Teodora Pavlovska, aka Teya Dora, fascinira svojom muzičkom karijerom koja obuhvata put od rodnog Bora do najprestižnijih svetskih muzičkih metropola. Obrazovanje na čuvenom Berkleeju u Bostonu ključno je obeležilo njen profesionalni razvoj, pružajući joj priliku da studira pevanje i stekne neprocenjivo iskustvo rada sa vrhunskim muzičarima poput Charlieja Putha, kao i Grammy dobitnicima kao što su Peti Austin i mnogi drugi. Nakon diplomiranja, Teya je svoju kreativnost usmerila na pisanje pesama i produkciju u Njujorku, značajno utičući na savremenu muzičku scenu.
Nedavni uspeh singla „Džanum” iz 2023. godine, koji je postao viralan na društvenim mrežama i osvojio visoka mesta na globalnim muzičkim top-listama, samo je potvrdio njenu izuzetnu umetničku viziju i magnetizam. U intervjuu za julsko-avgustovski dvobroj magazina Grazia, Teya Dora otvara vrata svoje muzičke inspiracije, deli svoje iskustvo sa Pesmom Evrovizije i otkriva planove za budućnost na muzičkoj sceni.
Od kada pišete i komponujete muziku? Da li pišete svakodnevno?
Muziku pravim od kad sam bila jako mala ali je tad je nisam snimala nego sam na primer nesto sviruckala i pevala za klavirom ili sa tatom dok me je pratio na gitari. Od kraja osnovne škole počela sam i da zapisujem i snimam pesme koje sam komponovala, a od kad sam otišla na školovanje na Berkli redovno pravim muziku. Definitivno ne prođe dan da nešto ne zabeležim u voice note, ili snimim nešto, zapišem neki tekst. Ono što sam primetila je da definitivno u poslednje vreme pesme koje stvaram zahtevaju duži rad na njima, pa nekad i po par meseci. Čini mi se da se taj dodatni trud baš uviđa jer je nedavno neko opisao moj žanr kao “promišljeno napisanu muziku”.
Šta vas je najviše inspirisalo i uticalo na vaše stvaralaštvo?
Nisam više sigurna šta je to bilo, slušala sam dobru muziku od malena i mislim da je to dosta uticalo na moj ukus. Kompozicije koje su mi najzanimljivije su uvek ono nešto što u meni probudi emocije, takođe volim i kompleksnost i složenost, volim da muzika ima dinamiku koja vodi do kulminacije. Mislim da je to zato što jako volim filmove i filmsku muziku gde kompozicije konstantno prate radnju i emocije i uglavnom postoji velika gradacija, te filmske scene ne bi verovatno ni bile toliko upečatljive bez te muzičke pratnje.
Kada ste poslednji put izašli iz svoje konfor zone?
Pa evo bas skoro, sa celom pripremom za PZE i Evroviziju sam apsolutno na svaki mogući način izašla iz svoje komfor zone. To je bilo nešto što ja iskreno par meseci pre same prijave nisam ni slutila. Ceo proces do PZE je za mene bilo nešto potpuno novo i iskreno sam jako srećna što sam prošla kroz to iskustvo, zbog toga se osećam jače i hrabrije. I sama Evrovizija je iskustvo koje se dešava jednom u životu. Osnažilo me je u svakom mogućem smislu.
Industrija u kojoj radite je sklona osuđivanju. Kako se nosite sa kritikom? Da li ste pod pritiskom u tom smislu?
Muzika od uvek ima ogroman uticaj na ljude pa je onda i normalno da se ljudi o njoj izjašnjavaju kao o nečemu važnom. Danas je to vrlo uočljivo zbog društvenih mreža i mogućnosti da se komentari ostavljaju javno. Dodatno kad su u pitanju takmičenja poput PZE-a. Na sreću ja se ceo život bavim muzikom i retko šta me može pogadjati . Zlobni komentari me uglavnom nasmeju. Ali baš volim da pročitam konstruktivne i pozitivne kritike. Često i sama tražim tudja mišljenja.
Da li ste po prirodi buntovni?
Umem da budem ali samo kad jako nešto želim ili vidim nepravdu. Kad smatram da je to to i moram to da uradim, tad me je teško zaustaviti.
Iza vas je sada već ozbiljna armija mladih ljudi koji poštuju vaš rad. U kom trenutku ste shvatili da postajete zvezda? Da li ste oduvek osećali da ste u nekom smislu različiti?
Svi smo mi različiti samo se zbog strahova previše utapamo i trudimo da budemo „kao svi ostali”. Smatram da je svako na svom nekom putu i samo mora sebi da osvesti ono što ga kopka jer je to uglavnom ono što ce ga dovesti do nečega što treba da radi. Ja se baš vodim time i puštam da me život vodi, mada to ne znači da nemam planove i ciljeve ali se trudim da ne forsiram. Jer ono što jurite će uvek bežati od vas.
Kako je izgledalo vaše iskustvo studiranja na prestižnom Berkliju? Kako ste se pripremali kako je uopšte došlo do toga da postanete stipendista?
Na univerzitet Berkli sam otišla sa sedamnaest godina i to je iskustvo koje mi je promenilo život. Skoro godinu i po dana smo tražili način kako da se to ostvari a onda se iznenada u muzičkoj školi Vučković koju sam inače i pohađala pojavio plakat da Berkli u Srbiji pravi audiciju za celu jugoistočnu Evropu. Ja sam se prijavila i otišla na audiciju, pevala sam Ališu Kiz jer sam želela da moj instrument bude moj glas a ne klavir kako je to bilo do tada u srednjoj školi i eto bila sam primljena. Za stipendiju sam dodatno konkurisala, poslala sam pesmu koju sam komponovala i za koju sam sama pisala tekst i aranžman i onda su mi javili da sam i odabrana i za stipendiju.
