inspiracije ste skloniji, radosti ili ideji da prava poezija mora nastati iz patnje i muka?
Uvek je lakše crpiti inspiraciju iz nečeg što je jako, ali negativno jako. Velika sreća i euforija nisu uobičajena stanja iz kojeg se rađaju veliki tekstovi i pesme, bar ne kod mena. Kad si zamišljen i uvučen u svoje misli, onda počinješ da takvo raspoloženje pretačeš u neku svoju intimnu terapiju. Međutim, za razliku od pesništva, u pisanju teksta za muziku forma je izuzetno važna. Zato, kada pišem pesme koje ću pevati, onda posežem za rešenjima za kojima inače ne bih. U mom kantautorskom radu, ono što mi predstavlja apsolutnu inspiraciju i što dolazi nezavisno od bilo kakvih pravila jeste – kompozicija. A tekstove uklapam u muziku koju stvorim.
A šta radite kada nema muka, kada vam sve ide kako treba?
Uvek mogu da potražim inspiraciju u prošlosti, da se vratim desetak godina unazad. Tekst pesme nije kompletno ispričana priča, nego može da kombinuje tri različite inspiracije. Ali, dešavalo mi se da me inspiriše i neka priča koju sam videla na filmu ili u seriji. Ili ljubavna priča koja se događa mojoj drugarici.
Razmišljate li o saradnji sa kolegama iz regiona?
Imam lepu saradnju sa kolegama iz Hrvatske. Arsen Dedić mi je učinio ogromnu čast pa je mom prethodnom albumu doprineo pesmom Bioskop. Tu pesmu sam na koncertu u Beogradu izvela sa simfonijskim orkestrom. Kod njegovog sina Matije sam gostovala nekoliko puta na koncertima, moguće je da ćemo i dalje sarađivati. Imam lep odnos s Ninom Badrić i Borisom Novkovićem. Ipak, mislim da bi bilo dobro da postoji i neki reciprocitet kada je reč o Hrvatskoj, koliko je zastupljeno njihovih pevača kod nas, i obrnuto. U načelu, svi lepo sarađujemo, ali bi stvari mogle da se poprave i u medijskom smislu.
Kako je došlo do saradnje sa turskim rediteljem spotova Onurom Kokom? Kakvo iskustvo daje snimanje sa drugačijim jezikom, senzibilitetom?
Kok me je pozvao sa idejom o saradnji, a potom je proglašena pandemija. Nismo se poznavali, ali sam utvrdila da on radi s ozbiljnim izvođačima u Turskoj. Pošto sam objavila audio pesme Ljubavi za oboje, javio se da pita imam li spot. Snimali smo u Istanbulu koji je jedan od mojih omiljenih gradova jer nudi pregršt inspiracija. Njegova atmosfera se savršeno uklapa u novu pesmu koja je mirna, melanholična. Sjajno smo se sprijateljili, i odatle je izašla sjajna saradnja.
Čega se najradije sećate sa tog snimanja?
Ekipa je bila toliko srdačna i gostoljubiva, Kok i njegovi asistenti se uopšte nisu ponašali kao da sam klijent, nego kao drugarica koja im je došla u posetu. Doživela sam pravu istanbulsku srdačnost, kakvu i mi posedujemo. Nisam morala ni o čemu da brinem. Imala sam najdivnije moguće domaćine. Jezik jeste izvesna barijera, ali kada je reč o snimanju i kadrovima, odmah se vidi da li nam to odgovara ili ne.
Nedavno ste primili nagradu Godum za pop muzičara godine od Udruženja. Koliko vama, kao veteranu u muzici, danas znače nagrade, a šta je to što vas gura napred?
Nagrade su možda podsticajnije početniku, a veteranu prijaju, naročito kada potiču od kolega, u ovom slučaju Udruženja muzičara, džez, rok i zabavne muzike. Ova nagrada stoji na istaknutom mestu na mojoj polici s knjigama. Sa druge strane, imam ljude oko sebe od kojih mogu da čujem konstruktivne i dobronamerne kritike. Uvek se trudim da me ne nadvlada sujeta nego praktičan duh u smislu: “Ovo je pametno, daj da probam”. Međutim, najviše funkcionišem tako što sam sama sebi najbolji kritičar. Jer, pored toga što sam u načelu kritična, najviše sam kritična prema sebi. Uvek zapazim greške i trudim se da sebe pobedim i nadmašim, odnosno da sebi stalno zadajem više ciljeve. Tako održavam osećaj da sam uvek na putu i da nikada nemam osećaj da sam negde stigla, jer bi, u suprotnom, to značilo da sam se zaustavila. Moj životni ideal je stalno putovanje. Može biti zamoran, ali je u isti vreme i veliki podstrek. Kada bih osetila da sam došla do kraja svog izraza ili težnji, onda bi to bio veoma tužan trenutak. Čak i kada bi taj kraj značio neki ultimativni pojam uspeha.
Šta je za vas vrhunski uspeh?
Odavno sam se pomirila sa tim da sam kao duh koji mora da se kreće, kao neko ko stalno mora da ima pred sobom nove izazove, i da je upravo u tome lepota i mog posla i života uopšte. Uvek biram teže opcije jer je lepota u izazovima.
Svedoci smo da pop pevačice umeju da eksperimentišu sa raznim pravcima, pa i folkom. Šta bi vas navelo da promenite žanr?
