Jedan pravi princ, koji je nedavno postao kralj, nazvao ga je princem, a njegova majka, kraljica, odlikovala ga Medaljom Britanske imperije za unapređenje kulturnih odnosa između Velike Britanije i Srbije. Iako je sa lakoćom završio studije mašinstva, Branko Rosić se tom profesijom nikada nije bavio. Ljubav ga je odvela najpre u kultni beogradski pank bend Urbana gerila, potom u novinarstvo, i konačno, među književnike. Njegova tri romana spajaju široko polje interesovanja, od vrsnog poznavanja muzike do reči, koje su precizne, koncizne, a onda iznenada oštre i osvešćujuće, baš kakvi su i njegovi novinski članci. Uglavnom ga znaju kao novinara i urednika Nedeljnika, a Grazia je želela da razgovara sa Brankom Rosićem pre svega kao autorom romana Dolazak matadora i laureatom prestižne nagrade Fondacije Tanja Petrović za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima. Već u prvom pitanju, onom kojim se obično razbija led u intervjuima, naš kolega je otkrio koji je njegov povod za razgovor.
U londonsku radnju Vivijen Vestvud ušli ste kao u muzej, rekli ste jednom prilikom. Britanska ikona modne i pank scene se pojavljuje i u vašoj novoj knjizi. Prati vas i prepoznatljiv stil oblačenja. Šta za vas, u stvari, znači odevanje?
Znači mi kad se to prepozna kao i u vašem pitanju, kao i kada pred moju beogradsku promociju priđe čuveni lekar i kaže da imam fanstastičan stajling kao član njegovog omiljenog benda, ili kada drugarica kaže da li si menjao Džada Loua sa tom košuljom na audiciji za Šerloka. Da, Vivijen Vestvud se pojavluju u moj knjizi, a u njenu radnju sam ušao kao u muzej jer je ona stvorila imidž muzičkog pokreta koji je odredio moj život i karijeru, pa zato i razgovaram danas za vaš magazin.
Budući da ste orden kraljice Elizabete II dobili za razvoj kulture, onda ste prava adresa za pitanje koje nas i te kako opseda ovih dana: kako se nekulturi arogancije i nasilja, koja se promoviše kao put ka uspehu, mogu suprotstaviti kulturni odnosi među ljudima?
Nedavni tragični događaji koji su nas prenerazili, ražalostili, ali i iznenadili, otkrili su mnoge naše skrivene ili već “zakržljale” osobine. U razgovoru sa ljudima otkrio sam ogromnu empatiju, jer taman kada se poslednjih godina pričalo o sveopštem otuđenju, sada su ovi tragični događaji naterali sve nas da se zapitamo, da se približimo jedni drugima, da pokažemo da imamo skrivene rezervoare topline za druge. Odjedanput su ljudi oko nas pokazali da im je važno ono što i treba da im je važno, a važno je pokazati i strah, i ljubav i želju da se konačno shvati da svo to nasilje decenijama oko nas može zahvatiti i one koji su na početku svega, samog života. Bojim se samo da nas katastrofične epizode otrezne, a onda opet nastavimo jurnjavu. Tako smo se i na početku pandemije korone zavetovali da ćemo usporiti i okrenuti se jedni drugima, a onda kada su maske i dezinfikaciona sredstva bačeni u kantu, mi smo nastavili da jurimo, ne gledajući koga “udaramo” na putu te jurnjave za uspehom. Kao odbrana od svega toga mogu biti ti “štekovi” normalnosti a to su i kulturni događaji koji nas nateraju da se smirimo, da uživamo, zaboravimo na rokove i ne povredimo nikoga taman u onim minutima dok tražimo svoje mesto u sali.
Pišući Dolazak matadora, šta ste želeli da postignete? Na primer, da li ste razbijali neke tabue gradeći likove?
Jedna majka mi je čestitala kako sam uradio epizodu vršnjačkog nasilja, koje je sada u centru pažnje zbog nedavnog tragičnog događaja i raznih pratećih epizoda. Opisao sam roditeljstvo kao jurnjavu vikendom da bi dete stiglo na sve sekcije i upisalo školu u inostranstvu i zauvek vas napustilo. Opisao sam to “čistilište” u poslovnom svetu kada posle radnog vremena ljudi idu na psihoterapiju, a onda glume sreću na instagramu jer svi oni koje su zapratili izgledjau srećno – iako možda oni prave selfije između dva napada anksioznosti. Rušio sam tabue u smislu da sam u romanu pokušao da kažem da se današnji čovek guši od imperativa.
Vaše junake prate i neobične ljubavne priče. Kako ste do njih došli?
Odgovor na ovo pitanje, kao i ostatak intervjua pročitajte u našem junskom, rođendanskom broju, koji je u prodaji!
Foto: Nebojša Babić
Tekst: Marina Lučić