Nakon diplomiranja živeli ste u Njujorku gde ste imali priliku da sarađujete sa mnogim svetskim imenima. Koliko je bilo teško?
Za svakoga ko studira na Berkliju otvorena su mnoga vrata za saradnju sa poznatim imenima iz muzičke industrije zato što ti ljudi vrlo često gostuju na Berkliju, a mnogi od njih su i profesori na Berkliju. Bitno je samo da čovek radi na sebi da pokazuje kvalitet i onda bude odabran za saradnju sa velikim muzičkim imenima kakvu sam i ja ostvarila. Posle završenog fakulteta preselila sam se u Njujork i tamo sam uglavnom radila u muzičkim studijima na komponovanju pesama i pisanju tekstova za njih.
Šta po vama znači biti muzički hrabar?
Hrabrost u bilo kojoj umetnosti je da izađeš iz šablona koje savremeno doba nameće i da predstaviš javno svoju kreaciju čak i ako ona tih trenutaka nije u trendu koji je nametnut. Kad god komponujem muziku ili pišem tekst čini mi se da se čak i trudim da budem hrabra u tom smislu.
Da li smatrate da trenutno dobro poznajete sebe, da dobro razumete ko ste u svakom smislu?
Trudim se da radim na sebi i da menjam sve što može da bude još bolje i samo na taj način razmišljam o razumevanju same sebe. Vrlo je važno da čovek bude iskren prema sebi i da uvek napravi neki spisak kvaliteta i mana. Život je na taj način jednostavniji i bolji, kvalitetniji. Dobija neki dublji smisao. I čini mi se da takav čovek onda bolje i upoznaje samog sebe vremenom.
Imate jedinstven vizuelni izraz. Da li su za vas muzika i moda oduvek bili u neraskidivoj vezi?
Trudim se da kroz vizuelni izraz kao i kroz muziku, iskažem sebe i svoje osobine. Ne mogu reći da sam osoba koja prati modu niti kodekse zato što smatram da je to takođe zamka da osoba upadne u šablon koji se nameće.
Da li mislite da svojom muzikom možete imati konkretan uticaj na pojedinca, društvene promene?
Muzika svakako može da menja čovekovu dušu a samim tim i njegove misli i njegovo ponašanje i sa te strane uticaja na svakog pojedinca ona zaista ima i veliki uticaj na celo društvo. Ja sam srećna ako kroz neku svoju muziku ili tekst mogu da probudim emocije u ljudima jer svaka osvešćena emocija dovodi do pražnjenja i čini mi se da onda ljudi postaju bolji, imaju više empatije. Ako mi to uspe onda sam srećna.
Kakvo iskustvo nosite sa Eurosonga? Da li postoji nešto što ste osećali, a publika nije mogla da vidi ili shvati tokom tog nastupa?
Učešće na Eurosongu je ogromno iskustvo i mnogo toga sam tamo naučila ne samo u profesionalnom smislu, nego i o ljudima i drugim kulturama. Zadovoljna sam kako sam prenela emociju koju nosi moja pesma Ramonda i poruke te pesme – da treba da težimo ka miru u duši i miru u svetu i da znamo da se uvek izdignemo koliko god da smo duboko pali. Nadam se da su te poruke razumeli svi koji su pesmu čuli.
Nakon Eurosonga da li smatrate da je Eurosong platforma za promovisanje političkih ideja? Kakva je njegova uloga danas u smislu promovisanja kulturne raznolikosti i međunarodnog razumevanja? Ovogodišnje Takmičenje izazvalo je dosta komentara.
Politika je posledica društva i kolektivnog mentaliteta tako da se ne može isključiti ni iz jedne sfere. Evrovizija je jedna od najgledanjjih muzičkih manifestacija širom sveta i mislim da je svima bilo sasvim očekivano da će ove godine i umetnici ali i šira javnost iskoristiti tu platformu za skretanje pažnje na velike probleme u svetu i vokalizaciju onoga što ljudi osećaju. Muzika komunicira poruke na jedinstven način i mislim da su najvažnije poruke od svih ljubav, mir i nada koja ne umire što su i motivi Ramonde. Muzika, a samim tim i jedan festival kakav je Evrovizija zaista može da ujedini ljude.
Kako vidite svoj muzički razvoj u budućnosti i u kom smeru biste voleli da vaš zvuk evoluira?
Biću srećna ako dok god komponujem muziku i pišem stihove uspem kod slušalaca probudim duboke emocije i da ih nateram da još dublje razmišljaju o sopstvenom razvoju i odnosu sa drugim ljudima za koji se nadam da svi misle da se može unapređivati i da vodi do srećnijeg i spokojnijeg života.
Kako planirate da iskoristite leto?
Ja radim preko cele godine tako da ću verovatno i ovo leto provesti na taj način.
Razgovarala: Milena Kitić
Fotografije: Marko Vulević
Asistent fotografa: Luka Stepanović
Stil i kreativna direkcija: Milena Kitić
Šminka: Lukaja Milica
Kosa: Nikola Rakić
Haljina siva: H.C.11
Suknja: H.C.11, top Gala Borović