Evo, snimila sam novogodišnje pesme. Šalu na stranu, potpuno razumem pevače i autore, naročito kada su dugo na sceni, koji žele da se okušaju u nečem drugačijem. I ja sam imala takve porive. Nekada sam objavljivala R&B pesme, a u novije vreme sarađujem sa simfonijskim orkestrom. Koketiram sa raznim stilovima koji mi prijaju. Narodna muzika nije teren na kojem se osećam komotno, nisam je se dovoljno naslušala. Volim starogradsku i pevam je u specijalnim prilikama i raspoloženjima. Pre nekoliko godina mi je zvučalo sumanuto kada su me zvali da na nekim koncertima pevam romsku muziku. Ali, kada sam i u tom opusu otkrila sjajne pesme, zaista sam uživala. Jesam za izlete u pojedine projekte, s tim da ne razumem kada neko dugo neguje autorsku karijeru, a onda napravi nagli zaokret, jer je onda pitanje kakva se poruka šalje publici, šta izlazi iz tvog bića i na koji način to izražavaš? Mislim da je bitno da kantautor ostane ono što oseća da jeste.
Ljudima kojima se karijera zasniva na sceni poslednje dve godine su bile veoma teške. Neki su čak razmišljali i o alternativnom zanimanju. Šta je vama najteže palo?
Kao i svi, bila sam veoma pogođena novim okolnostima, ali najviše odnosom jednog dela javnosti prema muzičarima. Kada su neke moje kolege istupile sa problemima koje imaju, dočekali su ih loši komentari na društvenim mrežama i to je u meni rodilo revolt. Taj populistički pristup tipa “Idi u njivu pa kopaj” veoma je surov i podstakao me je na novi angažman, aktivistički. Sa kolegama sam pokrenula grupaciju muzičara u kreativnoj industriji Privredne komore Srbije pod nazivom MIMA (muzički izvođači i muzički autori). Okupili smo sva relevantna udruženja, uključujući narodne pevače, kako bismo pokušali da se kroz institucije izborimo za prava svih muzičara u Srbiji. Najaktuelnija nam je inicijativa za veću zastupljenost domaće muzike u domaćim medijima.
Kako biste opisali poziciju muzičara kod nas?
Kao dosta lošu, jer mnogi rade u sivoj zoni, a nisu dovoljno jake ni institucije koje podržavaju muzičare. Vidimo, na primer, kako u Hrvatskoj država brine o starijim pevačima koji više ne mogu da rade kao nekada. I njihova autorska prava bolje funkcionišu. A mi saznajemo da neki naš stariji kolega danas živi skoro u bedi. Ovde su ljudi više prepušteni sami sebi. Kod nas postoji i volja i znanje da se stvari poprave, samo je potrebno da se ljudi osveste. Na primer, da mediji shvate da nije isto kada puste domaćeg izvođača i stranog. Takođe, kao član autora u SOKOJ-u, revoltirana sam kada ljudi koji su korisnici muzike, tu mislim na privrednike, gledaju na naše udruženje kao na reketaša. Oni smatraju da muzika ne treba da se plati, a ne shvataju da je i pesma nečija svojina, proizvod, baš kao i ono što ti ljudi proizvode i prodaju.
Završili ste filmsku i TV produkciju na FDU. Kako vam to znanje pomaže u profesiji kantautorke?
Svojom karijerom upravljam sama sve ove godine. Imam pomoć pojedinih ljudi, ali na fakultetu naučiš da producent mora da iznese neki projekat od početka do kraja, i da u sebi mora spojiti sve: drajv, znanje, operativnost, veliku povezanost s ljudima. Svet muzike i produkcije su slični. Meni fakultetsko znanje pomaže u snimanju spotova, produkciji velikih koncerata, nastupa na televiziji. Takođe je pomoglo tokom pandemije, u borbi za status muzičara, naročito u vezi sa sastavljanjem dokumenata i u operativnosti.
Možemo li očekivati da ćete u bližoj budućnosti producirati film kao što ste to učinili sa Apsolutnih sto?
Ako bih se opredelila za neki projekat, to bi pre bilo u oblasti televizije, jer je to medij koji mnogo bolje poznajem. Zanimala bi me produkcija serije ili, još bolje, TV šou.
Čini se da se zabavne emisije poput legendarnog Obraza uz obraz vraćaju u modu.
To bi bilo fantastično. Bilo je pokušaja, čak i uspeha u početku, a onda gledanost počne da opada i šou se ukine. Možda bi opstao kada bi se tom poslu pristupilo zaista ozbiljno, sa harizmatičnim voditeljima i sa pažljivo odabranom formom koja bi sama po sebi mogla da opstane, čak i kada ugoste sve poznate ličnosti. Uspeh se može postići i sa manje popularnima. Javni servis je poslednjih godina imao dobre emisije kao što su Luda noć i Tri boje zvuka, u kojima su popularisali pop i rok muziku.
Budući da sami vodite svoju karijeru, da li se to odnosi i na scenski stil? Koliko se on razlikuje od privatnog?
Sama smišljam stajling, ali imam i prijatelja koji živi u Njujorku, Peđu Govedaricu, koga često konsultujem. Neki put mi on potpuno promeni ono što sam htela. Ponekad angažujem stiliste da mi pomognu u realizaciji, odnosno nabavljanju onog što želim. Toliko godina sam pred kamerama i imam tačnu sliku u čemu treba da se pojavim, a to nije isto za živi nastup, spot ili fotografisanje. Međutim, privatni stil mi je izmenjen životnim stilom u pandemiji. I ja sam, kao ceo svet, često u patikama, farmerkama i kaputima. Kako počinju da se vraćaju večernji izlasci, javni događaji i nastupi, ponovo obožavam scensku garderobu, s tim da su i dnevna i scenska garderoba odeća kod mene uvek u masculine stilu – jednostavan, dosta klasike, a kada mi se neki trend dopadne, ispratim ga u detaljima, a ne preuzimam ga u celosti.
Redakcija magazina GRAZIA
Photo: Sara Apostolović
