Kada je Igor Benčina u pitanju, mogla bih da parafraziram Miodraga Radomirovića – „Rođeni u pogrešno vreme…” U njegovoj pojavi i izrazu oseća se harizma koja podseća na ikone New Hollywooda, poput Al Paćina u „Carlito’s Way”, Benčina nosi istu onu intenzivnu autentičnost koja je obeležila vrhunski period američkog filma.
On pažljivo bira uloge, pretežno u art-house produkcijama poput filmova „Poslednja slika o ocu”, „Teret”, „Videoteka”, dok se njegov glumački spektar širi i u nešto pristupačnija ostvarenja, kao što je „Zlatni dečko”. U ulozi glavnog junaka u nadolazećem, dugo iščekivanom filmu reditelja Nemanje Ćeranića, „Volja sinovljeva”, koji je prvi srpski post-apokaliptični film, Benčina dodatno utvrđuje svoj glumački talenat.
I u intervjuu za Graziu pričao je o svojoj percepciji glume, kritikama i frustracijama, kao i o gradu Majdanpeku kao sveopštoj inspiraciji.
Da li biste rekli da „Volja sinovljeva„ metaforički prikazuje stanje u srpskoj kinematografiji, gde teškoće snimanja ovog post-apokaliptičnog prvenca oslikavaju izazove s kojima se domaća industrija suočava?
Ljudi danas imaju prevelika očekivanja, jer pod srpskom kinematografijom podrazumevaju jugoslovensku, i to ono zlatno doba kinematografije na našim prostorima, koja je izrodila legendarne autore i kultna ostvarenja. Ta ostvarenja su punila ne samo bioskope širom te zemlje, već i po celoj Evropi, gde su i osvajali nagrade. Treba povremeno podsetiti ljude da to više nije ista zemlja, da je sada mala i siromašna, a ovaj projekat je osmišljen produkciono komplikovano i ambiciozno, pa put koji je prešao od scenarija do ove premijere, je utoliko težak i trnovit, koliko autori nisu pristajali na kompromise i pojednostavljenja. Tako da, mislim da „Volja” nije nikakav primer klišea za mučenje tokom snimanja u Srbiji, naprotiv, ona je sve suprotno. Činjenice da je uspela da se desi, treba da služi kao primer mladim umetnicima i autorima da je sve što zamisle -moguće, ako imate hrabrosti da se usudite i imate vere, strasti, ljubavi, posvećenosti i spremni ste da radite.
Skoro decenija je prošla od kada je Nemanja dobio sredstva za prvih sat vremena filma, a snimanje se odužilo zbog finansijskih ograničenja i zahtevne produkcije. Možemo reći da je Nemanja, iako mlad, vizionarski reditelj kakvih je malo na ovim prostorima, a „Volja sinovljeva” sinovljeva izuzetno bitan film u poslednjih trideset godina. Šta ti je sa snimanja ostalo kao najsnažniji utisak – nešto što ćeš pamtiti i kad se ugase reflektori?
Ne treba zaboraviti da su „Volju” kreirali tandem Strahinja Madžarević i Nemanja Ćeranić, koji su nerazdvojni od svoje druge, treće godine života. Igrali su zajedno basket, slušali istu muziku, gledali iste filmove, studirali zajedno i napisali scenario za „Volja”. Fascinanto je to koliko su brzo ta dva ‘klinca’ okupili veoma važna glumačka imena, doveli ih na izgrađeni filmski set na borsko jalovište, i zavrteli priču oko „Volje sinovljeve”. Pamtim toliko toga lepog da ne mogu da to svedem na jednu rečenicu.
Poznati ste po pažljivom biranju uloga, najčešće u art house i autorskom filmu. Da li postoji neka granica ili tip uloge koju nikada ne biste prihvatili, bez obzira na ponudu?
Ne postoji. Sve zavisi od ideje, scenarija i saradnika.
Kako gledaš na slavu i njen lažni sjaj koji često dolazi sa njom? Da li smatraš da javna pažnja može da utiče na suštinu glumačkog poziva?
Ja se trudim da radim šta i kako mi prija, i da u poslu, ne radim stvari koje ne volim. Naravno da to ima svoju cenu.
Kako gledaš na glumu, kao na poziv ili pasiju? I da li svaka uloga sa sobom tebi lično donosi nekakve psihološke transformacije ili možeš da napraviš tu distancu?
Sigurno kao pasiju, ako pod time podrazumevam strast, ljubav i uzbuđenje, a opet je i posao koji nosi sve to sa sobom. Nema tu ili ili, i jedno drugo, u zavisnosti od uloge, odnosno sadržaja.
Kako se nosiš sa kritikama i frustracijama? Sigurno se suočavaš sa istim u filmskom svetu.
Sve je to sastavni deo dinamike neizvesnosti, koja je tako zavodljiva u ovom poslu.
Kakvo je bilo iskustvo raditi sa John Hurtom na mini seriji „The Last Panthers”?
John Hurt je stvarno bio veliki glumac i legenda, naravno da je bila čast i zadovoljstvo raditi sa njim. Prelepo iskustvo.
Sa kojim svetskim rediteljem bi sarađivao?
Sada mi pada na pamet Jacques Audiard….
Šta te inspiriše ovih dana, muzika, poezija, nešto treće?
Trenutno me inspiriše grad Majdanpek.
Šta bi još želeo da postigneš, na filmu i van njega?
Evo razmišljam već dva dana, i nemam odgovor na to pitanje.
Razgovarala: Vanja Ratković
Foto: Nemanja Miščević
