Nas dve noć, uvek.
Uvek Krunska, pa po okolnim uličicama. U kafić sedamo kad nas pobedi nikotinska kriza, jer uprkos opštem trendu pucanja od zdravlja, mi obe, pušimo, pijemo, kafenišemo, rado i svesno.
Deo razgovora koji se odvijao tokom hodanja, a hodale smo, u celosti će se naći u ovom tekstu.
Ono što se pričalo za kafićkim stolom, ostaće jasno s razlogom nezapisano.
Dakle, noć, Krunska, šetnja… tu je i Doli Parton (mlada ženka barzoja), povela sam je na bonding sa Bojanom.
Nikad ranije nismo pričale o slavi ženstvenosti, o tome da smo ona vrsta žena koja baš insistira na tome, sa svim snagama i slabostima koje ženstvenost kao takvu zaokružuju. Nekako se to uvek podrazumevalo među nama. Ništa ne treba podrazumevati, zato ipak…
BOJANA: Dakle, ja sam kao veoma mlada intenzivno radila na suzbijanju moje ženstvenosti. Verovatno da je razlog bio rana popularnost, koja je sa sobom donela, naravno neke lepe, ali i mnogo negativnih stvari. Tada sam krenula da sebe na neki način suzbijam, denfujem, gasim po tom pitanju. Ali da, volim što sam žena i volim moju ženstvenost. Volim je kod mojih drugarica, kod bilo koje žene… i ne samo ženstvenost, volim i žensku snagu i istrajnost i mudrost… sve ono o čemu pričamo kad ovako izađemo u šetnju pa pričamo o ma čemu . Posebno volim to što smo mi žene sposobne i spremne da razgovaramo i o našim slabostima, a ne samo o našim snagama. To je ono što ženska prijateljstva čini posebnim. Čini mi se da smo to naučile od naših majki.
– Multitasking je još nešto što podrazumevamo, a neću da ga odćutimo. Ti si i producentkinja i solo keva i glumica i ćerka koja brine o roditeljima i sestra koja brine o sestri… to neprekidno žongliranje u funkcijama, jer to nisu uloge nego baš posvećenost, a ti si baš posvećena svakom od nabrojanih segmenata. Dakle multitasking. Je l su tvoji zadovoljni uslugom, moji povremeno nisu, pa me zanima da se razmenimo glasno i po tom pitanju…
BOJANA: Potpuno si u pravu, to nisu uloge, to su posvećenosti. To je baš tačna i ispravna reč. Jesam. Baš sam posvećena. Svakom od tih segmenata koje si nabrojala čak i nekima koje nisi. Duhovito ti je ovo sa uslugom. Tvoji bogami nekad nisu, pa ni moji bogami nekad nisu zadovoljni. Bez obzira da li je u pitanju posao ili nešto privatno… da, to baš ume da zaboli. Ti se prospeš, potrudiš se da servisiraš gomilu stvari, da sve uskladiš, pređeš preko gomile nečega a onda neke krucijalne primedbe i dalje postoje, to baš nije ohrabrujuće… sve manje imam dobre volje za takve odnose i sve više mi se spušta prag tolerancije. Ko ne vidi ili umanjuje moj doprinos u radu, a kad kažem rad, mislim na bilo koju vrstu rada, ne samo poslovne prirode, taj ni ne zavređuje da to radim za njega ili nju.
Malo smo odćutale. Skrenule ka Njegoševoj koja je iz nekog razloga mračnija od Krunske.
BOJANA: Eto, tako sam ja pametna kad sam sama sa sobom ili kad pričam sa tobom.
Ti sad tu nešto pridodaš, ili ja tebi i onda opet jovo nanovo, opet smo spremne da se žrtvujemo u mnogo čemu, da bismo pomogle nekom ili da bismo neku stvar učinile boljom. Ne kažem da smo mi idealne, samo govorim o nameri koja je uvek čista. Bar kod nas dve, to znam sigurno.
– Dug moru je po meni priča o vešticama, na neki svoj način kroz tu priču si odala malu počast nečemu što je neotuđivo ženska moć, toliko zastrašujuća da smo zbog nje masovno bacane na lomače.
BOJANA: Pojam veštice ima zaista dugu i prilično složenu istoriju koja datira još iz nekih antičkih vremena, pa sa posebnim atakom na veštice u srednjem veku. Svi ti progoni u raznim kontekstima i različitim periodima, sve to vodi ka tome da žene koje su nešto znale, na primer, razumele su se u lekovito bilje, pa se to tretiralo i kao magija i kao isceliteljstvo… ali dakle, žene koje su nešto znale u tom društvu koje nije znalo mnogo toga, smatrane su opasnim. I morale su biti obeležene i odstranjene iz zajednice. Tako je i danas. Ako žena nešto zna ili ako zna bolje od muškarca, pa plus ako još oko nje ima drugih žena koje joj veruju ili koje je slede u tim određenim znanjima, to je odmah obeleženo kao jako opasno u ovom još uvek patrijarhalnom društvu. Ništa se tu nije mnogo promenilo u percepciji muškaraca. Zašto se žene nazivaju vešticama? To je potrebno zbog nekakve kontrole. Socijalna, religijska kontrola… strah od pametnih, jakih i hrabrih žena.
U seriji Dug moru, nisu to baš Ana veštice, to su štrige, bića iz Slovenske mitologije. One su malo drugačije. Detalji o njima se razlikuju od regiona do regiona a mi smo inspirisani pričom o njima odlučili da se pozabavimo problemom žena sa naših prostora, ali danas, u jednom modernom vremenu. Štrige su u svoje vreme bile jako popularne i imale su uglavnom teške živote . Po legendi njihova specifičnost je da se noću pretvaraju u životinje. Štrige iz naše serije imaju sposobnost prelaska iz sveta u svet, sposobnost da vide mrtve , osete šta će se dogoditi. Prva sezona serije kreće vrlo partijarhalno baveći se muškarcima a onda dalje kroz sezone sve više otkrivamo da je serija zapravo o njima.
-Podižemo naše dečake kao feministe, reci, baš je neobično da nas dve koje toliko insistiramo na tome da smo žene, nemamo ni jednu ćerku u zbiru.
BOJANA: Sinovi su još važniji po tom pitanju, možda najvažniji, jer to kako mi njih danas podižemo, to kako ih učimo, te naše dečake, tako će se oni sutra ophoditi prema svojim partnerkama, partnerima, prijateljima pa i prema nama konačno. Naši sinovi imaju šansu da promene put patrijarhata ili makar da ga preusmere. Verujem da oni vrlo dobro znaju o čemu se tu radi i sa kakvim majkama žive.
Dobro sam se ja postavila sa mojom sinovima i oni su dobro nastavili da sami razvijaju stav u svojim zrelijim godinama. Njih dvojica su ozbiljni mladi ljudi koji neretko procene neku situaciju, tačnije i oštrije od mene. Recimo moj mlađi sin je ozbiljniji feminista od mene, a ja sam velika feministkinja. Nisam sigurna da to mogu da pripišem samo sebi i njegovom kućnom vaspitanju. Veliki, najveći deo njegovog feminizma je potreba te nove generacije, da se sami informišu, grade stavove, uverenja, da formiraju sopstveni sistem vrednosti.
– Ti si i borkinja za ljudska prava, jel si svesna toga?
BOJANA: Ne volim da nazivam sebe borkinjom za ljudska prava. Bavim se temama koje me zanimaju lično, a ako to još i učini nekom nešto dobro ili nekog zainteresuje za određen problem- super. U svojim filmovima i serijama bavim se onim je po meni lično društveno bitno. Prošle zime i ovog proleća sam snimala dve serije, prva ima za temu osvetničku pornografiju tkzv revenge porn, mada to nije ni pornografija a nije ni osveta pa je upravo to zanimljivo- šta je zapravo? Čini mi se da se kod nas još niko nije bavio time kroz igranu seriju od četiri epizode. Druga tema je porodično, odnosno partnersko nasilje, femicid. Partnersko nasilje se nekad završi femicidom. Nekad ne. To što se slučajevi partnerskog nasilja ne završavaju uvek femicidom ne umanjuje strahotu života tokom i nakon partnerskog nasilja. Imam potrebu da pričam te priče koje će možda nekome pomoći, postavljam crvene zastavice koje ranije nisu mogle da budu lako prepoznate jer se o tim temama nije govorilo. Sad su tu, da ih žena prepozna i spasi živu glavu.
– Po kojoj bi velikoj ženi snimila film ili seriju a da možeš i da je igraš? Al sad onako, samo ćaskamo, da možeš da biraš?
BOJANA: Eh, koliko krasnih žena ima kroz našu istoriju, i ne samo našu nego i svetsku. Baš ih ima dosta i sve su inspirativne. Volela bih da na filmu ili u pozorištu budem bar neka od njih.. Uvek je lepo da pronađeš sve što možeš o tom liku, delu, karakteru… o načinu na koji je obavljala sasvim obične rutinske stvari u životu pa do toga kako je stvarala, radila i gradila ta velika dela po kojima je ostala upamćena. Hm. Od svetskih, ne verujem da bih mogla baš da je igram, jer imam previše godina za nju, ali Marija Magdalena. Ona mi je jako zanimljiva posebno zato što o njoj više znamo iz gnostičkih jevandjelja nego iz ta četiri priznata. Mnogo mi je žao što nisam odigrala kraljicu Simonidu. Taj projekat je spremao pokojni Predrag Golubović u vreme kada sam ja imala recimo devetnaest, dvadeset godina i još uvek sam studirala. Ogroman projekat gde je i Smoktunovski trebao da igra kralja Milutina a Gaga Nikolić episkopa Danila. To kako je rasla i živela jedna vizantijska princeza na srpskom dvoru sa čovekom koji je mogao da joj bude deda a ne otac, to mi je bilo neverovatno uzbudljivo da igram, međutim, nismo snimili, al eto, to je na primer bila jedna istorijska ličnost koju sam baš želela a zamalo mi se desila. Ima ih još naravno, evo sad u trenutku mi se nameće kao odgovor na tvoje pitanje Milunka Savić. Na neki način se prepoznajem. Ošišala kosu, stavila pod kapu, uzela pušku i otišla da se bori prerušena u muškarca… to mi deluje kao nešto što bih umela da branim.
Daj plot?
BOJANA: Mislim da bi bilo fer da ga napišeš ti. Cmok.
Onda smo ušle u kafić kod Kalenićeve pijace. Taj deo razgovora kao što sam već najavila na početku teksta, ne prenosim.
Vama sestre,
Cmok za kraj.
Tekst: Ana Rodić
Foto: Marko vulević
